Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 211 očuva samo prava individue jednostranim opisivanjem fenomena, nemoguće je dospeti do viših slojeva bivstvovanja, do sloja istorijskog duha i na taj način Hajdegeru sfera intersubjektivnog ostaje nedostupna. Nesporno je da se novi period u tumačenju ontologije u jednom ne-klasičnom ključu a s pozicije postmoderne filozofije nalazi u pokušajima "antiontološke destrukcije" ontologije uvođenjem "deontološkog pojma bivstvovanja" i to pre svega pozivanjem na učenje M. Hajdegera: ako je fundament ontologije analitika opstanka to već jasno kazuje da se ontologija ne može utemeljiti ontološki. Saglasno postmodernoj refleksiji sva prethodna filozofska tradicija može se tumačiti kao logično razvijanje i produbljivanje ideje deontologizacije a što znači da, ako je klasična filozofska tradicija određena orijentacijom na "ontologizaciju značenja", tada simbolička koncepcija teži njihovoj deontologizaciji dok modernizam samo još čuva ideju inicijalne "ontološke ukorenjenosti" subjektivnog iskustva. Što se tiče same postmodernističke pozicije, postmodernizam ističe kao centralni princip "epistemološku sumnju" u principijelne mogućnosti konstruisanja ma kakvog "modela sveta" i programsko odbijanje bilo kakvog pokušaja stvaranja ontologije. Na taj način ontologija se pokazuje nemogućom i ta nemogućnost ogleda se u nekoliko momenata: (a) postmoderna viđenje realnosti shvata semiotički i to stvara potpuno nove strategije u odnosu na nju. U kategorijalnom kontekstu postmodernističke filozofije bivstvovanje se interpretira kao "transcendentalno označavajuće" (Derida) i stoga ne poseduje ontološki status; fenomen bivstvovanja ne može biti konstituisan u ontološkom smislu "sistem kategorija je sistem načina konstruisanja bivstvovanja" (Derida); (b) odustajanje od ideje samoidentičnosti bivstvovanja i presumpcije njegove fundiranosti racionalno domašivim logosom (logocentrizam) dovodi postmodernizam Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 212 do radikalnog odustajanja od ideje metafizike a to povlači za sobom krajnje ukidanje mogućnosti ontologije kao takve, tj. vodi diskreditaciji "onto-teocentrizma" (onto-teo-telo-falo- fono-logo-centrizam). Postmodernističko diskreditovanje mogućnosti značenja kao imanentnog (tj. kao ontološki zadatog) značenja čija je rekonstrukcija odgovarala u klasičnoj hermeneutici razumevanju, u filozofiji postmodernizma je ekvivalentna destrukciji same ideje ontologije, (c) u kontekstu postmodernističke koncepcije simulacije kao temelj odustajanja od ideje izgradnje ontologije istupa nemogućnost artikulacije realnosti kao takve i mesto poslednje zauzima u postmodernizmu tzv. "hiperrealnost" kao virtuelni rezultat simulacije realnosti koja ne može da pretenduje na ontološki status (virtuelna realnost); (d) konceptualno zasnivanje postmodernističke "metafizike neprisutnosti" lišava pojam ontologije svakog smisla jer odbacuje mogućnost "onto-teološkog određenja bivstvovanja kao prisutnosti" (Derida); (e) najveći podsticaj postmodernizmu za odustajanje od ideje ontologije došao je s tematizovanjem fenomena savremene kulture kroz "redefinisanje pojma vremena", tj. uvođenja ideje temporalnosti u paradigmatična zasnivanja viđenja realnosti. U datom kontekstu postmodernistička filozofija obnavlja Kantovu ideju o tome da se ontologija može misliti samo kao atributivno posedovanje modalne nužnosti što je čini "nemogućom u vremenu", (f) nezavisno od postmodernističkog napuštanja filozofiranja u tradicionalnim binarnim opozicijama rušenje klasične strukture subjekta koja se u postmodernizmu javlja kao fundamentalna paradigma, vodi do paradigmalnog kraja objekta. Na taj način, u postmodernističkom kontekstu ontologija (kao sistematska kategorijalna matrica za opisivanje bivstvovanja kao takvog, van njegove sociokulturne angažovanosti) pokazuje se kao principijelno nemoguća. Beskonačnost i otvorenost grananja i Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 213 presecajućih značenja koja pripisuju objektu beskonačno mnogo kulturnih interpretacija rastvara ga kao kvalitativnu određenost u pluralizmu tumačenja. Znanje svih mogućih značenja u okviru kulture postmoderne ukida samo mogućnost značenja kao nečeg što je ontološki artikulisano. Klasični zahtevi za određenošću značenja i izomorfizmom u postmodernizmu se odbacuju i istovremeno isključuje svaka identičnost (Klosovski) a što se manifestuje u programskoj zameni pojmovnih sredstava izražavanja misli (kao načina fiksiranja ontološki zadate realnosti) simulakrumima kao načinima fiksiranja onog što je principijelno nemoguće fiksirati. Kao jedinstvena forma artikulacije bivstvovanja pokazuje se u postmodernizmu narativnost, tj. procesualnost kazivanja kao načina bivstovanja teksta shvaćenog kao jedinstvenog načina bivstvovanja. Narativnost tako gradi realnost i u nekom konkretnom trenutku nema drugog bivstvovanja osim naracije. To vodi raspadanju realnosti; reč se pretvara u zvučnu opnu lišenu smisla (Jonesko) i na taj način sve ranije ontologije su samo metanatracije, "velike priče", rezultat mentalnih objektivacija pri obrazovanju smisla unutar pojedinih kultura. Tome postmoderna suprotstavlja programski pluralizam diskurzivnih praktičnih naracija koje sebe realizuju u komunikativnim jezičkim igrama. Intersubjektivni kontekst ovih jezičkih igara nužno pretpostavlja Drugog čak i u slučaju kad se kao Drugi javlja sam Autor koji sebe napušta kao udvajanje drugog (Delez). Takva dijalogičnost proizvodi uslove mogućnosti događaja, performansa kao situativno aktualizovanog stanja u okviru kojeg se pokazuje kao realizovana ako ne sama određenost onda virtuelna konkretnost smislova zbog kojih postmodernizam i gradi filozofiju koja nije koncepcija već događaj, ontologija sadašnjice (Delez). *** Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|