Nevidljiva ruka

POMOĆ I TRGOVINA

Istoričar Edvard Gibon (Edvard Gibbon) je, u svojoj monumentalnoj studiji ’’Slabljenje i pad Rimske imperije’’, naveo pet razloga zbog kojih je propalo ovo ogromno carstvo:

1.porast broja razvoda koji je podrio instituciju porodice,

2.nametanje viših poreza na hleb i na cirkuske igre,

3.jurnjava za zadovoljstvima i sportom koji postaju sve uzbudljiviji i brutalniji,

4.gubljenje vere kod ljudi, i verovatno najvažniji razlog:

5.postojanje unutrašnje zavere koja je delovala na podriva nju vlasti iznutra, dok je ona stalno proklamovala da je neprijatelj Rima spolja.

Gibon je pisao da je Zavera gomilala velike količine oružja u cilju zaštite kako od stvarnih tako I od imaginarnih spoljašnjih neprijatelja, dok je sama, u stvari, imperiju doslovno razarala iznutra.

Ovi razlozi imaju paralelu i u današnjem svetu. Stvaranje spoljašnjeg neprijatelja je potpuno u skladu sa porukama sadržanim u knjizi pod naslovom: ‘’Izveštaj sa Gvozdene planine’’, u kojoj se kaže da je„postojanje prihvaćenog zla koje dolazi spolja, suštinski važno zbog društvene kohezije kao i zbog prihvatanja autoriteta vlasti. Zlo mora biti takvo da se u njega veruje i toliko veliko da odgovara kompleksnosti društva kojem preti i, konačno, mora izgledati tako kao da ugrožava čitavo društvo."

Neprijatelj je, dakle, morao biti stvoren, i zapadne zemlje, sve zajedno nazvane „slobodnim svetom", stvorile su svog protivnika: Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR).

Doktor Entoni Saton je verovatno najpoznatiji autor koji se bavio ovom temom. Napisao je brojne knjige i članke o umešanosti Amerike u izgradnju Sovjetskog Saveza. Njegovi zaključci se moguizraziti jednom rečenicom: „Sjedinjene Države i njihovi NATO saveznici (neke od najvećih zemalja sveta)sami su stvorili svog neprijatelja: komunizam!"

U knjizi ‘’Nacionalno samoubistvo, vojna pomoć Sovjetskom Savezu’’ doktor Saton kaže:

„Surova je istina da je trgovina sa Sovjetskim Savezom od 1917. do danas izgradila zapadnom svetu neprijatelja prvog reda. Šta više, tehnološka komponenta ove neprikladne trgovine omogućava Sovjetskom Savezu da kupi programe kojima može da osvoji svet..."

Ovakvo stanje je, naravno, direktno suprotstavijeno tradicionalnim tvrdnjama istoričara da „komunisti" iz „komunističkog sveta" mrze „kapitaliste" u „slobodnom svetu".

Doktor Saton je u knjizi‘’Vol strit i boljševička revolucija’’ dalje razradio svoja razmišljanja o ovoj neobičnoj trgovini: „... glavna prepreka razumevanju savremene istorije je uvreženo shvatanje da su svi kapitalisti ljuti i nepokolebljivi neprijatelji svih marksista i socijalista. Takva ideja je besmislena. Postoji trajna, mada skrivena, alijansa međunarodnih političkih kapitalista i međunarodnih revolucionarnih socijalista na obostranu korist."

Njihov međusobni odnos ilustrovaće nam naslov teksta u časopisu „Parejd" od 5. decembra 1971:„Sajrus Iton, najbolji kapitalistički prijatelj komunista". Časopis donosi fotografije gospodina Itona prvo sa sovjetskim premijerom Kosiginom, zatim sa Kastrom sa Kube i, na kraju, sa Nikitom Hruščovom, predsednikom SSSR-a, koji je bio domaćin Itonu prilikom posete Moskvi. Svaka osoba na ovim slikama ima širok i topao osmeh koji jasno stavlja do znanja da je u pitanju susret prijatelja.

Uloga zapadnih kapitalista u izgradnji sovjetske ekonomije je izuzetno značajna, toliko važna da je postala glavni izvor sovjetske vojne moći: „Ne postoji nešto što se zove sovjetska tehnologija. Gotovo celokupna tehnologija, ili u najboljem slučaju 90 do 95 odsto te tehnologije, dolazi direktno ili indirektno od Sjedinjenih Država i njihovih saveznika. Činjenice govore da su Sjedinjene Države i zemlje NATO pakta izgradile Sovjetski Savez i njegove industrijske i vojne kapacitete."

Ovaj transfer tehnologije nije skorašnji fenomen: sve je počelo odmah posle Revolucije 1917.godine. „Izgradnja mosta prema Sovjetima započeta je 1918. pod predsednikom Vilsonom, još pre nego što su boljševici osvojili fizičku kontrolu nad celom Rusijom. Rezultat ove početne trgovine je bio da su boljševici bili u stanju da konsoliduju svoj totalitarni režim."

I sam Lenjin je često pisao o potrebi za ovom pomoći i trgovinom. Pretpostavlja se da je razlog zbog kojeg je to činio bio da umiri svoje drugove komuniste koji nisu mogli da shvate Lenjinovo vidljivo prijateljstvo sa „kapitalistima", smatrajući ih neprijateljima. Lenjin je morao da pronađe neki način da bi objasnio razloge zbog kojih se sada „omrznuti kapitalisti" pojavljuju kao pomagači boljševika na poslu komunizovanja Rusije. Godine 1922. napisao je: „Pre svega ostalog, mi smo morali da stabilizujemo ekonomiju. Bez opreme i mašina iz kapitalističkih zemalja, nismo se mogli nadati da ćemo u kratkomvremenu obaviti zadatke koje smo imali. Najznačajnija stvar za osiguranje našeg trajnog opstanka... bila je uspostavljanje ekonomskih veza sa kapitalističkim zemljama."

I još jednom: „Kada dođe vreme da vešamo kapitaliste, oni će se međusobno pobiti oko toga ko će od njih uzeti profit prodajući nam konopce. Kapitalisti će nam obezbediti kredite, a, snabdevajući nas materijalom i tehnikom koji nam nisu dostupni, pomoći će nam da ponovo izgradimo našu ratnu industriju koja je neophodna za buduće napade na naše snabdevače. Drugim rečima, oni će raditi na pripremanju sopstvenog samoubistva."

Nešto kasnije, Lenjinov naslednik, diktator Josif Visarionovič Staljin, ruskom narodu je saopštio šta je bila prava svrha ove pomoći: „... Neophodno je da proletarijat naprednijih zemalja pruža pravu i trajnu pomoć zaostalim zemljama tokom njihovog kulturnog i ekonomskog razvoja. Kada ova pomoć ne bi stizala, bilo bi nemoguće dovesti različite države i narode u okvir jedinstvenog svetskog ekonomskog sistema koji je neophodan u cilju konačnog trijumfa socijalizma."

Komunistička strategija bila je da se zapadna tehnologija iskoristi kao sredstvo za stvaranje svetske opasnosti od međusobnog vojnog uništenja, što bi dovelo do toga da se Sovjetski Savez i „slobodni svet" mirnim putem stope u jednu i jedinstvenu svetsku vladu.

Da bi se ovaj cilj ostvario, Sovjetima nije bilo potrebno da kupuju ogromne količine uvozne tehnologije. Dovoljan je bio po jedan primerak; sve što nabave oni posle mogu da kopiraju i proizvode. Lenjin je 1921. postavio sovjetsku trgovinsku politiku „... upoznavanja sa evopskom i američkom tehnologijom... Moskva mora imati po jedan primerak najvažnijih mašina novije proizvodnje u cilju proučavanja i instruiranja."

Bivši poljski obaveštajni oficir Mihael Čeinski (Michael Cheeinski), koji je prebegao na Zapad, saopštio je sledeće: „Svaka mašina, aparat ili instrument uvezen sa Zapada šalje se specijalnoj analitičkoj grupi. Posao ove grupe nije samo da kopira tehnička rešenja,. već i da ih prilagodi uslovima sovjetske vojne proizvodnje."

Amerika je, od samog početka, planirala da prikrije stvarni cilj prodaje tehnologije SovjetskomSavezu, a to je izgradnja moćne vojne sile SSSR-a. Da bi to postigla, morala je da ubedi skeptike da tehnologija koja se prodaje Sovjetima njima služi za obnovu ratom razorene zemlje i da ta trgovina ima civilni a ne vojni karakter.

Na primer, neke od prvih fabrika podignutih u Sovjetskom Savezu dvadesetih i tridesetih godina bile su fabrike za proizvodnju traktora: u Volgogradu, Harkovu i Celjabinsku. Sve tri fabrike konstruisale su američke firme, a na podizanju one u Volgogradu radilo je čak osamdeset američkih kompanija.

Ove fabrike traktora, tobože podignute da bi opskrbljavale ruske seljake poljoprivrednim mašinama, danas proizvode tenkove, oklopna vozila, samonavodeće projektile, raketne lansere, nosače projektila, protivavionske topove i kamione.

Pored ovoga, tenkovi koji su suštinski važni za svaku vojnu strukturu proizvode se u još dve velike fabrike: „... u fabrici 'Gorki' i fabrici ZIL... fabrika 'Gorki' podignuta je bukvalno ni iz čega od strane Henrija Forda, tridesetih godina..."

Jedan od prvih radnika u fabrici „Gorki" u SSSR-u bio je Volter Rojter (Walter Reuther), koji je kasnije postao prvi čovek Sindikata ujedinjenih radnika u automobilskoj industriji. On je posetio SovjetskiSavez 1933. godine, i boravio je tamo nekih 18 meseci. Volter i njegov brat Viktor, obojica zaposleni u toj fabrici, napisali su pismo koje je postalo čuveno:

„Naša svakodnevna inspiracija, dok radimo rame uz rame sa ruskim drugovima u ovoj fabrici, jeste misao da mi, u stvari, pomažemo da se izgradi društvo koje će zauvek okončati eksploataciju čoveka od strane drugog čoveka, misao da će ono što mi gradimo biti na korist i uživanje radničke klase, ne samo u Rusiji već u celom svetu, i to nam je kompenzacija koju dobijamo zato što smo trenutno odsutni iz borbe u Sjedinjenim Državama. Mel, ti znaš da smo Vol i ja uvek snažno podržavali Sovjetski Savez. Ti znaš da smo uvek spremni da ga branimo od laži reakcionara... U celom svom životu, Mel, nikada nisam video nešto što je toliko inspirativno. Mel, kada čovek jednom vidi šta je sve moguće kada radnici ujedine svoje snage, on se više ne bori samo za ideale, već se bori za nešto što je stvarno nešto opipljivo. Nastavi borbu za sovjetsku Ameriku.

‘’Vik i Vol."

Američka vlada bila je potpuno svesna da Sovjeti brzo pretvaraju ove fabrike u vojna postrojenja. Zvanični Vašington, takođe, znao da je sovjetska industrijalizacija prvenstveno bila militarizacija države. U sovjetskim industrijskim postrojenjima, vojni odsek je imao najviši prioritet. Naravno da je prvobitna pobuda koja je stajala iza industrijalizacije Sovjetskog Saveza imala vojni cilj.

Ovaj cilj je 1929. godine sasvim otvoreno izneo Anašliht (Unashclicht), potpredsednik Revolucionarnog vojnog sovjeta, pre nego što su američke firme došle u SSSR da sprovedu petogodišnji plan.

„Mi moramo osigurati da se industrija u najkraćem mogućem roku može preorijentisati na vojnu proizvodnju...

"Pored toga što su gradili fabrike za proizivodnju vojne tehnike, neophodne sovjetskim oružanim snagama, Amerikanci su gradili i industrijska postrojenja koja su bila neophodna kao potpora za neometan rad vojnih fabrika. Na primer, dve najveće čeličane u SSSR-u su u Magnitogorsk i Kuznjecku. Obe čeličaneizgradile su američke kompanije, onu u Magnitogorsk „Artur G. Mek Ki i kompani", koja je izgradila I američku čeličanu u gradu Geri u Indijani, a Kuznjecku čeličanu izgradila je „Frejn indžiniring kompani" iz Čikaga.

I naftna industrija je privukla američku pažnju. Pošto je porodica Nobel, posle revolucije 1917, napustila Rusiju, Lenjin je koncesije za bušenje nafte dao trima velikim naftnim kompanijama: „Standardoilu", „Komper oil kompani" iz Nju Džersija, koju je osnovao V. Averel Hariman i „Rojal Dač Selu".

Osim naftnih koncesija, „Standard oil" je dobio i koncesijun za izgradnju rafinerije kerozina, kapaciteta 150 000 tona, sposobne da proizvede gorivo od 100 oktana.

„Standard oil" je zatim zaključio i ugovor sa komunistima da prodaje rusku naftu na evropskom tržištu.

Ova ulaganja u naftnu industriju su se očito isplatila, budući da je SSSR danas najveći proizvođač nafte na svetu. (Jedan novinski članak od juna 1977. tvrdi da je glavni razlog što Sovjetski Savez izvozi svoju naftu činjenica da njome plaća uvoz zapadne tehnologije. Otprilike jedna desetina njihove proizvodnje nafte prodaje se Istočnoj Evropi po OPEK-ovim cenama.)

Doktor Entoni Saton je zaključio da se ugovor „Standard oila" o prodaji ruske nafte nastavio i posle 1935. , a Geri Alen, koji se takođe bavio ovom temom, kaže: „Moguće je da Rokfeleri još uvek poseduju postrojenja za proizvodnju nafte iza Gvozdene zavese, izvlačeći profit preko Švajcarske. Na ovajnačin, oni ne moraju da dele plen sa svojim deoničarima ili sa poreznicima."

Amerikanizacija sovjetske naftne industrije bila je toliko ograničenih razmera da je, avgusta1960. „... jedna američka delegacija naftne industrije (u poseti SSSR-u) imala priliku da vidi četiri rafinerije – od kojih su tri bile „Lend-liz" rafinerije (dobijene od Amerike tokom Drugog svetskog rata), a četvrta ili„Lend-liz" rafinerija ili sovjetska kopija američkih instalacija."

Tragična cena kojom je ruski narod plaćao ovu pomoć i trgovinu otkrivena je 1934, kada je Henri Morgentau, Ruzveltov sekretar Blagajne „uklonio sva ograničenja na trgovinu sa Sovjetskim Savezom... I iako je vlada Sjedinjenih Država imala dokaze koji su se odnosili na postojanje logora za prinudni rad u SSSR-u. Korišćenjem radne snage iz ovih logora cena proizvodnje se veštački obarala." (Podrazumeva se da su profiti najveći kada je cena rada najniža. To je trebalo da zadovolji „monopolističke kapitaliste" koji uživaju u pravljenju velikih profita).

Kao dodatak nabavci vojne opreme koju su koristili za izgrađivanje svoje armije, Sovjeti su zapadnu tehnologiju primenili i u izgradnji velikog dela svoje trgovačke i ratne mornarice. Doktor Saton je, na primer, tokom Vijetnamskog rata bio u stanju da identifikuje osamdeset četiri teretna prekookeanska broda kojima su Sovjeti prevozili vojnu opremu iz svojih luka u vijetnamsku luku Hajfong. Posleistraživanja, Saton je zaključio: „Nijedna od pogonskih mašina na ovim brodovima nije osmišljena i proizvedena u SSSR-u. Sva veća i brža plovila na ruti za Hajfong bila su izrađena izvan Sovjetskog Saveza. Celokupna tehnologija za izgradnju brodova u SSSR-u dolazi direktno ili indirektno od Sjedinjenih Državaili njenih NATO saveznika."

Zapadni napori da se Sovjetima izgradi flota ilustrovani su sledećim statističkim podacima koje je prikupio profesor Saton: „68 odsto svih sovjetskih brodova izgrađeni su na Zapdu; 80 odsto svih sovjetskih dizel motora izgrađeno je na Zapadu; 20 odsto svih sovjetskih pogonskih mašina (motora) izgrađeni su u SSSR-u, ali po zapadnim licencama."

Saton je kao najveće snabdevače Sovjeta brodovima označio Japan i Zapadnu Nemačku:

„...najmanje 95 odsto svih brodova napravljenih u Finskoj od Drugog svetskog rata bilo je namenjeno Sovjetskom Savezu. Sve brodske pogonske dizel mašine snage 11000 konjskih snaga napravljene u SSSR-u izgrađene su po tehnologiji dobijenoj od firme 'Bugmajster i Vajn' iz Danske."

Japan, Zapadna Nemačka, Finska i Danska su saveznici Sjedinjenih Američkih Država.

Pomoć zapadne alijanse u razvoju sovjetske mornarice nije skorijeg datuma, naprotiv. Još marta 1933. godine, američki Stejt department odobrio je zahtev „Ingliš bout kompani" iz Grotona u Konektikatu da pošalje planove, specifikacije i izvođačke usluge Sovjetskom Savezu u cilju izgradnje njihovih podmornica.

Međutim, najveća vojna i tehnološka pomoć sovjetskim vlastima stizala je tokom Drugogsvetskog rata, kada su Sjedinjene Države razvile program pomoći pod imenom „Lend-liz".

Prema ovom ugovoru, Amerikanci su bili obavezni da snabdeju Sovjete različitim ratnim materijalom vrednim preko milijardu dolara. Na listi za snabdevanje sovjetske mornarice nalaze se sledeće stavke:

-90 brodova za prevoz suvog tereta,

-10 prekookeanskih tankera,

-46 lovaca na podmornice dužine 110 stopa,

-57 lovaca na podmornice dužine 65 stopa,

-3 320 brodskih dizel-motora,

-4 297 brodskih benzinskih motora i brodskih topova u vrednosti od 2,7 miliona dolara.

Uz ovu vojnu opremu, „Lend-liz" je doneo Sovjetima i sledeće:

-rafineriju nafte, vrednu 29 miliona dolara,

-patente za izgrdnju tenkova, aviona, helikoptera i oklope koje ne probijaju meci,

-pet fabrika sintetičke gume,

-lokomotive,

-TNT, bezdimni barut,

-bombardere i lovce, tenkove, kamione i prikolice.

„Lend-liz" je bio dobar izgovor za davanje i drugih vrsta američke vojne tehnologije. Na primer, general Džon R. Din (John R. Deane), koji je bio sekretar umešovitom generalštabu u Vašingtonu tokom jednog perioda rata, napisao je: „Naša politika je bila da sve nove pronalaske u elektronici i na drugim poljima načinimo dostupnim Sovjetima. Svakog meseca primao sam obnovljenu listu tajne američke opreme o kojoj je SSSR trebalo da bude informisan... Nikada nismo propustili priliku da Rusima damo opremu, oružje ili informacije."

Osim „Lend-liza" koji je trajao tokom rata, Amerika je Sovjetskom Savezu dozvolila i da demontira nemačka ratna postrojenja, kao što su fabrike, suvi dokovi, kranovi itd., i da ih, kao neku vrstu ratne odštete, posle rata prenese u SSSR. „Nije sporno da su Sovjeti preneli ogromnu količinu opreme sa okupiranih teritorija posle Drugog svetskog rata: smatra se da minimalan iznos vrednosti ove opreme prelazi 10 milijardi dolara, po cenama koje su važile 1938. godine."

Sovjeti su demontirali fabrike doslovno do temelja i prenosili ih u SSSR. Sa ovom vrstom ratne reparacije saglasile su se američka i britanska vlada na sastancima na Jalti i Potsdamu. I Mongoliju su Sovjeti „oljuštili" pošle Drugog svetskog rata, „... odnevši joj pokretnu imovinu uvrednosti od 800 miliona dolara, sa sumnjivim izgovorom da je to ratni plen".

Ali, ipak najvažniji transfer tehnologije u Sovjetski Savez bio je onaj kojim su Sovjeti došli do atomske bombe.

Uobičajeno objašnjenje većine savremenih istoričara je da su Sovjeti došli u posed tajne o proizvodnji atomske bombe preko Julijusa i Etel Rozenberg (Julius and Ethel Rosenberg), koji su 1950.godine bili osuđeni za odavanje državne tajne stranoj sili.

Kada je sudija Irving Kaufman (Irving Kaufman) osudio Rozenbergove na smrt, obrazložio je to sledećim recima: „Vaš zločin smatram težim od ubistva... To što ste Sovjetima dali atomsku bombu u ruke,godinama pre nego što su oni, prema predviđanjima naših najboljih naučnika, mogli da je sami usavrše, već je po mom mišljenju izazvalo komunističku agresiju na Koreju... Vi ste, svakako, vašom izdajom izmenili tok istorije na štetu naše zemlje."

Priča o atomskoj bombi, međutim, počela je znatno pre suđenja Rozenbergovima. Američka vlada dala je Sovjetima bombu još 1943, tokom „Lend-liz" programa.

Major Džordž Rejsi Džordan bio je oficir vojske SAD zadužen za prebacivanje „Lend-liza" preko vazdušne baze u Grejt Folsu u Montani. Tamo su avioni tovareni prenosivom robom, zatim su preletali do Ferbanksa na Aljasci, odakle su ih sovjetski piloti prevozili u SSSR.

Major Džordan, po prirodi radoznao čovek, više puta je otvarao različite kofere i kutije i u njima pronalazio papire sa rečima koje nije razumevao: „uranijum", „ciklotron", „proton", „neutron", „kobalt" I „plutonijum". Pored toga, Džordan je otkrio i više izveštaja iz Ouk Ridža, „Menhetn Distrikta" koji su sadržavali fraze kao što je ova: „energija proizvedena fisijom".

(U Ouk Ridžu, u državi Tenesi, američki naučnici razvijali su planove za pravljenje atomske bombe, i to je bio čuveni „Projekt Menhetn").

Džordan je takode otkrio „.„ najmanje tri pošiljke uranijumskih hemikalija... koje su bile teške bezmalo tri četvrtine tone. Potvrđena je i pošiljka jednog kilograma metala uranijuma (što iznosi 2,2 funte), I to u doba kada su celokupne američke zalihe iznosile 4,5 funti."

Ova otkrića malo su značila majoru Džordanu sve do 1949, kada je SSSR izveo svoju prvu atomsku eksploziju. Tada je shvatio da je bio svedok transfera materijala i planova za konstruisanje sovjetske atomske bombe. A to se dogodilo još 1943. godine.

Tvrdnje majora Džordana potkrepio je roman koji je 1980. godine napisao Džejms Ruzvelt (James Roosevelt), sin Frenklina Ruzvelta. Roman nosi naslov ’’Porodična stvar’’. Već na zaštitnim koricama knjige, gde se daje kratak sadržaj, nailazimo na zanimljivosti: „(Predsednik) Ruzvelt... u tajnosti je doneo hrabru odluku, da rezultate Projekta Menhetn podeli sa Sovjetima."

Na koricama se još kaže da je Ruzvelt „napisao knjigu punu napetosti i ‘’autentičnosti"

(naglašavanje autorovo).

Roman detaljno opisuje kako je predsednik Ruzvelt dao Sovjetima planove za atomsku bombu1943. i 1944. godine.

Ne samo da je vlada SAD dala Sovjetskom Savezu planove za atomsku bombu uz sve elemente od kojih se ona pravi, već je omogućila da Sovjeti na kraju rata dobiju i ciklotron. Časopis „Lajf" objavio je, u članku od 3. oktobra 1949, neke pojedinosti o ovome: „Maja 1945, tri meseca pre nego što je bačena prva bomba, Rusi su pretekli Amerikance i odneli ciklotron iz Instituta 'Kajzer Vilhelm' u Berlinu." Treba se podsetiti da je plan Ruzveltove administracije bio da se Sovjetima dozvoli da prvi uđu u Berlin.

Međutim, i pored sve tehnologije dobijene od američke vlade, ostaje sumnja u to da li je SSSR zaista izveo svoju prvu atomsku eksploziju 1949. godine, kako se to tvrdi.

„Lajf" od 3. oktobra iste godine donosi tekst o navodnoj eksploziji: „Sjedinjene Države detektovale atomsku eksploziju u Rusiji". Predsednik Hari Truman je objavio: „Imamo dokaze da se pre nekoliko nedelja u SSSR-u dogodila atomska eksplozija."

U tekstu se još kaže: „... čini se verovatnim da je eksplozija izazvana bombom".Izgleda da nikonije bio siguran da su Sovjeti izveli atomsku eksploziju, uključujući i njih same: „Visinski, sovjetski ministar za inostrane poslove, pretvarao se da ništa ne zna i odbio bilo kakve komentare."

Izgleda sasvim razumno pretpostaviti da bi Sovjetski Savez, da je izveo eksploziju, ponosno objavio to svetu, zajedno sa fotografijama koje tu činjenica dokumentuju. „Lajf" je pokušao da dokaže svoju priču objavljujući „sliku moguće strukture A-bombe koja se pojavila u jednim nemačkim novinama u sovjetskoj okupacionoj zoni."

Dakle, dokaz je bio slika „moguće" A-bombe iz nekih neodređenih nemačkih novina bez ikakvevidljive veze sa sovjetskom vladom.

Sledio je još jedan „argument": „Možda je čak moguće da su Rusi napravili bolju bombu. Niko to ne zna. Većina informacija o sovjetskim dostignućima je puko naslućivanje."

No, i pored svega, „Lajf" je nastavio da širi mit. U članku od 10. oktobra 1949, pod naslovom„Može li SSSR da napravi bombu?", kaže se sledeće: „Sada kada Rusi imaju bombu - a možda i više njih..."

Čovek mora da zaključi da dokazi koji potvrđuju navodnu eksploziju nisu baš ubedljivi.

Amerika, međutim, nije prestajala da pomaže sovjetsku nuklearnu industriju. Jedan tekst u „Volstrit žurnalu" od 25. aprila 1975. nosi naslov: „Sjedinjene Države potajno odobravaju pošiljke uranijuma u Sovjetski Savez."

U tekstu se precizira da je Stejt department odobrio prodaju 1,4 milion funti uranijum-oksida, iskopanog u Vajomingu, u Nju Meksiku, vladi SSSR-a. On će se kasnije raznim procesima pretvarati u kuglice bogate uranijumom 235.

„Ovaj izotop obezbeduje rad nuklearnih elektrana a može se koristiti i za atomske bombe"

(naglašavanje autora).

Odgovor na pitanje zbog čega su Stejt department i američka vlada dali Sovjetima prvo planoveza atomsku bombu, a kasnije i neophodan materijal, najverovatnije nam je dala Rouz Martin u knjizi‘’Fabijanski put’’ . „Dok ne dođe vreme međunarodne kontrole atomske energije, stalno će biti podizanja pretnji nuklearnim uništenjem koje stvara atmosferu stalne krize neophodne u cilju opravdanja kejnzijanske politike trošenja."

Rezultat ove pomoći i trgovine sa SSSR-om jasno se pokazao 1. septembra 1983, kada je sovjetska vlada naredila da se obori nenaoružani putnički avion Boing 747 „Korejske avio-kompanije", koji je zašao u prostor iznad sovjetskih teritorijalnih voda. U avionu je bilo 269 putnika, i svi su izgubili život.

Mediji su brže-bolje javili da je avion sovjetske proizvodnje ispalio u nesrećni korejski avion najmanje dve rakete vazduh-vazduh, proizvedene u SSSR-u.

Tragična je istina da su i avion i projektili, iako napravljeni u Sovjetskom Savezu, proizvedeni po američkoj tehnologiji.

Tokom „Lend-liz" programa za vreme Drugog svetskog rata, Amerika je Sovjetima poslala isledeću opremu za avijaciju:

- 3000 aviona lovaca,

- opremu za komunikaciju,

- opremu za radio-navođenje,

- visinometre,

- radio kompase,

- radio lokatore,

- opremu za proizvodnju aviona,

- fabrike za proizvodnju aviona,

- inženjerske ekipe koje su gradile aerodrome u SSSR-u,

- radare,

- ulje za podmazivanje avionskih motora,

- gorivo za letilice,

- azotnu kiselinu (koja se koristi za pravljenje eksploziva),

- žiroskope i

- fabrike za proizvodnju aluminijumskih limova.

Nešto kasnije, 1946, Amerika je predala Sovjetskom Savezu dve trećine nemačkih kapaciteta za proizvodnju aviona. Ove fabrike i instalacije su zapakovane i prenesene u SSSR da bi od njih bilo formirano jezgro buduće sovjetske avio-industrije. Jedan od inženjera koji je, zajedno sa opremom, predat Sovjetima,kasnije je razvio njihov MIG-15, avion koji se u Koreji borio protiv američkih pilota. MIG-15 je mlazni avion, a motor za njega je kupljen od „Rols-Rojsa", firme iz Velike Britanije, koja je navodno američkisaveznik. Iste godine, Amerika je prodala Sovjetskom Savezu mašine za bušenje, mašine za balansiranje osovina kod mlaznih motora i mašine za fino brušenje.

U periodu između 1960. i 1973. Amerika je Sovjetima prodala: aluminijum-oksid, hemijske smese za proizvodnju gume, avionsku navigacionu opremu i delove, elektronske kompjutere, informacije o destilaciji nafte, fleksibilna štampana kola, tehničke podatke za gradnju i planiranu proizvodnju aviona I tehničke podatke za instrumente sistema za navođenje prilikom sletanja. Godine 1974, „Dženeral dajnemiks" je poslao Sovjetima tehničke podatke o konstrukciji aviona. A Amerika je obučavala i jugoslovenske pilote mlaznih aviona (Jugoslavija je komunistička zemlja, saveznik SSSR-a).

Prema jednom, najblaže rečeno, čudnom aranžmanu, Amerika je svoju najnoviju tehnologiju za proizvodnju mlaznih aviona F-16 1978. godine poslala NATO saveznicima u Evropi sovjetskim brodovima!Tehničari iz baze Rajt-Paterson, gde se testiraju nova tehnološka rešenja u avijaciji, tvrde da ih često posećuju sovjetski generali.

Čehoslovačka je izvan samog Sovjetskog Saveza največi snabdevač SSSR-a delovima za mlazne avione. Njihova najveća fabrika, koja pored delova za avione, proizvodi i druge vojne materijale, ima ugovor sa jednom američkom kompanijom za proizvodnju mašinskih alata, koja ih snabdeva najsavremenijim modelima iz svoje produkcije.

Sovjetski raketni projektili, takođe, imaju američku zaleđinu. Vlada Sjedinjenih Država prodala je Rusima akcelerometre, koji se koriste za merenje gravitacionog privlačenja na raketama, kuglične ležajevena sistemima za navođenje projektila, minijaturne kuglične ležajeve koji su omogućili Sovjetima da postave više bojevih glava na njihove rakete, tehnologiju najnovijih eksploziva i cele hemijske fabrike za proizvodnju eksplozivnih sredstava.

Postoji, međutim, nešto još neverovatnije u priči o obaranju korejskog aviona na liniji 007. Dijagrami u različitim američkim časopisima pokazuju da je avion „odlutao sa kursa" iznad Kurilskih ostrva i polu-ostrva Sahalin, koji su unutar sovjetske teritorije. Treba zapamtiti da su ove bivše japanske oblasti bile među teritorijama koje je Sovjetskom Savezu na kraju Drugog svetskog rata ustupio predsednik Ruzvelt.

Ima ljudi koji tvrde da avion nije bio oboren zato što je zašao u sovjetski vazdušni prostor, već zbog toga što se u njemu nalazio najglasniji protivnik pomoći SSSR-u i trgovini sa njim, kongresmen Lari Mek Donald (Larry McDonald). Da li je puka koincidencija što je ogorčeni protivnik ove „mirovne trgovine" bio u avionu koji je srušen uz pomoć američke tehnologije?

Razmislite sami.

Spomenik Abrahamu Linkolnu u Vašingtonu POTSDAMSKA KONFERENCIJA (jul 1945), na

kojoj su savezničke sile odlućile o interesnim

zonama u Evropi i postigli dogovore o daljoj

sudbini Nemačke
NIKITA HRUŠČOV i potpredsednik SAD RIČARDNIKSON na Moskovskoj izložbi 1959. Žučnoubedjivanje Ričarda Niksona predsednika SSSR-a, kažu hroničari, odnosilo se na njegovu uver-enost da je ,” American way of life" jedini ispravan put u budućnost.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA XXX