Herbert marcuse

5. NEGATIVNO MIŠLJENJE: PORAŽENA LOGIKA 
PROTESTA 
» . . . ono što jest, ne može biti istintio«. Za naše dobro 
priučene uši i oči ova izjava je neozbiljna i smiješna, ili isto 
tako pretjerana kao i ova druga tvrdnja, koja, čini se, izriče 
suprotno: »što je zbiljsko, to je umno«. Pa, ipak, u tradiciji 
zapadnjačke misli obje razotkrivaju, u provokativno skra­
ćenoj formulaciji, ideju uma koja je vodila njenu logiku. Cak, 
štaviše, obje izražavaju isti pojam, naime antagonističku 
strukturu zbilje i misli koja pokušava razumjeti zbilju. Svijet 
neposrednog iskustva •— svijet u kojem se zatičemo — mora 
biti shvaćen, transformiran i čak oboren da postane to što 
on stvarno jest. 
U jednačenju um = istinito = realnost, što povezuje 
subjektivni i objektivni svijet u antagonističko jedinstvo, um 
je rusilačka moć, »moć negativnog«, koji ustanovljuje, kao 
teoretski i praktični um, istinu za ljude i stvari — tj. uvjete 
u kojima ljudi i stvari postaju ono što jesu. Izvorna 
preokupacija zapadnjačke misli je bilo nastojanje da se po­
kaže kako ta istina teorije i prakse nije subjektivna, već ob­
jektivna okolnost. To je i porijeklo njene logike — logike ne 
u smislu posebne filozofijske discipline, već kao oblika miš­
ljenja primjerenog razumijevanja stvarnog kao umnog. 
Totalitarni univerzum tehnološke racionalnosti jest po­
sljednja preobrazba ideje uma. U ovom i slijedećem po­
glavlju ću pokušati da identificiram glavne etape u razvitku 
te ideje -- proces po kome je logika postala logika domina­
cije. Takva ideologijska analiza može doprinijeti razumi jeva 
nju realnog razvitka utoliko što je usredotočena na jedinstvo 

---

124 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
(i razdvanje) teorije i prakse, misli i akcije; u povijesnom 
procesu je odvijanje teoretskog i praktičnog uma ujedno. 
Zatvoreno operacionalni univerzum razvijene industrij­
ske civilizacije, sa svojom zapanjujućom harmonijom slobode 
i ugnjetavanja, produktivnosti i razaranja, rasta i regresije, 
zacrtan je u toj ideji uma kao specifičan povijesni projekt. 
Neki temeljni pojmovi ο čovjeku i prirodi zajednički su teh­
nološkoj i predtehnološkim etapama; to izražava kontinuitet 
zapadnjačke tradicije. Unutar tog kontinuiteta sukobljuju se 
različiti načini mišljenja. Oni pripadaju različitim putevima 
razumijevanja, organiziranja, mijenjanja društva i prirode. 
Tendencije stabiliziranja se sukobljuju s elementima prevra­
ta na koje navodi um, moć pozitivnog mišljenja s moći ne­
gativnog, sve dok ostvarenja razvijene industrijske civilizacije 
ne vode trijumfu jednodimenzionalne realnosti nad svom 
kontradikcijom. 
Sukob datira još od samih početaka filozofske misli i 
nalazi upečatljiv izraz u kontrastu između Platonove dija­
lektičke logike i formalne logike Aristotelova Organona. Na­
redna skica klasičnog modela dijalektičke misli neka pri­
premi teren za analizu kontrastnih obilježja tehnološkog ra-
cionaliteta. 
U klasičnoj grčkoj filozofiji um je spoznajna sposob­
nost razlikovanja istinitog i krivog utoliko što je istina (i 
krivost), u prvom redu, okolnost bitka, realnosti — i samo 
na temelju tog svojstvo tvrdnje. Istinit govor, logika, razot­
kriva i izražava ono što jest — za razliku od onog što se po­
javljuje (kao realno). Na temelju tog jednačenja istine i 
(realnog) bitka, istina je vrijednost jer bitak je bolji od ne-
bitka. Ovo zdanje nije naprosto ništa; to je potencijalnost 
bitka i prijetnja bitku — destrukcija. Borba za istinu je bor­
ba protiv uništenja za spasenje (σώωςθυ) bitka (napor koji 
se i sam pojavljuje kao destruktivan ako napada
 postojeći 
realitet kao »neistinit«: Sokrat protiv atenske države-grada). 
Utoliko što borba za istinu »spašava« realnost od destrukci­
je, istina obvezuje i i angažira ljudsku egzistenciju. Ona je 
bitno ljudski projekt. Ako je čovjek naučio da vidi i zna što 
realno jest, on će djelovati u saglasnosti s istinom. Epistemo-
logija je u samoj sebi etika, a etika je epistemologija. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
125 
Ta koncepcija odražava iskustvo ο svijetu, koji je u 
sebi
 antagonističan — svijetu koga muče htijenje i negativ-
nost, kome stalno prijeti destrukcija, ali, također, ο svijetu 
koji je kosmos, struktuiran prema finalnim uzrocima. U onim 
razmjerima u kojima iskustvo ο
 antagonističkom svijetu upu­
ćuje razvitak filozofskih kategorija, filozofija se kreće u uni­
verzumu, koji je u sebi razlomljen (déchirement ontologique)' 
— dvodimenzionalan. Pojava i realnost, neistina i istina (i kao 
što ćemo vidjeti, nesloboda i sloboda) ontološke su okol­
nosti. 
To razlikovanje nije ni zaslugom ni krivnjom apstrak­
tne misli; ono se, zapravo, korijeni u iskustvu univerzuma u 
kome misao uzima učešća u teoriji i praksi. U tom univer­
zumu postoje modi bitka u kojima su ljudi i stvari »o samima 
sebi« i »sami sobom« i modi u kojima to nisu, tj. u kojima 
egzistiraju u iskrivljenju, ograničenju ili uskraćivanju svoje 
prirode (esencije). Proces bitka i misli jest to da se prevla­
davaju ti negativni uslovi. Filozofija izvire u dijalektici; njen 
univerzum rasuđivanja odgovara činjenicama antagonističkog 
realiteta. 
Što je kriterijum tog razlikovanja? Na osnovu čega je 
taj status »istine« pripisan jednom modu ili uslovu više 
nego drugom? Klasična grčka filozofija se naveliko pouz­
dava u ono što je kasnije nazvano (u prilično krnjem smislu) 
»intuicija«, tj. na oblik spoznaje u kome se objekt misli 
pojavljuje jasno kao ono što realno jest (u svojim bitnim 
svojstvima) i u antagonističkom odnosu spram svog slučaj­
nog, neposrednog stanja. Zaista, ta evidentnost intuicije nije 
suviše različita od kartezijanske. Nije to misteriozna spo­
sobnost duha niti čudno neposredno iskustvo, a nije ni ras­
tavljeno od pojmovne analize. Intuicija je, zapravo, (preli­
minarni) cilj takve jedne analize — rezultat metodičkog in­
telektualnog posredovanja. Kao takva, ona je posredovanje 
konkretnog iskustva. 
Pojam biti čovjeka može poslužiti kao ilustracija. Ana­
liziran u stanju u kome se zatiče u svom svijetu, čini se 
da je čovjek u posjedu određenih sposobnosti i moći koje bi 
ga osposobile da vodi »dobar život«, tj. život koji je što je 
više moguće slobodan od mukotrpnog rada, zavisnosti i na· 

---