Nevidljiva ruka

KOMUNISTČIKA IZDAJA

Ulazak Sjedinjenih Država u rat sada je bio potpun. Posle godina planiranja i zavera od strane američke vlade, borci američkih oružanih snaga morali su da se umešaju u bitku na život i smrt na dva različita ratna poprišta.

Dvadeset pet država u ratu sa Nemačkom i Japanom 1. januara 1942. potpisuju „Deklaraciju od strane Ujedinjenih nacija (naglašavanje autorovo) koja sve učesnice obavezuje da ne potpišu separatno primirje ili mir."

Kada je general Daglas Mak Artur postavljen za vrhovnog komandanta oružanih snaga na pacifičkom ratištu, imenovan je „Komandantom Ujedinjenih nacija Južnog pacifika"

Postaje očigledno šta je bio cilj rata: dati svetu jednu svetsku vladu Ujedinjene nacije.

Drugi razlog zbog kojeg je rat vođen bio je da se sovjetski imperijalizam raširi po zemljama Istočne Evrope. Ovaj sekundarni motiv postao je očigledan juna 1942, kada su Čerčil i Ruzvelt odložili invaziju savezničkih snaga na Evropu, planiranu za 1943, na 1944. godinu. Ovo odlaganje dalo je SSSR-u više vremena za napredovanje sa istoka i omogućilo mu da pod svoju kontrolu stavi više evropskih zemalja koje je, krećući se ka zapadu, okupirao svojim oružanim snagama.

Ovaj potez trebalo je da bude prikriven ratnim aktivnostima; drugim rečima, Sovjetima će biti dozvoljeno da silom komunizuju istočnoevropske zemlje pod plaštom rata. Posto je napredovanje SSSR-a išlo sporije nego što je predviđeno, saveznici su morali da mu daju više vremena; to je bio i razlog za odlaganje invazije na zapadnu Evropu.

Senator Džozef Makarti (Joseph McCarthy) pripisao je ovu odluku državnom sekretaru DžordžuMaršalu: „Dolazimo sada do najvažnije odluke, koja je bila presudna za rat u Evropi: do Maršal ove odluke...da se koncentriše na Francusku, i čitavu istočnu Evropu ostavi Crvenoj armiji."

Jedan događaj koji se odigrao tokom rata navodi nas na to da je ovakva interpretacija prethodne odluke sasvim na mestu.

U proleće 1943, admiral Vilhelm Kanaris (Wilhelm Canaris), šef nemačke tajne službe, sastao se inkognito sa Džordžom Erlom (George Earl), američkim pomorskim atašeom u Istambulu, u Turskoj. Admiral Kanaris došao je da pregovara o predaji nemačkih oružanih snaga. Objasnio je da se udružio sa još nekolicinom nemačkih vođa koji su se spremali da izvrše atentat na Hitlera, i tako ga uklone sa vlasti. Pošto bi to učinili, preuzeli bi vlast u Nemačkoj i predali se saveznicima, pod samo jednim uslovom:

Ne sme biti sovjetskog prodora u centralnu Evropu.

Gospodin Erl je poslao predsedniku Ruzveltu poruku kojim ga obaveštava o Kanarisovim predlozima.

Nije dobio nikakav odgovor.

Erl je ponovo pokušao, i tada je dobio odgovor od predsednika Ruzvelta koji je značio potpuno ignorisanje.

Odleteo je u Vašington. Ruzvelt mu je rekao da se previše ne zabrinjava i da će se Nemačka ionako uskoro predati, posle napada koji se planira preko zapadne Evrope.

Erl se u Istambul vratio veoma razočaran. Obavestio je Kanarisa o tome šta je čuo i ovaj je otišao u Nemačku, gde je napad na Hitlera propao. Zaverenici su bili povešani ili streljani. Tako je propao pokušaj da se Sovjeti spreče u širenju na istočnu Evropu.

Da je Ruzvelt prihvatio Kanarisovu ponudu: „... rat je mogao da se završi još 1943. godine. Bili bi spašeni bezbrojni životi i, što je veoma važno, saveznici ne bi zamenili jednu opasnu ideologiju drugom. Sovjetske horde bile bi zaustavljene na poljskoj granici. Celokupna mapa Evrope izgledala bi drugačije."

Erl se vratio u Sjedinjene Države. Napisao je: „Odlučio sam da obznanim neke svoje stavove i primedbe o takozvanim saveznicima, Sovjetima, da bih probudio Amerikance i da bi videli šta se zaista događa. Kontaktirao sam povodom toga sa Predsednikom i on je reagovao veoma oštro, i izričito mi zabranioda svoje stavove iznesem u javnost. Zatim sam, prema sopstvenom zahtevu, bio premešten, i to na Samou, ostrvo u dalekom Južnom Pacifiku."

Erla je, u jednom pismu, upozorila i Ruzveltova ćerka da bi, „... ukoliko nastavi svojim putem i javno kritikuje i komentariše neke sovjetske poteze, mogao biti proglašen krivim za izdaju."

Velika je nesreća to što je Ruzvelt stao na stranu „nekih sovjetskih poteza" i pri kraju rata dopustio prodor njegovih trupa u istočnu Evropu, o čemu svedoče ponašanje Ruzvelta u slučaju Kanarisa i pismo njegove ćerke Erlu, jer građani tih zemalja nisu želeli da ih Sovjeti okupiraju. Ova činjenica je bila očigledna pošto su se milioni patriota iz Istočne Evrope pridruživali nemačim oružanim snagama u pokušajuda spreče Sovjete da okupiraju njihove države.

Da je pomogao Kanarisovoj grupi, Ruzvelt je zaista mogao da pomogne ovim patriotima u očuvanju njihovih zemalja od komunizma, a Eri bi bio u mogućnosti da bude od ogromne pomoći u iznošenju ovih stvari narodu Amerike.

Ali, tako nije trebalo da bude, i istočnoevropske zemlje su okupirane od strane komunista, na nesreću miliona patriota. Ruzvelt je i po završetku rata nastavio da pomaže sovjetsku vladu, garantujući joj vlast u okupiranim zemljama. Te garancije utanačene su još na konferencijama koje su saveznici održali dok je rat još bio u toku.

Februara 1945, Ruzvelt se sastao sa Staljinom na Jalti, iako je već pokazivao znake ozbiljne bolesti. Mnogi insistiraju na tome da je Ruzvelt umirao od raka, a jedan od njih je i njegov lični lekar. Još u aprilu 1944.godine lekar Bele kuće, vice-admiral (Ross Maclntire), počeo je sistematski da obmanjuje javnost o predsednikovom stanju, i, verovatno zbog rata koji se dobro odvijao, štampa ga nije mnogo gnjavila", kaže se u jednom novinskom članku.

Godine 1979. doktor Hari Goldsmit (Dr. Harry Goldsmith) hirurg iz Dartumnda i čovek koji je istraživao Ruzveltovu istoriju bolesti, objavio je da je predsednik tajno bolovao od raka i da je umro od udara1945,i pored toga što je izveštavano da se on oseća dobro.

U knjizi pod naslovom‘’Daglas Mak Artur’’, autor Frejzer Hant (Frizier Hant) tvrdi da su lekari lagali narod o stanju Ruzveltovog zdravlja, jer je on imao jak razlog da doživi kraj rata. Naime, Ruzveltu je ponuđeno da bude predsednik svetske vlade, tj. Ujedinjenih nacija, koje će se formirati neposredno pozavršetku rata: „Um bolesnog i nepouzdanog Ruzvelta, već ionako hendikepiran, sada se zapalio grandioznom idejom Svetske države na čijem bi čelu bio on..."

Dakle, kada se Ruzvelt na Jalti sastao sa Staljinom, dao mu je sve što je ovaj želeo, kao znak podrške komunistima. Na primer, pored evropskih zemalja, dao je Sovjetima i luku Port Artur na Žutom moru, luku Dairen na Kurilskim ostrvima, Mongoliju i donju polovinu poluostrva Sahalin.

Većinu ovih teritorija prethodno je okupirao drugi američki saveznik iz rata, Kina.

Američki ambasador Vilijem S. Bulit (William C. Bullit), pošto je otkrio šta se dogodilo na Jalti, dao je ovakvu izjavu: „Predsednik Sjedinjenih Država nikada nije potpisao neki nepotrebniji, sramniji i potencijalno opasniji dokument."

Šta više, Ruzvelt je Sovjetima dao pravo na tri glasa u budućoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (po jedan za Belorusiju, SSSR i Ukrajinu), iako su sve ostale zemlje trebalo da imaju po jedan glas, uključujući i SAD.

Kada su ga pitali o ova tri glasa za Sovjete, Ruzvelt je odgovorio: „Znam da nije trebalo to da uradim, ali bio sam tako umoran kada su me spopali."

Nije samo Ruzvelt izručio evropske države Sovjetima. Vinston Čerčil se, prema dokumentima objavljenim 1973. godine, „... još 1944. saglasio sa sovjetskom dominacijom u Poljskoj, ako Staljin, za uzvrat, podrži britanske interese na Dalekom istoku i na Mediteranu."

‘’Zaista je čudno da je Čerčil, tvorac izraza „gvozdena zavesa", kojim se opisuje zid koji su okoIstočne Evrope podigli komunisti, i sam priznao da je učestvovao u stvaranju tog istog zida.

U knjizi‘’Trijumf i tragedija’’, napisao je: „Rekao sam Staljinu: 'Hajde da obavimo naše poslove. Kako bi bilo da vi imate 90%uticaja u Rumuniji a mi 90% u Grčkoj, i po 50% u Jugoslaviji?' Napisao sam na polovini lista papira:

Rumunija - Rusija 90%, ostali 10%

Grčka - Velika Britanija 90%, Rusija 10%

Jugoslavija-50%:50%

Mađarska -50%:50%

Bugarska - Rusija 75%, ostali 25%

Staljin je uzeo olovku, to štiklirao i dodao mi papir. Sve je bilo dogovoreno za tili čas."

Ali predaja Istočne Evrope u ruke komunista nije delo samo ove dvojice. Umešani su tu bili idrugi. Na primer, odgovornost za odluku da se dozvoli da Sovjeti stignu u Berlin pre saveznika i da im se na taj način garantuje kontrola nad delom ovog grada, ležala je na plećima vrhovnog komandanta savezničkih snaga, Dvajta Ajzenhauera, sudeći prema vojnim dokumentima koji su postali dostupni javnosti 1970.godine.

Najveća odgovornost za komunizaciju Evrope, međutim, ipak počiva na Ruzveltu i njegovoj administraciji. On je želeo da pomogne komunistima po svaku cenu. Zapisano je da je 8. marta 1944. izjavio:„Smatram da su nam Rusi sasvim prijateljski naklonjeni. Oni ne žele da progutaju ostatak Evrope. Moram da kažem, povodom straha koji se ovde širi od ruske dominacije u Evropi, da ne delim takvo mišljenje.

Ruzvelt je ambasadoru Bulitu rekao: „Imam osećaj da Staljin... želi samo da obezbedi svoju državu, i mislim, ako mu dam sve što budem mogao a ništa ne tražim za uzvrat, da on ništa neće anektirati I da će raditi u korist svetske demokrati je i mira."

Ne zna se zbog čega je Ruzvelt toliko verovao komunisti Staljinu, ali se zna da su Ruzvelt i Ajzenhauer odobrili nasilnu repatrijaciju nekih 6 miliona ljudi. Ti nesrećnici su silom vraćeni u Sovjetski Savez, gde je većina njih mučena i pogubljena odmah po dolasku.

O ovoj gnusnoj odluci, američkih lidera pisali su dvojica Rusa: Nikolaj Tolstoj i Aleksandar Solženjicin. Amerikanci su ovu repatrijaciju nazvali „Operacija Kilhol" (Kilhol,keelhaul,

je vrsta kazne kojom su kažnjavani mornari. Kažnjenik bi bio vezivan konopcem oko pojasa, a zatim provlačen kroz vodu ispod kobilice broda)

Među tih 6 miliona ljudi, pored vojnika koji su se borili na strani Nemaca, bilo je žena i dece. Od ovog broja, 700 000 su bili vojnici pod komandom generala Andreja Vlasova. On je svoje trupe doveo do američkih linija gde su se predali, sa željom da se dobrovoljno vrate u borbu protiv komunista i pokušaju da zbace boljševičku vlast. Položili su oružje i smatrali su se američkim ratnim zarobljenicima.

Vlasov je bio obavešten da mu je dozvola za prolazak kroz američke linije odbijena, pa je svojim vojnicima izdao naređenje da se sami spašavaju kako znaju i umeju. Većina njih je prisilno vraćena u SSSR I tamo pogubljena. Sam general Vlasov je pod američkom stražom sproveden i predat sovjetskim trupama. Prebačen je u Moskvu, gde je kasnije ubijen.

Ni britanska vlada se nije časnije ponela. Uprkos svim garancijama koje je dala, ona je Sovjetima predala 30 000 Kozaka, sa ženama i decom, pod vodstvom generala P. N. Krasnova.

Pošto su Ruzvelt i Čerčil doneli ove neverovatne odluke, general Dvajt Ajzenhauer ih je sproveo u delo, izvodeći operaciju „Kilhol" bez imalo griže savesti.

Moralnost ovih odluka od strane savezničkih vlasti iznesena je na svetio dana tokom suđenja Adolfu Ajhmanu, nemačkom „ratnom zločincu", koji je odgovarao zbog učešća u istrebljivanju miliona Evropljana u nacističkim koncentracionim logorima.

Izraelski sud, koji je vodio proces protiv Ajhmana, saopštio je „da zakonska i moralna odgovornost čoveka koji je žrtve predavao smrti nije manja, već možda i veća od krivice onoga ko je bio neposredni izvršilac".

Očigledan primer sovjetske perfidnosti predstavlja događaj iz jula 1944. godine u Poljskoj. Poljski general Bor-Komrovski okupio je 250 000 patriota koji su čekali da se Crvena armija približi Varšavi,kako bi zajedno porazili Nemce. Kako su Sovjeti, posle Staljingradske bitke, napredovali put zapada, Nemci su se povlačili. Sovjetske trupe došle su do obala Visle, reke koja protiče kroz Varšavu.

General Bor-Komrovski i njegovi ljudi, koje su mnogi smatrali najboljim pokretom otpora u okupiranoj Evropi, čekali su od Sovjeta znak za podizanje ustanka.

General je preko radio-stanice iz Moskve primio poruku na poljskom jeziku koju je uputio Molotov, visoki funkcioner sovjetske države. Poruka je glasila: „Poljaci, sloboda je na dohvat ruke. Poljaci,na oružje! Od svakog poljskog dela napravite čvrsto uporište protiv zavojevača (Nemaca). Nema vremena za gubljenje!"

Verujući da Sovjeti planiraju da uđu u Varšavu, general je izdao naređenje za početak ustanka.„Cela stvar je bila, naravno, nemilosrdna Staljinova klopka. Crvena armija je zaustavila napredovanje. Staljin je odbio da dozvoli avionima da izbacuju materijal koji je ustanicima bio neophodno potreban... Posledva meseca, ustanak je bio ugrušen a pokret otpora zbrisan. To i jeste bio cilj cele ove obmane."

Ovo nije bio jedini primer varvarskog postupanja sovjetskih trupa. Sve je moralo doći do Ruzveltovih ušiju.

Aleksandar Solženjicin, Rus koji je prebegao na Zapad krajem šezdesetih godina, bio je kapetanCrvene armije tokom rata. On svedoči da su, kada su ušli u Nemačku, „... svi vojnici znali da slobodno mogu silovati a zatim ubiti devojke ako su bile Nemice."

Ovo je bio rezultat sovjetskih propagandnih letaka koji su deljeni vojnicima. Na njima je pisalo:„Ubijte! Ništa nemačko nije nevino, bilo živo ili još nerođeno. Sledite reči druga Staljina i smrskajte zauvek fašističku zver u njenom leglu. Slomite rasni ponos nemačke žene. Uzmite je kao vaš zasluženi ratni plen. Ubijajte, hrabri vojnici pobedonosne Sovjetske armije."

Silovanje nemačkih žena nije bio jedini zločin Crvene armije. Sovjeti su otimali i pljačkali:„Toliko su opelješili domaće stanovništvo da to nije zabeleženo još od vremena azijatskih hordi."

Ovi vojnici bili su pod komandom Ruzveltovog „prijateljski naklonjenog" saveznika, Josifa Visarionoviča Staljina.

Predsednik SAD Hari Truman drži govor na konferenciji u San Francisku 1945, koja je prethodila osnivanju Ujedinjenih nacija.

GLAVA XXVI