Nevidljiva ruka

IZDAJA

„Svemirska trka" započela je 4. oktobra 1957, kada je Sovjetski Savez objavio da je u orbitu lansirao prvi veštački satelit u istoriji, nazvan „Sputnjik".

Ali ovu mogućnost lansiranja sistema Sovjetima je omogućila američka vlada, pred kraj Drugog svetskog rata.

General Džordž Paton je, u svom prodoru na Istok, kroz zapadnu Evropu i Nemačku, zauzeo gradove Peneminde i Nordhauzen, u kojima su nemački naučnici radili na razvoju raketnih sistema Fau-1 iFau-2. Paton je ubrzo od svog pretpostavljenog, vrhovnog zapovednika savezničkih snaga, generala Dvajta Ajzenhauera, dobio naređenje da ova dva grada, potpuno netaknuta, preda Sovjetima. U ovu predaju bili su uključeni i nemački naučnici, njih nekoliko hiljada, koji su odmah potom transportovani u SSSR, zajedno sasvim fabričkim postrojenjima iz oba grada, koja su bila odnesena do poslednje cigle u zidu.

Srećom, jedna grupa naučnika- njih 129- koja je radila na nemačkom svemirskom programu, predvođena Vernerom fon Braunom (Werner von Braun), predala se ranije Amerikancima, bežeći da ne padne u ruke Sovjetima. Ovaj stručnjak za rakete, doktor Verner fon Braun, postao je rukovodilac američkogSvemirskog programa, čim je, zajedno sa ostalim naučnicima, stigao u Ameriku.

Doktor fon Braun kasnije nije uspeo da ubedi Ajzenhauerovu administraciju da lansira prvi američki satelit. „Mnogo pre nego što je to učinio Sovjetski Savez... fon Braun je saopštio da je njegov tim u mogućnosti da pošalje satelit u orbitu, tako što će ga postaviti na Redstoun raketu. Međutim, predsednik Ajzenhauer ga je odbio..."

Isti gospodin koji je Sovjetima omogućio izgradnju satelita, uručivši im gotovo celokupnu nemačku raketnu tehniku, sada je bio u poziciji da osigura SSSR-u i lansiranje satelita pre nego što to Amerikanci učine.

Sovjeti su sada bili u prilici da uspešno lansiranje satelita iskoriste u propagandne svrhe,dokazujući kako je komunizam tobože superioran u odnosu na kapitalizam. „Stara rugalica o socijalističkojneefikasnosti konačno je prestala da važi sada kada je prvi veštački satelit, sovjetski 'Sputnjik', obleteoZemljinu kuglu."

Predsednik Ajzenhauer je pretvorio sovjetsku „pobedu" u dva velika poraza Sjedinjenih Država:

1.Sada je bilo očigledno, bar prema Administraciji, da Amerika zaostaje za Sovjetskim Savezom na polju obrazovanja i nauke, odnos no u mogućnosti da napravi takvo naučno dostignuće.

Postao je imperativ da se američka vlada umeša u polje obrazovanja da bi smanjila jaz između dva suparnička ekonomska sistema. Tako je Ajzenhauerova administracija brzo gurnula federalnu vladu u finansiranje obrazovanja na najširoj osnovi, u celoj zemlji, što je potpuno u suprotnosti sa Ustavom SAD, koji ne daje takva ovlašćenja federalnoj vladi.

2. Pošto je američka vlada sada stala iza „svemirske trke", postalo je neophodno nadmetanje sa Sovjetima: prvo lansiranje satelita, a zatim i prodor u otvoreni svemir.

Drugim rečima, američka vlada je prvo sklonjena iz svemirske trke od strane predsednika Ajzenhauera, a zatim vraćena u nju, uz veliki trošak koji će podneti američki poreski obveznici. Jedini način koji su planeri mogli da smisle kako bi opravdali povećanje poreza, uz saglasnost poreskih obveznika, bio je da ih ubede da postoji svemirska trka sa komunistima.

Leonid Vladimirov, Rus koji se bavio temom svemirskih istraživanja i koji je prebegao na Zapad,napisao je knjigu pod nazivom ’’Ruski svemirski blef’’. U njoj kaže:

„Moguće je da Amerikanci, bez straha od sovjetske konkurencije, ne bi bili u takvoj žurbi da se spuste na Mesec, čime bi sebi uštedeli hiljade miliona dolara."

Vladimirov je istraživao i stanje sovjetske raketne industrije posle lansiranja „Sputnjika". Obavestio je svoje čitaoce da su Sovjeti, čak još 1959. godine „... predlagali pravljenje skupa skupova,kombinovanje pet., motora da bi se napravio jedan gigantski motor."

Kombinovanje serije pojedinačnih raketa, od kojih ni jedna nije veća od zarobljene nemačke Fau-2, pokazuje da sovjetska raketna industrija nije mnogo napredovala od dana kada ju je Ajzenhauer snabdeo raketama tipa Fau. To, takođe, znači da su njihove rakete nezgrapne i izuzetno neprecizne, zbog teškoća koje nastaju prilikom paljenja tolikog broja raketnih motora u isto vreme.

Stanje sovjetske raketne industrije bilo je poznato američkoj vladi, sudeći prema članku koji se1980. pojavio u časopisu „Tajm": „Tri godine kasnije (1959), slika koju je sa visine napravio špijunski satelit U-2 i koja prikazuje područje Tjuratama (gde su se tada testirale sve sovjetske rakete), pružila je Sjedinjenim Državama potrebna uveravanja. Stručnjaci za fotografije napravljene sa velike visine izračunali su da osnova lansirne rampe ima 15 metara u prečniku, što znači da su Sovjeti još uvek koristili projektile kojima su pogon davale pomoćne rakete, postavljene kružno oko tela glavne rakete. Američki strategijski planeri zaključili su da ovakve rakete, zbog njihove nezgrapnosti, ne mogu biti praktično upotrebljene i da stoga ne postoji jaz u raketnoj tehnologiji."

Ova činjenica je izuzetno značajna kada, iz današnje perspektive, gledamo unazad na predsedničke izbore 1960. godine. Tada je, u nadmetanju Kenedija i Niksona, jedna od glavnih tema bilo američko „zaostajanje" u raketnoj tehnologiji. Sada vidimo da nikakvog zaostajanja nije bilo. Džon Kenedi je napadao Ajzenhauerovu administraciju zato što je dozvolila da Rusi daleko odmaknu, do tačke na kojoj postoji ogroman „raketni jaz", koji ugrožava i bezbednost same Amerike. Ričard Nikson je morao da brani Ajzenhauerovu administraciju, budući da je bio njegov potpredsednik. Ostade zabeleženo da Nikson nije dobro branio ovo stanovište, tako da je za predsednika izabran Kenedi.

Nikson je sve vreme znao (ili je trebalo da zna) da raketni jaz nije ni postojao. Sovjeti nisu imali tehnologiju koju su tvrdili da imaju. Amerika je znala da Rusi nisu usavršili raketu s jednim motorom, već su, umesto toga, „lupili" seriju Fau-2 raketa na centralno telo. Ovakav skup raketa može se videti nafotografijama koje je 14. avgusta 1978. objavio časopis „Tajm" na strani 48, i 17. septembra 1976. časopis„Santa Ana redžister".Ove fotografije otkrivaju nam visoko vitko telo rakete sa četiri pomoćna raketna motora na njenom donjem delu.

Ovo znači da Sovjeti još ni 1978. godine svoju tehnologiju nisu dovoljno razvili da bi mogli da konstruišu raketu sa jednim motorom, koja bi mogla da ponese veliki teret u svemir.

Prema Vladimirovu, Sovjeti su i ranije bezuspešno eksperimentisali s takvom tehnologijom: „Prijatelji koje sam imao među raketnim inženjerima često su mi govorili da su u sovjetskim fabrikama eksperimentalno pravljene kopije američkih raketnih motora. Svi motori... su izgoreli prilikom testiranja."

I druga dostignuća Sovjeta na ovom planu dovođena su u pitanje. Američki pisac Lojd Melon (Lloyd Mallan), otvoreno je nazvao prevarom tobožnje spuštanje sovjetskog „Lunjika" na Mesec 1959.godine. Napisao je: „Ukratko, 'Lunjik' je bio velika i drska međunarodna prevara. Nisam pronašao nikakav trag... da je bilo koja prislušna stanica u slobodnom svetu sa naučnom tačnošću mogla da potvrdi da je čula bilo kakve radio-signale sa sovjetske rakete, upućene na Mesec ili Sunce, svejedno".

U drugoj knjizi koja se bavi istom temom, gospodin Melon tvrdi da je „hodanje po svemiru" kosmonauta Alekseja Leon ova 18. marta 1965. godine „... bilo lažno. Četiri meseca upornog istraživanja, razgovora sa vrhunskim ekspertima za foto-optiku, foto-hemiju i elektro-optiku, koji su svi pažljivo proučili film i fotografije koje je zvanično izdala sovjetska vlada, ubedili su me u to..."Melonov zaključak je bio da je film koji pokazuje Leonova u svemiru... bio nasnimljen... prvi plan (Leonov) je bio dodat na pozadinu (planetu Zemlju koja se dole vidi). Sovjetski film pokazao je odbljeske staklenog diska pod kojim se nasnimavanje obavlja.

Leonov je visio na nekoj žici ili kablu... U nekoliko sekvenci sovjetskog filma, svetio se reflektovalo do malog dela žice ili kabla, prikačenog za Leonovljev skafander.

Jedan ugao pod kojim je kamera snimala nije bilo moguće nikako postići: on pokazuje Leonova kako izlazi u svemir iz otvora na brodu. To je bio snimak spreda, što bi značilo da je kamera morala da bude locirana negde u svemiru, iznad broda!

Jedna fotografija (najjasnija) pokazuje Leonova kako izlazi iz otvora na brodu, stojeći uspravno,dok mu je telo jednom polovinom još u brodu. Ovo je u kontradikciji sa filmom koji ga prikazuje kako iz otvora na brodu izlazi puzeći na stomaku.

Ako čovek veoma pažljivo pogleda kretanje Leonova dok se sa naporom tetura kroz izuzetno dugačak tunel, uviđa da on trpi pritisak od jednog ,,G" (to je sila normalne Zemljine gravitacije), a da snagu svojih mišića koristi da bi savladao silu koja dolazi samo sa jedne strane cevi. U nedostatku gravitacije, čovek bi se lako kretao unapred i udarao u sve strane tunela.

Pitanje je ko je pratio sovjetski svemirski razvoj u prvim fazama „svemirske trke" još uvek je misterija.

Smatralo se da je za to bila zadužena Komanda za vazdušnu odbranu Severne Amerike (NORAD), međutim, od 1961. godine ona ima „predsedničko naređenje da ne daje nikakve informacije o praćenju svemirskih letilica drugih zemalja."

A predstavnik Instituta „Smitsonian", koji ima najveću mrežu kamera za praćenje, izjavio je: „Mi ne pratimo sovjetske satelite".

Sve ovo znači da je američka vlada u prvim fazama sovjetskog svemirskog razvoja morala da veruje u sve ono što Sovjeti objave.

Postoji mnogo primera da su sovjetski svemirski „podvizi" lažni i da je istina drugačija od one koju su nam servirali.

Časopis „Sajentifik Ameriken", u broju od februara 1962, na stranici 91, donosi reklamu kompanije „Speri džair skoup". Na njoj se nalazi crtež svemirske stanice u orbiti sa nekoliko ljudi u svemirskim odelima koji na njoj rade.

Isti ovaj crtež, sa dodatkom nekoliko rečenica koje opisuju određene delove svemirske stanice, pojavio se sedam godina kasnije, 13. oktobra 1969, na 32. strani „Njujork tajmsa".

Međutim, „Njujork tajms" je ovaj crtež iskoristio da bi ilustrovao„ Jedan koncept buduće sovjetske svemirske stanice gde se posada iz matičnog broda prebacuje kroz tranzitnu cev da bi radila na sklapanju drugog broda."

Čovek bi mogao da se zapita zašto je „Njujork tajms" morao da koristi reklamu iz 1962. da bi pokazao sovjetska svemirska dostignuća. Jedini zaključak koji se iz ove činjenice može izvući jeste da Sovjeti nisu imali nikakva „dostignuća" u kosmosu. Jer, da jesu, zvuči sasvim logično da bi to objavili na sva zvona, uz autentične fotografije ili crteže.

To se, međutim, nije dogodilo.

Kakve god uspehe da su ostvarili, Sovjetima je pomogla američka tehnologija. Opšte je poznato da su kuglični ležajevi apsolutno neophodni raketama i sistemima za navođenje projektila. Istraživanja doktora Entoni Satona su pokazala „da je celokupna proizvodnja kugličnih ležajeva u SSSR-u zapadnog porekla... Svi sovjetski projektili i sa njima povezani sistemi imaju ležajeve proizvedene zapadnjačkom opremom ili su sovjetske kopije ove opreme.

Deo ove tehnologije dolazi od jedne kompanije sa sedištem u Čikagu, koja je Sovjetima pomogla da 1975. godine izgrade fabriku automobilskih ležajeva. Ova fabrika ima kapacitet proizvodnje 60 miliona mašinskih ležajeva godišnje.

A mogućnost da se proizvedu minijaturni kuglični ležajevi vitalni za industriju projektila i raketa došla je posle jedne isporuke kompanije „Brajant Grajnder" iz Sprigfilda u Vermontu.

Mašine za proizvodnju kugličnih ležajeva, s preciznošću od dvadeset pet milionitih delova jednog inča, prodate su Sovjetskom Savezu 1972. godine, što je odobreno kao „nestrategijska trgovina" od strane predsednika Ričarda Niksona. Ove mašine upotrebljavaju se za kuglične ležajeve u sistemima za navođenje projektila, međutim, kongresmen Vilijem L. Dikinson (William L. Dickinson) izjavio je da imaju i drugu namenu: „Te mašine prodate su za 20 miliona dolara. One su u stanju da proizvode visokokvalitetne, precizne minijaturne kuglične ležajeve koji se koriste i u interkontinentalnim balističkim projektilima sa više bojevih glava. Posledica je da se preciznost sovjetskih projektila dramatično povećala, do tačke kada se čak 90 odsto naših interkontinentalnih balističkih projektila na Zemlji može uništiti prvim udarom. To je bila tehnologija koju Sovjeti nisu posedovali, koju su kupili za male pare, što sada dovodi u opasnost živote miliona Amerikanaca."

Način na koji su Sovjeti došli do pomenutih mašina je prava ilustracija odvijanja ove trgovine.

Sovjetski Savez je 1960. naručio 45 ovih mašina, ali je predsednik Kenedi uskratio izvoznu dozvolu potrebnu da se one prebace u SSSR. Dvanaest godina kasnije, Sovjeti su naručili 164 mašine iste vrste. Ovoga puta, izvoznu dozvolu je odobrio predsednik Nikson. Sovjetski ministar industrije tada je dao sledeću izjavu: „Dvanaest godina smo čekali da dobijemo ove mašine."

Sjedinjenje Države pomagale su SSSR-u i na drugim poljima vojne industrije. Tokom rata u Koreji, Sovjeti su snabdevali Severnu Koreju i komunističku Kinu mlaznim avionima, uključujući tu i MIG-15. Ovaj avion je po konfiguraciji sličan avionu F-86 američke proizvodnje, na kojem su leteli južnokorejski i američki piloti.

Oba ova aviona napravio je isti čovek, Nemac koji je bio zarobljen u Nordhauzenu, pred kraj Drugog svetskog rata. Kao što smo ranije pomenuli, naučnici su otišli u jednu državu a njegovi nacrti udrugu. Ali, ova priča je nešto više od toga.

Motor koji je imao MIG-15 je bio replika „Rols-Rojsovog" mlaznog motora. Ova engleska kompanija je 1947. godine prodala Sovjetima 35 motora na mlazni pogon. Oni su odmah posle toga kopirani i transportovani u fabriku koja je sklapala avione MIG-15.

„Rols-Rojs" je 1977. bio voljan da proda Sovjetima i velike mlazne motore. Ti motori, u to vreme najveći na svetu, obezbeđivali su potisak od 50 000 funti, što je savršeno odgovaralo svetskim planerima koji su imali viziju sopstvenog džambo džeta.

Motori, ipak, nisu prodati SSSR-u, očigledno zbog pritiska američke vlade koja je želela da se Sovjetskom Savezu prodaju motori CF-6 kompanije „Dženeral elektrik", koji su gotovo identični „Rols-Rojsovim".

Motore CF-6 trenutno koriste u američkoj avio-industriji za Boing 747, DC-10 i za najveći transportni avion na svetu, vojni C-5A.

„Rols-Rojs" je uspeo na drugoj strani. Kinezima je 1977. godine prodao mlazne motore koji su im bili neophodni za njihov novi avion F-12.

Verovatno najneobičniji primer američke vojne pomoći sovjetskim vlastima odigrao se tokomrata u Vijetnamu.

Doktor Saton je zaključio da su „... topovi, municija, transportni sistemi, oružje kojim su ubijali Amerikance u Vijetnamu, stizali od sovjetske industrije koju su podupirali sami Amerikanci."

Američka pomoć ciljevima vlade Severnog Vijetnama imala je rani početak. U tekstu pod nazivom ,; Kada je Ho Ši Min bio obaveštajac Sjedinjenih Država", autor Lojd Širer (Lloyd Shearer) opisuje kako je naša vlada pomagala prve korake pokretača revolucije protiv vlasti Južnog Vijetnama. Ho Ši Min je bio zavrbovan za američku obaveštajnu službu. U tekstu se kaže: „Imali smo poverljivog agenta koga smo redovno snabdevali oružjem, radio-opremom, operatorima i lekovima. Sve to služilo je da se ojača njegova pozicija i njegov status."

Dakle, i pre nego što je rat u Vijetnamu počeo, Amerikanci su snabdevali gerilsku armiju čoveka koji će kasnije voditi Vijetkong u borbi protiv Amerikanaca.

Narod u Americi počeo je da shvata da nešto nije u redu sa načinom na koji se rukovodi ratnim naporima. To su jasno pokazala tadašnja ispitivanja javnog mnjenja. Tako je, tokom predsedničke kampanje 1968, glavni predmet rasprave postalo pitanje pomoći i trgovine sa SSSR-om. Republikanska partija je na svojoj konvenciji, održanoj te godine , u partijsku platformu unela sledeću tačku: „Države koje su neprijateljski nastrojene prema ovoj zemlji neće dobijati nikakvu pomoć od Sjedinjenih Država. Nećemo slati pomoć bilo koje vrste zemljama koje pomažu i podstiću ratne napore Severnog Vijetnama."

Republikanski kandidat za predsednika, Ričard Nikson, pozvao se na ove zaključke prilikom govora na konvenciji američkih legionara, septembra 1968: „Ne možemo davati pomoć ili kredite bilo koje vrste ijednoj zemlji, uključujući tu i Sovjetski Savez, koja pomaže našeg neprijatelja u Severnom Vijetnamu."

Nikson se u svojoj predsedničkoj kampanji dosledno držao stavova Republikanske partije. Na jednom od predizbornih plakata je pisalo: „Sjedinjene Države ne bi smele da šalju ništa što bi se moglo okvalifikovati kao pomoć onim (komunističkim) državama koje nastavljaju da pomažu i trguju sa neprijateljem u Severnom Vijetnamu."

Republikanska partija i njen kandidat Ričard Nikson davali su ovakve izjave u trci za mesto predsednika zbog toga što, prema Ustavu Sjedinjenih Država, predsednik ima moć da kontroliše izvoz robe u zemlje iza „gvozdene zavese."

Zakonski akt pod nazivom „Trgovina sa neprijateljem", donet 1917. godine, zabranjuje američkim firmama i njihovim podružnicama da trguju sa neprijateljem, osim uz posebnu dozvolu. KongresSAD je ovlašćenje za izdavanje ovih dozvola dao predsedniku, uz mogućnost da on ovo ovlašćenje prenesena neke departmente (ministarstva). U prošlosti, predsednici su ovo pravo prenosili na Ministarstvo za trgovinu. To znači da predsednik ima mogućnost da preuzme direktnu odgovornost, ukoliko tako odluči. Dakle, predsednik Nikson je, posle izbora, imao ovlašćenja da spreči prodaju bilo koje robe za koju je smatrao da može da bude usmerena protiv bezbednosti zemlje. Da je bio dosledan i častan, predsednik Nikson, kada je bio izabran, držao bi se predizbornih obećanja i stavova svoje partije.

Ministarstvo za trgovinu objavljuje svaka tri meseca listu roba koje se izvozi u istočno evropske zemlje, i ona je dostupna javnosti. Letimičan pregled ovih lista omogućiće čak i najvećim skepticima da zaključe da li je Nikson održao svoje obećanje.

Uzećemo za primer izveštaj iz trećeg kvartala 1971. godine, koji je tipičan i koji nam otkriva da je naša vlada Sovjetima slala čitavu seriju proizvoda, dok je, u isto vreme, Sovjetski Savez slao Severnom Vijetnamu gotovo 80 odsto njegovih potreba.

Evo samo nekih roba sa te liste: sintetička guma, masti i ulja za podmazivanje, delovi za automobile, elektronski kompjuteri, oprema za metalo-preradivačku industriju, delovi za mlinove, kuglični i valjkasti ležajevi, oprema za proizvodnju nafte i gasa, oprema i delovi za vazduhoplovnu navigaciju, kamionii delovi za njih u vrednosti od 11 miliona dolara.

Kao dodatak ovoj listi roba koje su prodate SSSR-u, američka vlada je odobrila izvoz „tehničkih podataka" koji su u vezi sa ovom robom i procesom njene proizvodnje, opremu za obradu gvožđa i čelika, opremu za proizvodnju delova za motore, sastojke za proizvodnju mazivnih ulja i destilaciju nafte.

Očigledno je, dakle, da Nikson nije održao obećanje. Ali predsednik nije jedini koji je pomagao komunističkim zemljama. I drugi su bili umešani.

Tokom 1969. godine, kada je rat u Vijetnamu besneo punom snagom i kada su američki vojnici na veliko ginuli, kongresmen Erl Lendgrebi (Earl Landgrebe) iz Indijane predložio je Kongresu dopunu zakonskog akta o izvozu. Deo tog njegovog amandmana glasi: „Ne može se odobriti ni jedna vojna ili civilna pošiljka u drugu državu koja prodaje robu ili snabdeva njome Severni Vijetnam, odnosno koja dozvoljava svojim brodovima ili avionima da transportuju u ili iz Severnog Vijetnama opremu, materijal ili robu, odnosno koja daje Severnom Vijetnamu pomoć u bilo kojem obliku."

Bilo je razumno očekivati da će Kongres SAD, ustanova odgovorna za zaštitu američkih vojnika koje je poslala u rat, usvojiti amandman velikom većinom glasova.

Međutim, Lendgrebijev amandman je odbijen.

Pokazalo se da je jedan od razloga odbijanja amandmana to što je američka vlada tokomVijetnamskog rata aktivno podsticala biznismene da prodaju robu SSSR-u.

Avgusta 1966. godine, Stejt department je izdao brošuru pod naslovom Privatni bojkot protiv nacionalnog interesa, u kojoj se kaže: „Svi američki građani treba da znaju da svaki biznismen koji odluči da se uključi u miroljubivu trgovinu sa Sovjetskim Savezom ili istočno evropskim zemljama, deluje u okviru svojih prava i da sledi politiku svoje Vlade. Ali svaka organizacija, ma koliko patriotske bile njene pobude, koja se odluči na bojkot, stavljanje na crnu listu ili na neku drugu vrstu kažnjavanja ili napada na poslovne ljude koji su učesnici mirovne trgovine sa istočnoevropskim zemljama i SSSR-om, deluje protiv interesa Sjedinjenih Američkih Država."

Ovo je zaista neverovatno! Američka vlast, umesto da štiti svoje vojnike, štiti one koji pomažu neprijatelja koji te iste vojnike ubija!

Admiral mornarice Sjedinjenih Država Grent Šarp (Grant Sharp), glavnokomandujući svih pomorskih operacija na Pacifiku tokom Vijetnamskog rata, nije mogao da shvati zbog čega republikanska administracija nije naredila pomorsku blokadu Hajfonga, glavne luke preko koje je Severnom Vijetnamu stizao veliki deo sovjetske pomoći: „Trebalo je da otpočetka zatvorimo luku Hajfong i tako sprečimo dotok vitalnih ratnih materijala. Umesto toga, dozvolili smo im da se snabdevaju bez ikakvih teškoća, uprkos činjenici da smo kontrolisali sve morske puteve. To je bila ogromna greška, koja je nemerljivo povećala žrtvekoje je naša strana pretrpela.

Konačno, 8. maja 1972. godine, predsednik Nikson se odlučio da učini ono što je trebalo učinitina početku rata. U obraćanju naciji je rekao: „Postoji samo jedan način da se zaustavi ubijanje, a to je da se spreči dotok oružja... Severnom Vijetnamu. Zbog toga sam naredio sledeće... Svi prilazi sevemovijetnamskim lukama biće minirani... Države čiji se brodovi trenutno nalaze u sevemovijetnamskim lukama obaveštene su da će njihovi brodovi morati... da odu..."

Ove direktive uručene su državama koje su navodno prijatelji ili čak saveznici Sjedinjenih Država. Brodovi Velike Britanije, Japana, Grčke, Norveške, Libana, Italije, Zapadne Nemačke i Paname bili su medu onima koji su sovjetski teret prebacivali u sevemovijetnamske luke.

(Doktor Saton je tokom svojih istraživanja otkrio jednu zaista čudnu anomaliju. Četiri broda koje su Sovjeti koristili za dopremanje ratnog materijala Severnom Vijetnamu zakonski su pripadali Sjedinjenim Državama! To su bili brodovi koje je tokom Drugog svetskog rata američka vlada pozajmila SSSR-u usklopu „Lend-liz" programa. Proizlazi da je predsednik Nikson trebalo da upozori samog sebe da ukloni američke brodove iz severnovijetnamskih luka!)

Trgovina sa svakako najtragičnijim posledicama odigrala se 1966. godine, kada je vlada SAD „... poslala Sovjetskom Savezu celokupne tehničke planove za izgradnju fabrike glicerola. Glicerol se koristi u proizvodnji eksploziva. U Vijetnamu je glicerol najčeće korišćen kao detonator za nagazne mine. Preko 50 odsto svih američkih žrtava u Vijetnamu stradalo je od nagaznih mina."

Jedan mladi i hrabri čovek, narednik Piter Stark (Peter Stark), veteran Vijetnamskog rata, obišao je celu Ameriku pokušavajući da je upozori na opasnost od ovakve „trgovine" sa neprijateljem. Na žalost, svoje govore držao je iz invalidskih kolica... Narednik Stark je od nagazne mine izgubio obe noge.

Najsvežiji primer trgovine sa Sovjetima, koja se posle Americi vraća kao udarac u lice, jeste podizanje fabrike kamiona na reci Kama u SSSR-u, 1969. godine. Ova fabrika ima kapacitet da proizvede 100 000 komada teških kamiona i 150 000 dizel-motora godišnje, što je više od ukupne proizvodnje svih američkih fabrika zajedno. Cena ove fabrike bila je 1,4 milijarde dolara. Gotovo milijardu dolara stiglo je iz Amerike u vidu kompjutera, teške opreme i opreme za livenje.

Rezultat ove „saradnje" postao je vidljiv 1979. godine, kada su kamioni iz ove fabrike primećeni u sovjetskim trupama i Istočnoj Evropi, zajedno sa oklopnim vozilima i transporterima koji su, takode, poticali iz fabrike „Kama". Štaviše, sva ova vozila korišćena su i prilikom sovjetske invazije na Avganistan.

Pored direktne pomoći u proizvodnji vozila kojima je kasnije napadnut Avganistan, Amerika je izgradila i puteve kojima su sovjetske trupe pregazile ovu zemlju. Kongresmen Ron Pol (Ron Paul) je pokazao fotografiju invazione rute sovjetskih trupa. Saopštio je da je američka vlada izgradila tri stotine milja auto-puta sa dve trake kroz Avganistan, „vodeći pri tome računa da se ti putevi povežu sa putevima koje su gradili sovjetski vojni inženjeri."

(„Njujork tajms" od 4. juna 1968. donosi na 17. stranici fotografiju jednog dela ovog auto-puta u Avganistanu sa sledećim tekstom: „Novi auto-putevi šire se Avganistanom. Pojedini, kao, na primer, ovaj na slici, izgrađen je uz sovjetsku pomoć, dok su drugi izrađeni uz američku pomoć".)

Odvija se i trgovina koja će tek u budućnosti nanositi štetu našim nacionalnim interesima: „Prema izjavi doktora Vilijema Perija (William Perry), podsekretara odbrane, Sovjetski Savez će biti u mogućnosti da otkrije i prati položaj svih naših podmornica, najkasnije do 2000. godine. Razlog? Izvezli smo im, pod firmom 'opreme za ispitivanje naftnih bušotina', najsavremeniju američku seizmološku tehnologiju."

Kupovina američke (i zapadne) tehnologije mnogo košta, tako da se Amerika postarala da pomogne komunističkom bloku kako bi mogao da nastavi sa porudžbinama.

Predsednik Frenklin D. Ruzvelt je 2. februara 1934. izvršnim naređenjem stvorio Izvozno-uvoznu banku (Export-Import Bank), koja je imala za cilj garantovanje komercijalnih zajmova stranim zemljama, uključujući i komunističke, a u svrhu podsticanja međunarodne trgovine. (Kritičari, sasvim opravdano, ističu da Ruzvelt, prema Ustavu, nije imao takva ovlašćenja). Banka ne samo da je garantovala za napravljene zajmove, već ih je i sama davala.

U davanju zajmova komunističkim zemljama učestvovali su i privatni bankarski interesi. Jedna od prvih banaka umešana u ove poslove bila je Čejs Menhetn banka, koju kontrolišu Rokfeleri. Ona je otvorila svoju filijalu u Moskvi 1972. godine, na Trgu Karla Marksa br. 1. Ista banka otvorila je 1973.i spostavu i u komunističkoj Kini.

Poslovi ove banke sa komunistima sežu unazad najmanje do 1933. godine, kada je kongresmen Luj Mek Feden, tadašnji predsedavajući Kongresnog bankarskog komiteta, uočio problem: „Moramo otkriti kakve transakcije je biznis imao sa Državnom bankom sovjetske Rusije preko njenog korespondenta, Čejs banke iz Njujorka."

(I neki istaknuti pojedinci zalagali su se za podršku ovakvoj trgovini sa inostranstvom. Godine 1977. bivši državni sekretar Henri Kisindžer postao je član Savetodavne komisije Čejs Menhetn banke).

Aktivne su bile i druge banke. Američka banka je 1975. godine Sovjetima ponudila 500 miliona dolara za finansiranje njihovog uvoza iz Sjedinjenih Država.

Rodmen Rokfeler (Rodman Rockefeller), sin Nelsona Rokfelera, i londonska firma ,,N. M.Rotšild" 20. oktobra 1969. godine sklopili su partnerstvo i formirali kompaniju pod imenom „Intemešnal bejzik Korporejšn" (IBEC) sa ciljem daljeg podsticanja sovjetsko-američke trgovine.

Još jedan primer ove nerazumne trgovine odigrao se 1977. godine, kada je američka vlada prodala SSSR-u najveći elektromagnet na svetu, koji je u stanju da stvori magnetsko polje 250 000 puta jače od magnetskog polja planete Zemlje. Taj magnet koristio se u cilju daljeg proučavanja elektromagnetskih radijacija i imao je primenu u domenu modifikacije vremenskih prilika."

Sovjetski Savez započeo je 1974. istraživanja vezana za modifikaciju vremenskih prilika na Zemlji, a do 1976. već je imao četiri velika transmitera postavljena na teritoriji SSSR-a. Te zime, po prvi putu istoriji, u Majamiju na Floridi pao je sneg.

Čovek ne može a da se ne seti reci Zbignjeva Bžežinskog: „Mislim da smo prihvatili ideju o velikom proširenju ovlašćenja u društvenim propisima. Ona će možda imati i takve forme kao što su zakonski propisi o broju dece, ili njihovom polu, jednom kada budemo imali takve mogućnosti, zatim Regulacija vremenskih prilika, propisi o slobodnom vremenu, itd."

Bžežinski je svoja razmišljanja o „regulaciji vremenskih prilika" razradio u knjizi

’’Između dvadoba’’:

„Ne samo da su razvijena nova oružja, već su neki od osnovnih koncepata geografije i strategije fundamentalno izmenjeni: svemir i vremenske prilike zamenili su Suec ili Gibraltar kao ključne elemente strategije. Pored napredovanja raketne tehnike, nulti-projektila, snažnijih i preciznijih bombi, budući razvoj ukljućivaće verovatno i automatske ili svemirske ratne brodove sa ljudskom posadom, instalacije u velikim morskim dubinama, hemijska i biološka oružja, zrake smrti i druga sredstva za vođenje rata, čak će se možda uključiti i manipulisanje vremenskim prilikama.

Tehnike modifikacija vremenskih prilika možda će se upotrebljavati da se produže periodi suša ili oluja, da bi se na taj način oslabila snaga neke države, koja bi tada bila prinuđena da prihvati zahteve svog suparnika."

(Zanimljivo je razmotriti kojoj grani industrije bi išlo u prilog da se proiizvedu oštre hladnoće ili da se produže zimski periodi. Prvo što nam pada na pamet je naftna industrija, koja bi prodavala znatno više nafte za grejanje nego kada su uobičajene zime).

Sovjetski Savez i istočnoevropske komunističke zemlje nisu jedine koje su primale tehnološku pomoć od američke vlade. Komunistička Kina je veoma brzo dospela na tu listu.

Dejvid Rokfeler je 1974. godine formirao Nacionalni savet za trgovinske veze Sjedinjenih Država i Kine. Ovo je bilo pre nego što je Kina, 15. maja 1977, dobila trgovinski status najpovlašćenije nacije od strane SAD. Taj status je Kini otvorio vrata za dobijanje kredita američke Export-import banke. Ugovor je potpisan uprkos činjenici da je američkoj vladi bilo poznato da najmanje 10 odsto kineskog življa prebiva u logorima za prinudni rad. Još jednom, najjeftiniji radnici su oni kojima se za njihov rad ne plaćaništa.

Uprkos svemu, nastavlja se pomaganje Kine i trgovina sa njom. Sekretar odbrane Herold Braun (Herold Brown) je 29. maja 1980. objavio da će Karterova administracija dozvoliti Kini kupovinu radara za protiv vazdušnu odbranu, helikoptera i transportnih aviona, kao i to da će se američkim kompanijama dozvoliti da u Kini izgrade fabrike helikoptera i elektronske opreme.

Razlog američkog otvaranja kineskih vrata može se naći u jednom članku „Njujork tajmsa" od 20. jula 1978: „Četiri velike američke naftne kompanije pregovaraju sa Kinom oko započinjanja operacije bušenja nafte na njenoj teritoriji."

Te četiri kompanije su: „Penzoil" („Pennzoil"), „Ekson korporacija" („Exxon Corp."), „Junionoil" iz Kalifornije („Union Oil of California") i „Filips petroleum" („Phillips Petroleum").

Za razliku od ostalih zemalja, Kina ima jednu vrstu robe kojom plaća američku tehnologiju. Senator Beri Goldvoter je 1977. godine izjavio: „Izveštaji koje dobijamo od (kineskih) izbeglica... van svake sumnje dokazuju činjenicu da je komunistička Kina najveći svetski proizvođač teških droga. Prema ovim izveštajima, komunistička Kina od krijumčarenja droge godišnje zaradi najmanje 500 miliona dolara.

Američki dolari dobijeni za kinesku drogu služe da bi se kupila američka tehnologija! Ovo je u potpunosti u skladu sa planom koji je pokrenuo Ču Enlai, kineski premijer. Taj plan je otvoreno izložio uintervjuu koji je dao egipatskom novinaru Muhamedu Hejkalu (Mohammed Heikal): „Sadimo najbolju vrstuopijuma, specijalno za Amerikance."

Ove aktivnosti potvrdio je Ed Rid (Ed Reid), dobitnik Pulicerove nagrade i marljivi istraživač u oblasti kriminala. Rekao je: „Nema sumnje da je omladina ove zemlje žrtva podle zavere. Cilj je da se deca naviknu na drogu i da se na taj način efikasno uništi sledeća generacija odraslih."

Kongresmen Džon Šmic je shvatio šta se događa, pa je na videlo izneo namere koje stoje iza kineske trgovine drogom: „... Nameravam da žestoko dignem glas svaki put kada američki predsednik... štiti masovnu trgovinu drogom jedne neprijateljske države, sa ciljem da se obezbede dolari neophodni da bi se kupili proizvodi od nekoliko favorizovanih američkih korporacija."

Trgovina drogom ima i jednu drugu, još opasniju posledicu. Putem droge, mladi ljudi se pripremaju da budu tihi i pokorni kada vlast uništi njihova prava i slobode. Ovakav zaključak lepo će ilustrovati jedan novinski tekst iz 1972. godine. U tom tekstu, mladić sa završenim univerzitetom, „hipik",objašnjava šta je od njega učinila takozvana kultura droge: „Ne, droge nisu odgovor, ali ja sam konačno očistio svoj mozak, tako da ne moram da postavljam nikakva pitanja."

Američko-kineska trgovina ima još nešto za cilj. Huang Hua, ministar inostranih poslova Kine, je1978. izjavio: „Mi pregovaramo sa SAD o proširenju trgovine, što če nam širom otvoriti vrata da iskoristimo pogodnosti koje time dobijamo i izgradimo socijalizam kod kuće i u inostranstvu. Uspostavljanjem američko-kineskih veza mi otvaramo vrata koja vode ka revoluciji u Sjedinjenim Državama."

Oci-osnivači Amerike kao da su predvideli mogućnost da će ova država trgovati i tehnološki pomagati SSSR i Kinu, neprijateljske zemlje koje žele da unište američki kapitalistički sistem. Zato su u Ustavu Sjedinjenih Država, Član III, odeljak 3, napisali sledeće:

„Izdaja Sjedinjenih Država sastoji se samo u vođenju rata protiv njih ili u pristajanju uz njihove neprijatelje ukazivanjem pomoći i podrške."

Definicija izdaje uključuje dva odvojena i različita čina. Nije izdaja samo rat protiv Sjedinjenih Država, već je to i ukazivanje pomoći i podrške neprijatelju. Obratite pažnju na to da nije imperativno rečeno da SAD treba da budu u ratnom stanju s „neprijateljem", u formalnom smislu reči, u doba kada se počini akt izdaje.

Zbog ovog člana Ustava, biznismeni i pripadnici oružanih snaga odlaze u zatvor ukoliko prodaju vojne tajne Sovjetima. Na primer, četvorica ljudi su, septembra 1981, osuđeni zbog prodaje mikrotalasnih tjunera i predajnika koji se koriste za elektronsko prisluškivanje, kompjuterskih sistema i komponenata komunističkoj Istočnoj Nemačkoj.

Jedan prodavač strategijske opreme i planova, koji je Sovjetima ponudio „tajne projektila", bio je osuđen na doživotnu robiju, a sudija koji ga je osudio nazvao ga je „izdajnikom".

Čitaoci če svakako zapaziti da službenici Ministarstva za trgovinu odobravaju prodaju sličnih artikala Sovjetima, ali da to onda nije izdaja.

Veoma je zanimljivo čuti razloge onih ljudi koji odobravaju trgovinu s komunističkim zemljama. Jednom kongresmenu je, u formi pisma, postavljeno pitanje zbog čega podržava trgovinu sa SSSR-om. Kongresmen je odgovorio ovako: „Kao što verovatno znate, to se stalno događa, budući da su SjedinjeneDržave vodeća tehnološka sila. Demokratija ohrabruje razmišljanje o inovacijama koje drugi posle slede. Nisam, međutim, uveren da je to loše. Što više zapadne tehnologije Sovjetski Savez usvoji, to njegovo društvo postaje otvorenije, a on sve podložniji promenama."

Kongresmen, ipak, ne podržava u potpunosti svoju teoriju da vlade postaju otvorenije kada trguju sa Sjedinjenim Državama. Kada se u Kongresu, 1975. godine, glasalo o zabrani uvoza hroma iz Rodezije, isti kongresmen je glasao u korist ovakvog predloga.

Bilo bi fer pitati da li američke vlasti uopšte znaju da se proizvodi koje ova država prodaje Sovjetima koriste za ubijanje ljudi. Službenik Ministarstva za trgovinu Lorens Dž. Bredi (Lawrence J.Brady) objašnjava: „Apsolutno je nemoguće biti siguran da se oprema koja se šalje u Sovjetski Savez ne upotrebljava u vojne svrhe."

Pravi razlog zbog kojeg američka vlada prodaje stratešku tehnologiju komunističkim državama širom sveta postao je jasan kada je 1964. godine senatski Potkomitet za unutrašnju bezbednost sastavio izveštaj pod naslovom: „Mnoge krize sovjetske ekonomije". U tom izveštaju, pored ostalog, kaže se i ovo:„Na komunističkoj strani, međutim, uprkos njihovom ograničenom fondu dolara, trgovina Istok-Zapad nije samo od velike važnosti: ona je stvar opstanka. Komunistički blok mora da dobije zapadnu pomoć... da bi mogao da se nosi sa hroničnim nedostacima svoje industrije."

Ovakav stav potvrdili su mnogi sovjetski disidenti koji su prebegli na Zapad i izneli istinu o značaju koji ova strategijska pomoć i trgovina imaju za sovjetsku vlast.

Jedan od najpoznatijih disidenata, Aleksandar Solženjicin, 5. jula 1975. godine izjavio je sledeće: „Ceo naš robovski sistem zavisi od vaše ekonomske pomoći. Kada nas žive zakopavaju, molim vas, nemojte im slati lopate i najsavremenije buldožere.

Nešto kasnije, ponovo se obratio Amerikancima:

„Zašto komunističkom totalitarizmu dajete sve više i više tehnologije, složene, osetljive, razvijene tehnologije koja mu je potrebna da bi se naoružavao i gazio svoje građane?"

No, uprkos svim upozorenjima, pomoć i trgovina se nastavljaju. A sovjetska vlada nastavlja da „gazi svoje građane." Uz američku pomoć.

GLAVA XXXI