Herbert marcuse

130 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
»Kontradikcija« metodski držani otvorenim, dvosmislenim, 
nisu potpuno definirani. Oni imaju otvoren vidokrug, potpunu 
sveobuhvatnost značenja, koje se postepeno strukturira u sa­
mom toku saopćavanja, ali koje nikada nije zatvoreno. Tvrd­
nje se prepuštaju dijalogu i u njemu se razvijaju i provjerava­
ju. U njemu je subesjednik vođen tako da ispituje u svakida­
šnjici nepropitivan totalitet iskustva i govora i da zađe u no­
vu dimenziju raspravljanja — inače je on slobodan i rasprav­
ljanje se obraća njegovoj slobodi. On treba da ide iznad ono­
ga što mu je dato — kad govornik u svojoj propoziciji ide pre­
ko početnog postavljanja termina. Ti termini imaju mnogo 
značenja jer su mnogostrane okolnosti na koje se odnose i 
jer imaju mnogo implikacija i efekta koji ne mogu biti izo­
lirani i stabilizirani. Njihovo logičko razvijanje odgovara pro­
cesu realnosti ili same stvari (Sache selbst). Zakoni mišlje­
nja su zakoni realnosti ili, bolje reći, postaju zakoni realnosti 
ako mišljenje razumijeva istinu neposrednog iskustva kao po­
javljivanja jedne druge istine, a to je ona istinskih formi re­
alnosti — ideja. Tako je tu sadržana prije kontradikcija negoli 
korespondiranje između dijalektičkog mišljenja i da tog rea­
liteta; istinito suđenje ne prosuđuje taj realitet njegovim vla­
stitim određenjima, već određenjima koja sagledavaju njegov 
prevrat. U tom prevratu realitet prispijeva u svoju vlastitu 
istinu. 
U klasičnoj logici je taj sud koji je konstituirao izvor­
no jezgro dijalektičkog mišljenja bio formaliziran u formu 
tvrdnje »S je p«. Ta forma više prikriva nego razotkriva te­
meljnu dijalektičku postavku koja izriče negativni karakter 
empirijskog realiteta. Prosuđivani s obzirom na njihovu bit i 
ideju, čovjek i stvari opstoje kao nešto drugo nego što jesu; 
prema tome, misao protivuriječi tome šio jest (dato), suprot­
stavlja svoju istinu istini datog realiteta. Ta istina sagledana 
mišlju jest ideja. Kao takva, u određenjima datog realiteta 
ona je »puka« ideja, »puka« esencija — mogućnost. 
Ali bitna mogućnost nije poput mnogih mogućnosti 
sadržanih u datom univerzumu rasuđivanja i akcije; bitna 
mogućnost je sasvim različitog reda. Njena realizacija uklju­
čuje prevrat postojećeg jer mišljenje u skladu s istinom jest 
obaveza na egzistiranje u skladu s istinom (ekstremne postav-
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
131 
ke kod Platona koje ilustriraju taj prevrat jesu: smrt kao po­
četak života filozofa i nasilno oslobođenje iz špilje). Tako 
rušilački karakter istine nameće misli imperativno svojstvo. 
Logika se centrira oko sudova koji su kao demonstrativne 
tvrdnje imperativni — predikativno »je« uključuje »treba da«. 
Taj kontradiktorni, dvodimenzionalni stil mišljenja jest 
unutarnja forma ne samo dijalektičke logike već sve filozofije 
koja se hvata ukoštac s realitetom. Stavovi koji određuju re­
alitet afirmiraju kao istinito što nije (neposredno) takvo; oni 
tako protivurječe onom što jest i poriču njegovu istinu. Afir-
mativni sud sadržava negaciju koja iščezava u formi stava (S 
je p). Npr., »vrlina je znanje«; »pravednost je takvo stanje u 
kome svatko vrši onu funkciju koja najbolje odgovara njego­
voj prirodi«; »potpuno realno je potpuno spoznatijivo«; »Ve­
rum est id, quod est«; »čovjek je slobodan«; »država je real­
nost uma«. 
Ako ovi stavovi jesu istiniti, tad kopula »je« izražava 
»treba da«, diseratum. Ona sudi ο stanju u kome vrlina nije 
znanje, u kome ljudi ne
 vrše funkcije prema svojim sposob­
nostima, u kome oni nisu slobodni, itd. Ili, kategorička Sp 
forma izražava da S nije S; S je određen kao nešto drugo ne­
go on sam. Verifikacija propozicije uključuje proces kako u 
činjenici tako i u misli: (S) mora postati to što jest. Katego­
rički iskaz se tako preokreće u kategorički imperativ; on ne 
iskazuje fakat, već nužnost da se ovaj realizira. Npr., to se 
može ovako čitati: čovjek nije (faktično) slobodan, podaren 
neotuđivim pravima itd., ali on to treba da bude jer je slobo­
dan u očima boga, po prirodi, itd.
3
). 
Dijalektička misao razumijeva kritičku napetost izme­
đu »jest« i »treba da« prije svega kao ontološku okolnost koja 
3
) Ali zašto stav ne  k o ž e »treba da« ako to  z n a č i ? Zašto 
negacija iščezava u afirmaciji? Da li je metafizičko porijeklo logike 
determiniralo formu stava? Predsokratovska, kao i sokratovska misao 
prethodi odvajanju logike od etike. Ako samo ono što je istinito (Logos; 
Ideja) realno  j e s t , tad realitet neposrednog iskustva ima udjela u 
u n ô v u tome što  n i j e . A ipak to  μ ή ο ν j e s t, i za neposredno 
iskustvo (koje je za
 većinu ljudi nepremašiva realnost) ono je jedini 
realitet. Dvostruko značenje »jest« tako izražava dvodimenzionalnu 
strukturu jednog svijeta. 

---

132 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
se tiče strukture samog bitka. Međutim, razaznavanje tog sta­
nja bitka — njegova teorija — od početka smjera na konkret­
nu praksu. Kad su date činjenice sagledane u svjetlosti istine, 
koja se u njima javlja iskrivljena i porečena, one se same 
pokazuju krive i negativne. 
Dakle, misao je rukovođena situacijom svojih objekata 
da mjeri njihovu istinu određenjima jedne druge logike, jed­
nog drugog univerzuma rasuđivanja. A ta logika projektira 
drugi način egzistiranja: realizaciju istine u riječima i djelima 
čovjeka. Ukoliko taj projekt uključuje čovjeka kao »društvenu 
životinju«, polis, djelovanje misli ima politički sadržaj. Tako 
je sokratovsko raspravljanje političko raspravljanje utoliko 
što protivurječi postojećim političkim institucijama. Traga­
nje za ispravnom definicijom, »pojmom« vrline, pravednosti, 
pobožnosti i znanja postaje rušilački poduhvat jer pojam 
smjera na novi polis. 
Misao nema moći da dovede do takve promjene ako se 
', ne transcendira u praksu, a baš razdvajanje od materijalne 
prakse, u kome izvire filozofija, daje filozofskoj misli svoj­
stvo apstraktnosti i ideologičnosti. Na osnovu te razdvojeno­
sti kritička filozofska misao je nužno transcendentna i ap­
straktna. Apstraktnost je zajednička svakoj pravoj misli jer 
nitko realno ne misli tko ne apstrahira od onoga što je dato, 
tko ne dovodi u relaciju fakte s faktorima koji su ih uzro­
kovali, tko u — svojoj svijesti — ne raščinjava fakte. Ap­
straktnost je sam život misli, znamen njene autentičnosti. 
No, postoje krive i istinske apstrakcije. Apstrahiranje 
je povijesan događaj u povijesnom kontinuitetu. Ono se od­
vija na povijesnom osnovu i ostaje u odnosu upravo sa teme­
ljom od koga uzmiče: postojećim društvenim univerzumom. 
Čak tamo gdje kritička apstrakcija stiže do negacije postoje­
ćeg univerzuma rasuđivanja, ta baza preživljava u negaciji 
(prevratu) i ograničava mogućnosti nove pozicije. 
U klasičnim izvorima filozofske misli transcendirajući 
pojmovi su ostali povezani uz predominantnu razdvojenost in­
telektualnog i manuelnog rada — uz postojeće društvo rop­
stva. Platonova »idealna« država reformira i zadržava rop­
stvo kad ga organizira u skladu s vječnom istinom. I u 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 133 
Aristotela filozof-kralj (kod koga su bile još uvijek kombi­
nirane teorija i praksa) ustupa supremat bios-theoreticosu 
koji jedva može svojatati prevratničku ulogu i sadržaj. Oni 
koji su snosili glavni teret neistinite realnosti i kojima je 
zato, čini se, bilo najpotrebnije postizanje prevrata nisu bili 
preokupacija filozofije. Ona je od njih apstrahirala i ustrajala 
u tom apstrahiranju. 
U tom smislu je »idealizam« bio primjeran filozofskoj 
misli. Jer shvaćanje ο nadmoćnosti misli (svijesti) također 
izražava impotenciju misli u empirijskom svijetu koji filozo­
fija transcendira i korigira — u misli. Racionalnost, u ime 
koje je filozofija davala svoje sudove , zadobila je tu apstrakt­
nu i opću »čistotu« koja ju je učinila imunom naspram svi­
jeta u kome je čovjek morao živjeti. Uz izuzetak materijalis­
tičkih »heretika« filozofska misao je rijetko bila mučena pat­
njama ljudske egzistencije. 
Paradoksno je da je baš kritička intencija filozofske 
misli ona koja vodi idealističkom očišćenju — kritička inten­
cija koja cilja na empirijski svijet kao cjelinu, a ne samo na 
određene mode mišljenja ili ponašanja unutar njega. Kako 
svoje pojmove određuje na osnovu potencijaliteta, koji su 
bitno drugačijeg reda misli i egzistiranja, filozofska kritika 
se nalazi blokirana realitetom od koga se odvaja, pa na­
stavlja da konstruira domenu uma očišćenu od empirijske 
kontingencije. Dvije dimenzije misli — ona bitnih i ona 
pojavnih istina — više se ne prepliću, a njihov konkretni di­
jalektički odnos postaje apstraktno epistemološki ili ontolo­
ški. Prosuđivanja ο danom realitetu nadomještena su stavovi­
ma koji definiraju opće forme mišljenja, objekte mišljenja 
i odnose između mišljenja i njegovih objekata. Predmet mi­
šljenja postaje čista i univerzalna forma subjektiviteta od 
koje je odstranjeno sve posebno. 
Za takav formalni predmet odnos 5v ί μή ου promje­
ne i permanencije, potencijaliteta i aktualiteta, istine i krivo-
sti nije
 više egzistencijalno pitanje, već je više stvar čiste filo-

---