Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 37 svi delovi jednako udaljeni od centra. Dakle, potpuno je pogrešno Parmenidu pripisivati neku apstraktnu ontologiju. Svojstva koja on pridaje biću svojstvena su svakom biću ma kako ga mi zamišljali. Ne treba gubiti iz vida da Parmenid pripada misliocima koji se često nazivaju i ranim, prvim kosmolozima, dakle, onim misliocima koji su nastojali da istraživanjem prirode (kosmos), odnosno, poslednje realnosti, odgovore na pitanje o suštini tvari (hile, materia) iz koje se sastoji sve postojeće. Međutim, nezavisno od toga kako je on mislio biće (kao počelo), on ga je mislio kao jednostavno biće, kao bivstvujuće kao takvo a to što on govori o biću, odnosi se i na svako biće uopšte. Kako je bivstvujuće upravo ono što ono jeste i ne može postati nešto drugo, jer bi prestalo biti to što jeste, Parmenid je bio prinuđen da iz bića, odnosno bivstvujućeg, isključi početak i kraj, diskretnost i raznovrsnost. Biće je stoga identično samom sebi i nepromenljivo. Od samog početka ontologija "onog što jeste" poriče ma kakvo kretanje budući da kretanje protivreči samoidentičnosti bića i stoga se ono isključuje kao nešto nerealno i što se ne može misliti. To ima za neposrednu posledicu isključivanje celokupnog čulnog sveta iz daljih razmatranja, isključivanje sveta iz istinskog saznanja te se postojanje istog svodi na predmet našeg mnenja. U isto vreme, odbacuje se sve što nastaje i umire, a sve što je uzrok ili posledica nečeg podložno je nastajanju i propadanju. Ako se uzme u obzir svakodnevno iskustvo, to znači da je po Parmenidovom mišljenju biće suprotstavljeno postojećem, da to što jeste ne postoji, odnosno, da ono što postoji - nije. *** Ovde bih želeo da kratko ukažem na još jedan naizgled mali, ali odlučujući problem u tumačenju Parmenida. Sve kasnije od Platona do Aristotela nekako je Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 38 logičnije i jasnije. Sedamdesetih godina XX stoleća objavljeno je nekoliko spisa koje bo trebalo imati u vidu, pre svega mislim na radove V. Burkerta i A. Kapice 41 . Posebno je interesantno istraživanje ovog drugog autora koji ne tumači Parmenidovo putovanje platonovsko-hrišćanskom simbolikom kao put ka granici sveta u eteru, već kao realni put koji prolazi kroz Eleju, a što je bilo moguće tek arheplpškim iskopavanjem drevne Eleje. Po toj interpretaciju u uvodnom delu poeme uopšte se ne radi o metafizičkom biću, već o konkretnom realno postojećem polisu; radi se zapravo o državi i njenim svojstvima: ukoliko ona jeste, utoliko postoji, a glavni uslov njenog postojanja jeste jedinstvo, nedeljivos delova, nedozvoljavanje praznine (Capizza, 48). Drugim rečima, Parmenid, kao zakonodavac rodnog grada, piše o sasvim konkretnoj stvari: o svom putu kroz Eleju, on piše o jedinstvu (omoiotes) građana, a ono je jedno od osnovnih svojstava bića (on); drugim rečima, Parmemid opisuje socijalnu situaciju, koju kasniji interpretatori tumače kao apstraktno mišljenje. Kako stvari stoje, reč je o konkretnom socijalnom stanju u Eleji u Parmenido vreme koje se kasnmije od strane nekih drugih savremenika (koji ne behu iz Eleje) počinje tumačiti kao apstraktno uopštavanje koje ima ontološki karakter, i protiv kojih ustaje Zenon, a što je vidno u Platonovom dijalogu. Ako se ima u vidu da su Grci na prirodu prenosili društveno-političke predstave, po kojima je idealno političko uređenje ono u kojem je sva periferija jednako udaljena od centra, onda i ideja bića loptastog oblika biva jasnija. *** 41 Burkert, W.: Proömiume des Parmenides und die menscliche Welt, Assen 1964; Capizzi, A.: La porta di Parmenide. Due saggi per una nuova lettera del poema. Edizioni dell' Ateneo, Roma 1975. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 39 Ne zalazeći u sporove oko presokratovaca, čiji su do nas došli fragmenti u raznim vremenima različito tumačeni, budući da su neki u njima videli samo literarna dela, drugi duboku metafiziku, mi se nalazimo u situaciji koja pre svega upućuje na oprez. Ono što je najočiglednije, jeste to da tu imamo posla s interpretacijama koje su do nas došle iz različitih vremena i različitih izvora. U isto vreme sve manje je jasno kako uopšte tumačiti presokratovce kad se svaki od pojmova koji im se pripisuje dovodi u pitanje. Ako se arché sreće samo kod Anaksimandra, čiju predstavu o hronosu kao predstavi beskonačnog vremena neba koje obuhvata sve kosmose u prostoru i vremenu, ne prihvata već Teofrast koji govori o «nekoj supstanciji beskonačnog» potiskujući vreme u drugi plan, ako Pamenid govori o sasvim konkretnim stvarima, nemajući u vidu neku apstraktnu ili ontološku konotaciju, ako Heraklitov aion svoje kosmološko značenje dobija tek u vreme stoika, ako o homeomerijama govori tek Aristotel, ako tek on tematizuje pojam physis – ne ostaje nam ništa drugo, sem beskrajnog opreza. I budimo svesni jednog: sve što govorimo o starim Grcima, sve to je interpretacija, naše tumačenje, a sa mnogim našim stavovima oni se verovatno ne bi složili. Međutim, ti isti stari Grci živi su u naše doba u našim interpretacijama, i interpretacijama koje su o njima dospele do nas. Sva ta tumačenja omogućuju im život u naše vreme, otvaraju nam mogućnost da budemo s njima u dijalogu, a da smo, možda nesvesno, sve vreme ne s njima u dijalogu, već u dijalogu sa samima sobom. I zato, sledeći jednu od mogućih intencija dospevamo do one koju bi navodno prihvatio i Platon. Iako se njegova "metafizika" razlikuje od navodne Parmenidove "fizike", njihova "ontologija" je potčinjena istom principu. Platon nastoji da odgovori na pitanje šta je to pravo bivstvujuće (ontos on) ili, kako se potom to na latinski prevodi vere ens Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|