Nevidljiva ruka

ATOMSKA BOMBA

Godine 1945. rat je počeo da se razrešava. Ali nije smeo da se završi onoliko brzo koliko je mogao.

Japanci su pokušali da okončaju rat 14. februara 1945. Američka vlada došla je u poseddešifrovanih poruka o predaji koje su razmenili Japan i SSSR.

Međutim, vlada SAD nije bila spremna da prihvati nastojanja Japana da se rat završi. „Maršal (Džordž Maršal, glavnokomandujući armije), je jasno stavio do znanja da ne veruje u japanske mirovne ponude."

Ove mirovne poruke ponovljene su juna 1945. godine, kada je SSSR primio poruku da je Japan spreman da okonča rat. I ovu poruku presreli su Amerikanci, međutim, opet ništa nije učinjeno.

Razlog američkog odbijanja da se rat prekine postao je očit 6. avgusta 1945, kada su Sjedinjene Države bacile prvu atomsku bombu na grad Hirošimu u Japanu. Američko vazduhoplovstvo pokušalo je da upozori stanovništvo da će grad biti uništen. Iznad grada je izbačeno 720 000 letaka u kojima se kaže da će Hirošima biti „... zbrisana ukoliko se Japan odmah ne preda." Mnogo ljudi je napustilo grad, ali se procenjuje da je u njemu ostalo oko 250000 stanovnika.

Odluka da se baci i druga bomba donesena je lako: „Nije održan ni jedan sastanak na vrhu, niti se raspravljalo o neophodnosti druge bombe. Nije ni pokušano da se prosudi da li će prva bomba ili ulazak SSSR-a u rat s Japanom (8. avgusta 1945) ubrzati njegovu predaju."

Kada je bačena prva bomba na Hirošimu, Hari Truman, koji je postao predsednik, pošto je Ruzvelt umro 12. aprila 1945, izjavio je „...da je to najveća stvar u istoriji."

Bilo je ljudi i na najvišim položajima u vlasti koji su smatrali da nije bilo potrebe bacati atomske bombe na Japan. Admiral Vilijem Lihi (William Lehay) je rekao: „Čvrsto zastupam stav da je rat protiv Japana došao do tačke na kojoj je japanski poraz bio samo pitanje vremena i novca."

Još uvek traju spekulacije o razlozima zbog kojih su odabrani baš Hirošima i Nagasaki kao ciljevi za atomsko bombardovanje, pošto ni jedan od ovih gradova uglavnom nije imao nikakva vojna postrojenja. Jedan autor ponudio je ovakvo objašnjenje: „Hirošima i Nagasaki... bili su u Japanu glavni centri domaćeg stanovništva hrišćanske vere."

Postoje dokazi da je, mnogo pre nego što su bombe bačene na Japan, predsednik Ruzvelt razmišljao o primeni ovog moćnog i razornog oružja protiv nevinih ljudi: „Predsednik... je pripremio govor koji je trebalo da održi na dan praznika posvećenog Džefersonu. Ruzvelt je nameravao da svetu otvoreno iznese bojazan da će političari kao neizbežno prihvatiti uništavanje nevinih ljudi samo da bi postigli svojeciljeve, a da će se naučnici koncentrisati i ignorisati posledice svojih istraživanja.

Ruzvelt je, međutim, preminuo pre nego što je stigao da održi govor, tako da svet nikada nećesaznati šta je njime nameravao da postigne.

Zanimljivo je podsetiti se da Japan nikada nije napao SSSR tokom rata. Sovjetski Savez je bio saveznik Amerike tokom Drugog svetskog rata, a samim tim i neprijatelj Japana. Isto tako, SSSR nije napao Japan sve dok nije bačena prva atomska bomba. To je veoma čudno zato što je SSSR bio u ratu s japanskim saveznikom, Nemačkom, a prema uslovima Trojnog pakta, o kojima smo već govorili, ove dve države bi morale biti u međusobnom ratu. Japanski napad na SSSR imao bi dramatične rezultate koji bi mnogo pomogli Nemačkoj, i to iz dva razloga:

1. Otvorio bi se drugi front za Sovjetski Savez. To bi ga prinudilo da prebaci trupe potrebne za rat protiv Nemačke na front s Japanom, što bi predstavljalo veliko olakšanje za Nemačku.

2. To bi najverovatnije zatvorilo luku Vladivostok, preko koje je stizao veliki deo američke pomoći (takozvanog „Lend-liza") u ratnom materijalu. Na taj način SSSR bi bio lišen snabdevanja koje mu je omogućavalo da vodi rat sa Nemačkom.

Sovjetski Savez je konačno rešio da stupi u rat sa Japanom 8. avgusta 1945, a to je bilo svega šest dana pre njegove kapitulacije. Postoje neke pretpostavke da je Sovjetima obećano da će, ukoliko i zvanično postanu njegov neprijatelj, dobiti deo japanske imovine ili interesa posle rata.

General Džordž Paton primetio je čudno ponašanje američke vlade. Sagledao je dovoljno toga da je poželo da napusti vojsku, „da bi mogao da kaže šta misli o američkoj slabosti prema komunizmu"ispoljenoj tokom rata. Paton je znao o vojsci toliko da je bio svestan da su oficiri visokog ranga, iako u penziji, još uvek pod kontrolom Vlade. Ta kontrola sputavala je i njihovu slobodu da govore o najvažnijim političkim temama. Ukoliko bi napustio vojsku, Paton bi mogao da kaže sve što misli da treba reći.

On je bio duboko protiv sovjetskog zauzimanja istočne Evrope, i mnogi smatraju da bi progovorio pred narodom Amerike o ovoj izdaji, odmah po završetku rata.

Ali, pre nego što je dobio priliku da napusti vojsku, Paton je nastradao u automobilskoj nesreći.

Godine 1979, jedan bivši tajni agent OSS-a (Office of Strategic Services) dao je intervju u kojem tvrdi da je od njega svojevremeno traženo da ubije Patona. Taj agent bio je „... Daglas Bazata (DouglasBazata), obaveštajac, veteran koji je izjavio da je primio naređenje da ubije Patona, 1944. godine. Prema Bazatinoj tvrdnji, naređenje da se smakne Paton stiglo mu je direktno od legendarnog šefa OSS-a, Divljeg Bila Donovana (Wild Bill Donovan)".

Kada su Bazatu pitali zašto se, posle toliko godina, odlučio da objavi ovo priznanje, odgovorio je„... da je oronulog zdravlja i da želi da američki narod ipak sazna istinu."

Novine koje su objavile intervju tvrde da su zaposlile „profesionalnog psihologa sa ciljem da prouči Bazatin iskaz, koristeći metodu „procene psihološkog stresa" (P. S. E). Prema njegovom izveštaju, Bazata nije pokazao nikakve znake koji bi ukazali na to da je lagao."

Bazatina uteha leži u tome što, iako je primio 10 000 dolara posle Patonove smrti, on, u stvari, za nju nije kriv. Bazata je tvrdio da zna ko je zaista ubio Patona, i da je ovaj nastradao od smrtonosne doze cijanida koju je primio u bolnici u koju je odveden posle automobilskog udesa, a ne od samog udesa.

Baš otprilike u vreme Patonove smrti završio se Drugi svetski rat. Međutim, tragični događaji nisu se time okončali.

Pobedničke savezničke trupe su preko 16 miliona Nemaca proterale iz njihovih domova u centralnoj i Istočnoj Evropi. Razlozi ovog proterivanja nisu tada objašnjeni, ali su se savezničke vlade s njim saglasile.

Oktobra 1944, sovjetska Crvena armija počela je da napreduje na zapad preko istočno evropskihdržava. Ovaj prodor Sovjeta „... izazvao je masovno bekstvo nemačkih civila na Zapad. Pobeglo je četiri do pet miliona ljudi... ali, milioni Nemaca su i ostali... velike nemačke enklave... ostale su u predratnoj Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Jugoslaviji. Međutim, saveznička dugoročna politika je u poslednje dve godine rata...imala za cilj... radikalno uklanjanje Nemaca iz Istočne i centralne Evrope. Kao zaključak Konferencije u Potsdamu (17. juna - 2. avgusta 1945) , objavljen je Protokol, čiji član br. XIII odobrava transfer Nemaca sa istoka u ono što je preostalo od Rajha."

Tokom nasilnog proterivanja Nemaca iz njihovih domova, „činjena su dela neverovatne okrutnosti i sadizma. Bespomoćni civili kundacima su isterivani iz kuća, žene su silovane, muškarci odvođeni u logore za prinudni rad, a hiljade ljudi su internirani u sabirne logore gde su čekali proterivanje..."

Po završetku rata, sile pobednice održale su u Nirnbergu suđenje za počinjene ratne zločine. Jedan od optuženih za prisilnu deportaciju ljudi u radne logore bio je i Albert Šper (Albert Speer), nemački ministar za naoružanje i municiju. U knjizi ‘’Sećanja iz Trećeg Rajha’’, Šper je napisao: „Deportacija u logore je nesumnjivo međunarodni zločin. Ja se ne žalim na kaznu. Međutim, sada i druge države čine iste stvari,koje smo mi radili."

I drugi su videli kakve se nepravde događaju. Robert Marfi (Robert Murphy), politički savetnik Sjedinjenih Država za Nemačku, napisao je Stejt departmentu: „Gledajući ovaj jad... u glavu se odmah vraćaju sećanja na Dahau i Buhenvald. Ovde se praktikuje odmazda najširih razmera... nad ženama i decom, siromašnima i nemoćnima."

Niko se nije odazvao, posebno ne u Sjedinjenim Državama, i deportacije su se nastavile.Tragično je da „ preko dva miliona Nemaca nije preživelo nasilno preseljenje."

Rat je sada bio završen, nema preseljeni iz svojih domova, i Evropa je mogla da počne da se obnavlja od stravičnih razaranja. Cena rata bila je konačna:

-Više od 50 miliona ljudi, od toga 23 miliona u uniformama (ostalo su bili civili), bilo je ubijeno.Većina je umrla strašnom smrću.

-U Drugom svetskom ratu nije bilo pobednika, osim država koje su sada kontrolisale zemlje koje su osvojile. Jedan američki general, Albert K. Vedemajer (Albert C. Wedemeyer), pravilno je zaključio da je, u stvari, jedini pobednik Sovjetski Savez: „Staljin je imao nameru da stvori pogodne uslove za realizaciju komunističkih ciljeva širom Balkana i Istočne Evrope. On je iz rata izašao kao jedini pobednik. Mi (saveznici) osigurali smo razvoj neprijateljskije, opasnije igramzivije sile nego što je to bila nacistička Nemačka. Sile koja je porobila više ljudi nego što smo mi oslobodili."

Evropljanin koji se saglasio sa generalom Vedemajerom bio je princ Mihael Strudza (MichaelStrudza), bivši ministar inostranih poslova Rumunije, koji je u knjizi

‘’Samoubistvo Evrope’’ napisao sledeće:„Drugi svetski rat... trebalo je da donese samo jednog pobednika... međunarodni komunizam otelotvoren u sovjetskoj Rusiji.

Dakle, Drugi svetski rat je završen.

Ali, kao što je istakao general Vedemajer, Amerika je stvorila mnogo opasniju silu: sovjetsku Rusiju.

DŽEJMS RUZVELT ( sin bivšeg američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, i DŽORDŽ REJSI DŽORDAN,armijski oficir koji je učestvovao u slanju ,Land-liz" pomoći Sovjetskom Savezu, napisali su knjige u kojima tvrde da je predsednik Ruzvelt poslao Sovjetima planove i materijale za izgradnju atomske bombe.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA XXVII