Herbert marcuse

126 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
kaznosti. Postići takav život, znači postići »najbolji život«: 
živjeti u skladu s biti ljudske prirode. 
Zacijelo, to je još uvijek dictum filozofa; on je taj koji 
analizira ljudsku situaciju. On podvrgava iskustvo svom kri­
tičkom rasuđivanju i to sadržava vrijednosni sud — naime, 
da slobodu od mukotrpnog rada valja preferirati nad muko­
trpnim radom, inteligentan život nad glupim. Tako se de­
silo da je filozofija bila rođena s tim vrijednostima. Znan­
stvena misao je morala slomiti to jedinstvo vrijednosnih su­
dova i analize jer je postajalo sve jasnije da filozofske vrijed­
nosti nisu rukovodile organizaciju društva niti transformaciju 
prirode. One su bile neefikasne, nerealne. Već grčko shva­
ćanje sadržava povijesni element — bit čovjeka je različita 
za roba i slobodnog građanina, za Grka i barbarina. Civiliza­
cija je prevladala ontološko stabiliziranja te razlike (bar u 
teoriji). Ali taj razvitak još neobezvređuje distinkciju između 
esencijalne i kontingentne prirode, između istinskog i krivog 
moda egzistencije — uz pretpostavku da razlikovanje proisti-
če iz logičke analize empirijskog stanja i da razumije kako 
njegovu mogućnost tako i slučajnost. 
Za Platona u kasnijim dijalozima i za Aristotela modi 
bitka su modi kretanja — prelaz iz potencijalnog u aktual­
no, realizacija. Konačno biće je nepotpuna realizacija, pred­
met promjene. Njegovo nastajanje je krnjenje prožeto nega-
tivitetom. Tako nije prava realnost — istina. Filozofsko istra­
živanje teče od ograničenog svijeta ka konstrukciji realnosti 
u kojoj nema bolne razlike između potencije i stvarnog, re­
alnosti koja je savladala svoj negativitet i kompletna je i ne­
zavisna u samoj sebi — slobodna. 
To otkriće je rad Logosa i Erosa. Ta dva ključna ter­
mina označavaju dva oblika negacije; erotska, isto tako kao i 
logička spoznaja razbija vlast postojećeg kontingentnog rea­
liteta i bori se za istinu, koja je s tim realitetom inkompa-
tibilna. Logos i Eros su ujedno i subjektivno i objektivno. 
Uspinjanje od »nižih« k »višim« oblicima stvarnosti jest kre­
tanje kako materije tako i duha. Prema Aristotelu, savršena 
realnost, bog, privlači svijet ispod ώ5 έρώμενον; on je finalan 
uzrok svih
 bića. Logos i Eros su u samima sebi jedinstvo 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
127 
pozitivnog i negativnog, kreacije i destrukcije. U zahtjevima 
misli i ludilu ljubavi sadržano je destruktivno odbijanje po­
stojećih načina života. Istina transformira mode misli i egzi­
stencije. Um i sloboda konvergiraju. 
Ipak ta dinamika ima svoja inherentna ograničenja 
ukoliko se pokazuje da je antagonistički karakter realnosti, 
njegovo cijepanje na istinite i neistinite mode egzistencije 
nepromjenljiva ontološka okolnost. Postoje modi egzistencije 
koji nikada ne mogu biti »istinski« jer nikada ne mogu po­
čivati u realizaciji svojih mogućnosti, u radosti bitka. Tako 
je u ljudskoj stvarnosti »neistinsko« i neslobodno sve ono eg­
zistiranje koje se troši u priskrbljivanju onog što tek omogu­
ćuje opstanak. Zacijelo, to pokazuje, uopće ne ontološki uslov 
društva baziranog na postavci da je sloboda inkompatibilna 
s aktivnošću priskrbljivanja potreba života, da je ta aktiv­
nost »prirodna« funkcija posebne klase i da spoznaja istine i 
istinskog egzistiranja uključuje slobodu od cijele dimenzije 
takve aktivnosti. To je zaista predtehnološka i antitehnolo-
ška konstelacija par excellence. 
Realna granica između predtehnološkog i tehnološkog 
racionaliteta nije ona između društva zasnovanog na neslobo­
di i slobodnog društva. Društvo je još uvijek organizirano na 
takav način da obezbjeđivanje životnih potreba sačinjava za­
nimanje određenih društvenih klasa u punom radnom vre­
menu i tokom cijelog života. One su zbog toga neslobodne i 
spriječene u ljudskoj egzistenciji. U tom smislu je još uvijek 
na snazi klasična pretpostavka prema kojoj je istina inkom­
patibilna s porobljavanjem putem društveno nužnog rada. 
Klasično shavaćnje uključuje postavku da sloboda mi­
sli i govora mora ostati klasna privilegija tako dugo dok pre­
vladava to porobljavanje. Jer misao i govor pripadaju sub­
jektu koji misli i govori, pa ako njegov život ovisi ο izvođe­
nju nametnutih funkcija, ovisi i ο ispunjenju zahtjeva koji 
se postavljaju toj funkciji — tako ovisi ο onima koji kontroli­
raju te zahtjeve. Granica
 predtehnološkog i tehnološkog pro­
jekta je u načinu kako je organizirao podređivanje potrebama 
života, »zarađivanju za život« i u novim modima slobode i 
neslobode, istine i krivosti koji odgovaraju toj organizaciji. 

---

128 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Tko je po klasičnom shvaćanju, subjekt koji razu­
mijeva ontološki uslov istine i neistine? To je onaj tko je 
ovladao čistom kontemplacijom (theoria) i praksom rukovo­
đenom teorijom, tj. filozof-državnik. Zacijelo, istina koju on 
zna i razlaže potencijalno je dokučiva svakom. Vođen filozo­
fom, rob u Platonovu Menonu je sposoban da zahvata istinu 
geometrijskog aksioma, tj. istinu onkraj promjena i propada­
nja. Ali, kako je istina stanje bitka isto kao i misli, a kako je 
ovo posljednje izraz i manifestacija prvog, dohvat istine osta­
je puka mogućnost sve dok se ne živi u istini i s njom. Takav 
način egzistiranja je zatvoren robu — i bilo kome tko mora 
provesti svoj život obezbjeđujući životne potrebe. Konsekven­
tno tome, ako ljudi više ne bi morali provoditi svoje živote 
u sferi nužnosti, istina i istinska ljudska egzistencija bile bi 
univerzalne u strogom i stvarnom smislu riječi. Filozofija na­
zire jednakost čovjeka, ali u isto vrijeme se podvrgava faktič­
kom nijekanju jednakosti. Jer, u datoj realnosti, osigu­
ravanje životnih potreba jest za većinu posao tokom cijelog 
života, a one moraju biti osigurane i zadovoljene da istina 
može biti (ona je, naime, sloboda od materijalne nužnosti). 
Ovdje povijesna barijera zatvara i iskrivljuje traganje 
za istinom; društvena podjela rada zadobiva dignitet ontološ­
kog uslova. Ako istina pretpostavlja slobodu od mukotrpnog 
rada, i ako je sloboda u društvenoj realnosti povlastica ma­
njine,—tad ta realnost dozvoljava takvu istinu samo u aprok­
simaciji i za privilegiranu grupu. Ova okolnost protivuriječi 
univerzalnom karakteru istine koja određuje i »propisuje« 
ne samo teoretski cilj već najbolji život čovjeka kao čovjeka, 
i s obzirom na bit čovjeka. Za filozofiju ta kontradikcija nije 
razrješiva, ili pak, ona se ne javlja kao kontradikcija jer fi­
lozofija ne transcendira strukturu roba ili ropskog društva. 
Tako ona pretječe povijest ne ovladavši njome, i štiteći isti­
nu, izdiže je iznad povijesnog realiteta. Tamo je istina saču­
vana nepovrijedena, ne kao ostvarenje neba ili na nebu, već 
kao postignuće misli — nepovrij edena zato jer sam njen po­
jam izražava uvid da oni koji posvećuju svoj život zasluži-
vanju za život nisu u stanju da žive ljudsku egzistenciju. 
. JEDNODIMENZIONALNA MISAO  1 2 9 
Ontološki pojam istine je u centru logike, koja mo­
že služiti kao model predtehnološkog racionaliteta. To je 
racionalitet dvodimenzionalnog univerzuma rasuđivanja koji 
odudara od jednodimenzionalnih moda mišljenja i ponašanja 
što se razvijaju u izvršenju tehnološkog projekta. 
Aristotel upotrebljava izraz »apophantički logos« da bi 
razlikovao određen tip Logosa (govor, saopćavanje) — onaj 
koji otkriva istinu i neistinu i determiniran je, u svom razvo­
ju, razlikom između istine i krivosti (De Interpretation, 16 b 
— 17a). To je logika suda, ali u emfatičkom smislu (sudske) 
presude: pridjevanje (p) k (S) jer, i ukoliko, on pripada k (S) 
kao svojina od (S); ili odricanje (p) od (S) jer, i ukoliko, ne 
pripada k (S); itd. S te ontološke osnove aristotelovska fi­
lozofija prosljeđuje na postavljanje »čistih formi« svih mo­
gućih istinitih (i krivih) predikacija; ona postaje formalna 
logika suda. 
Kad je Husserl oživio ideju apophantičke logike, na­
glasio je njenu izvornu kritičku intenciju. On je našao to smje-
ranje baš u ideji logike suda, — tj. u činjenici da misao nije 
zaokupljena direktno bitkom (das Seiende selbst), već »pre­
tenzijama«, propozicijama ο bitku
1
). Husserl u toj orijentaci­
ji vidi
 sužavanje djelokruga logike i predrasudu s obzirom 
na njezinu zadaću. 
Klasična ideja logike zaista pokazuje ontološku predra­
sudu — struktura suda (tvrdnje) odnosi se na podijeljeni re­
alitet. Raspravljanje se kreće između iskustva bitka i nebitka, 
escencije i činjenice, nastajanja i propadanja, potencijali teta i 
aktualiteta. Aristotelov Organon apstrahira od ovog jedinstva 
suprotnosti općih formi suda i od njihovih (ispravnih ili ne­
ispravnih) povezanosti; pa ipak odlučni dijelovi ove formalne 
logike ostaju pripadni aristotelovskoj metafizici
2
). 
Prije te formalizacije iskustvo podijeljenog svijeta na­
lazi svoju logiku u Platonovoj dijalektici. Ovdje su nazivi »Bi­
tak«, »Nebitak«, »Kretanje«, »Jedan i Mnogo«, »Identitet«, 
1 ) Husserl,  F o r m a l e  u n d  T r a n s z e n d e n t a l e  L o g i k 
(Halle, Niemeyer, 1929), naročito str. 42. i 115. i dalje. 
2) Carl Prantl, G es  c h i c h t e  d e r  L o g i k im  A b e n d l a n ­
de. Darmstadt, 1957. Vol. I, 135, 211. Argumente protiv te interpre­
tacije vidi na str. 134. 

---