Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 40 (istinsko biće, odnosno, istinsko bivstvujuće). Jasno možemo zapaziti kako svaki prevod ovog pojma gubi deo onog što u vidu ima Platon: kad bi se on (ens) moglo prevesti sa res, onda bi se pitanje svodilo na to, šta je to stvarna stvar. Platon ovim izrazom hoće da ukaže na one stvari koje stvarno jesu, na ona bića koja nesporno bivstvuju. Reč je tu o identičnosti sa samim sobom, o odnosu identiteta i realnosti, pri čemi biti može značiti samo biti ono što neko biće jeste. To može zvučati apstraktno, ali to je posve konkretno kad se postavi pitanje: šta bi to značilo - biti nešto drugo? Jasno je da u tom slučaju nešto prestaje biti to što jeste. Identičnost sa samim sobom je karakteristika realnosti; biće u tom slučaju je jedno, identično sa samim sobom, jednostavno, izuzeto iz svih promena. Tu nije reč toliko o svojstvu bića koliko o svojstvu samog identiteta. Zato je pravo bivstvujuće nespojivo sa složenošću i promenljivošću. To nadalje znači da biti – znači biti izuzet iz promena. Tu nepromenljivost, stalnu identičnost nekog bića sa samim sobom, Platon je odredio izrazom ousia. Tom pojmu je bila već tada predodređena velika budućnost ali budućnost opterećena višeznačnošću koja će biti predmet rasprava od Aristotela pa do Franca Brentana. Terminom ousia, za koji u srpskom jeziku postoji srećno nađen prevod bivstvo, Platon određuje fundamentalnu samost, ono po čemu je nešto samo to što jeste, ono po čemu se za neko biće i može reći da je bivstvujuće, budući da ga ono konstituiše. Platon je naglasak stavljao na esencijalnost ousia i tek su njegovi sledbenici i komentatori transformisali suštinu u egzistenciju tako što su ideju dobra podigli na rang božanstva; Platon to nije imao u vidu: ousia je za njega bila puni izraz bića i on je uvek bio spreman da žrtvuje postojeće. Ako pravo bivstvujuće ostaje mišljenjem neuhvatljivo, pojavila se potreba da se nešto nađe što je Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 41 iznad bića i u nekoliko navrata Platon je pokušao da se uzdigne iznad ousia; tako se pojam Dobra našao kod njega izvan granica realnog, a to pre svega time što svojom snagom i moći prevazilazi bivstvo, no već u antičko doba se govorilo kako pojam Dobra nosi u sebi nešto nejasno i tajanstveno. Pokušaji da se ono identifikuje sa božanskim nisu se pokazali najsrećnijim. Neki su čak nastojali da Dobro ne samo identifikuju s božanskim već i sa Bogom, a to je krajnje nespojivo ne samo s Platonovim već i Plotinovim mišljenjem 42 . Pojam ousia teško je objasniti i isto tako teško opisati jednostavno stoga što on označava poslednju realnost. Aristotel je u njemu video neko ontološko jedinstvo, neko jezgro postojeće stvari koje bi moglo samostalno da postoji ali i da se odvojeno odredi. Taj termin prevođen i kao supstancija i kao esencija, uvek podrazumeva fundamentalno svojstvo "onog što jeste". No da bi odredio šta uopšte bivstvo (ousia) jeste, Aristotel pobrojava ono što ono nije a što je prisutno na subjektu; on navodi svojstva koja su nam poznata kao kategorije. Kategorije su objekti lišeni sopstvenog bića i njihova realnost je samo realnost subjekta kome one pripadaju. 42 Kod Platona bogovi spadaju u sferu postojanja i mita i oni su uzrok nastajanja. Dobro, kao svojstvo bivstvujućeg, njega prevazilazi ali je njegov dijalektički produžetak. Nijedan platonovski bog nije ideja i nijedna ideja nije bog. U okviru mišljenja gde se samo biće ne da do kraja dosegnuti nemoguće je govoriti o nećem što bi prevazilizilo biće. Pokušaj da se pokaže kako je neophodno da nešto prevazilazi biće a da je pritom nedostupno mišljenju, nalazimo tek kod Plotina. Neoplatonizam je nastavak platonizma, ali drugim sredstvima, sredstvima koja sam Platon ne bi prihvatio. Ono što je Platonu strano, a što se nalazi kod Plotina, to je objedinjavanje filozofskog i religioznog sveta – inteligibilnog sveta počela i svetog sveta bogova. Za tako nešto bilo je neophodno prethodno temeljno preformulisanje osnovnih ideja platonizma; proglasiti bogove za počela značilo je transformisanje kosmologije u teogoniju i od znanja ponovo se vratiti mitu (Opširnije: Gilson, E.: l´Être et l´essente, ch. I). Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 42 Takva svojstva su na primer boja ili protežnost i ta svojstva ne postoje po sebi već uvek pripadaju nekom određenom telu i tek kroz njega postoje a da ne mogu biti na pravi način "ono što jeste". Jasno je da bivstvo (ousia) postoji na posve drugačiji način. Ono ima izvor postojanja u samom sebi i sâmo daje postojanje tim dodatnim određenjima, kategorijama (lat. akcidencijama). ** Tako se dogodilo da pojmovima kao što su bivstvo i kategorija u velikoj meri bude određeno tumačenje sveta koje je još i danas u velikoj meri vladajuće u evropskoj kulturi; pritom ne treba iz vida gubiti ni to da pomenuti termini svoj smisao nalaze samo s obzirom na mišljenje o prirodi bivstvujućeg, tj. s obzirom na promišljanje metafizičkog projekta iz kojeg ovi izrastaju. Ono što se već tu nazire kao teškoća jeste kako (a) sapostavljanje ovih pojmova tako i (b) pokušaj da se (njihovim situiranjem) odredi i sve ono čime bi se potom moglo sve drugo definisati. Ono što nas prvenstveno sada interesuje, jeste određivanje osnovnih izraza kojima se pojmovno zahvata živa misao filozofije; ako kod Sokrata nalazimo pokušaj operisanja parom pojmova dobro - loše, a pritom znamo da još ranije, pitagorejci govore o suprotnosti muškog i ženskog; svakako su najpoznatiji parovi pojmova oni kojima je određena fundamentalna ontološka suprotnost bivstvujućeg i nebivstvujućeg a koji se međusobno odnose kao istovetno i drugo, kao jedno i mnoštvo (o čemu govori Speusip), ili ,kao jedno i neodređeno dvojstvo (Ksenokrat), ili kao mirovanje i kretanje. Sve ovo, kao i suprotnost umnog i ne-umnog, Aristotel je već našao u Platonovoj školi, kojoj u velikoj meri duguje svoje učenje o kategorijama, a kojim će biti determinisano čitavo potonje filozofsko Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|