Istorija I poreklo chen taijiquan-a
Yüklə 108,82 Kb.
|
|
Posle nekog vremena kada se Fake-ov otac vratio u Chen selo bio je veoma zadivljen nivoom veštine koji je mladi Fake dostigao. Otac je onda rešio da mu priredi malu demonstraciju. Stao je sa šakama tradicionalno uvučenim u suprotni rukav i rekao svima oko njega da ga napadnu. kako je ko prilazio sa udarcem ili guranjem, Fake-ov otac je samo propuštao njihove napade uvrtanjem struka i svojom sposobnošću apsorbovanja sile koja napada. Na kraju su svi napadači bili oboreni. To je dalje inspirisalo Fake-a da se trudi (što je verovatno i bila namera njegovog oca). Fake je tada rekao: „Još uvek nisam dobar kao moj otac. Ja još uvek moram da dodirnem protivnika da bi se odbranio“. Pogledajte samo nivo veštine kojem je Fake težio, a njegov otac posedovao! A čak nisu bili jedini u Chen familiji za koje to može da se kaže! Chen Fake je nastavio uporno da vežba. Svako jutro, podne i veče je po deset puta izvodio fomre, što znači da je radio Lao Jia forme minimum 30 puta dnevno. Naglašavao je vežbanje po suncu, jer je po svojoj senci pratio ispravnost pokreta. Nekada je kažu ponavljao forme i po 100 puta dnevno, što je vremenski izvodljivo ako je radio kratke forme, npr. Er Lu više nego Yi Lu. Ali iako je to vremenski izvodljivo, uraditi Lao Jia Er Lu samo 10 puta je veoma impresivno, jer iako kraća, daleko je fizički napornija kao što smo je i opisali. Fake je stvarno razvio zavidan nivo veštine na svim nivoima. Uz praksu od minimum 30 formi dnevno, Fake je vežbao sa motkom dugom 4m i prečnika 15cm, tako što ju je hvatao za kraj jednom ruko, drugom malo više i tresao je u vazduhu po 300 puta. To mu je ojačalo ručne zglobove do enormnih granica. Fake je ovakvu vrstu treninga obavljao svakoga dana nekoliko decenija! U životu Chen Fake je proživeo veliki broj avantura, pomenućemo neke od njih koje će bliže oslikati njegov karakter. Priče o njemu se i dalje prepričavaju po Kini, ai po ostatku sveta. - Chen Liqing (1919-2009, 19. generacija Chen familije) je pričala ovu priču svojim unucima. Ona je bila učitelj Xiao Jia (Male forme) i važila je u mladosti za živahno dete, koje je stalno trčalo i pelo se po drveću i krovovima. Bila je jedinica i nosila je nadimak Sainan, što znači u prevodu „Ona koja se takmiči sa muškarcima“. Već se dobija slika o njoj. Njen otac je bio jedna od vodećih figura tradicije Xiao Jia po imenu Chen Honglie (Čen Honglie). Interesantno je da je bila rođena kažu istog meseca, dana i u isto vreme kao i on, mada generacijski mlađa. Njena priča se odvija za vreme Fake-ove oproštajne ceremonije kada je kretao za Peking. Bila je premlada da bi prisustvovala, pa se sakrila ispodjednog od stolova da bi gledala Taijiquan prezentaciju. Kada je Chen Fake došao na red, ovako je opisala šta se dešavalo: „Kada je udarao nogom o pod, prašina i pesak su padali sa krovova uz puckajući zvuk. Od njegovog Fajin-a (udaraca i šuteva) su se obližnji plamičci u fenjerima tresli i puckali. kada je na kraju radio Guranje ruku sa svojim učenicima, doslovno ih je bacao preko cele prostorije“. Čak je govorila i za svog oca koji je bio izvrstan u Xiao Jia nasleđu, d aje imao veliku veštinu, ali da nije mogao da se poredi sa Fake-om koji je vežbao forme Lao Jia nasleđa. Ova dva pravca su dolazila iz različitih tokova, i velika majstorica Chen Liqing nije imala razloga da preuveličava. Sama Liqing je bila dostojan naslednik svog oca u Xiao Jia nasleđu, vežbala je Wangting-ov Chang Quan od 108 pokreta i bila je izvrsna u formi sa helebardom. Takođe je vežbala i Lao Jia sa Chen Dalu-om (Čen Dalu), Fake-ovim bratom. Ona je prva ženska osoba koja je priznata kao majstor od strane nasleđa Chen familije. - Druga priča je o praktičarima Wu stila Taijiquan-a koji su gledali Fake-a kako prezentuje Chen Taijiquan kada je imao 42 godine. Imena posmatrača su bila Hong i njegov učitelj Liu. Pažnju pre toga im je zaokupio članak iz novina koji je govorio o tome kako poznati pevač kineske opere uči kod Chen Fake-a. Njihovo shvatanje, koje je nastalo usled njihovog nasleđa i koje je različito od Chen stila, je da se Taijiquan izvodi bar sat-dva. Zapanjili su se kada su videli da je Chen Fake završio obe forme za manje od 20 minuta. I ne samo to, nego su videli da su Fake-ovi pokreti bili brži, udarao je nogom o pod, skako i radio Fajin dosta glasno. Ovo nije bilo nešto na šta su navikli u svom Wu stilu. Kada je Fake otišao kući učenici koji su ga takođe prvi put videli to veče počeli su glasno da kritikuju: „Taijiquan zahteva da se krećeš kao mačka, i kanalisanje sile treba da bude kao da izvlačiš svilu iz čaure. Ovi Fake-ovi brzi pokreti bi sigurno pokidali svilu. Udara nogom o zemlju tako da se prašina ruši sa krova, nije ni blizu kretanja mačke“. Ali Liu-ovo znanje je bilo šire i rekao im je: „Iako su pokreti bili brzi, bili su kružni (pa svila ne bi pukla), bilo je mnogo Fajin-a, ali je svaki izvršen iz opuštenosti. Gledajući mu ruke, video sam da mu se mišići nisu zgrčili nijednom. Ovo je izgleda velika unutrašnja veština. Hajde kad smo već tu d aučimo od njega, pa kad naučimo forme radiću s njim Guranje ruku, pa ćemo videti čija je veština veća. Ako bude bolji, ostajemo“. Liu je tada već imao 30 godina iskustva u Wu Taijiquan-u i učio je od kreatora stila grandmastera Wu Jianquan-a (Vu Điančuan, 1870-1942). Njegova veština je već bila na velikom nivou, ali je Liu podučavao učenike drugačije, d apolako prelaze iz posture u posturu nogam i da je uspravan torzo neophodan, čak i bez naginjanja u strukau napred i nazad, jer bi po njemu sila pukla u struku. Kada je Liu naučio svoju prvu formu (verovatno Lao Jia Yi Lu), stao je da radi Guranje ruku sa Fake-om. Hong, koji je bio Liu-ov učenik, je očekivao da će Liu-ova veština biti bar jednaka Fake-ovoj. Razlika je bila ogromna! Liu je bio kao dvogodišnje detepred Fake-om, uopšte nije mogao da kontroliše bilo šta. Telo mu se naginjalo kada bi Fake povukao i išlo nazad kada bi Fake gurnuo. Sila u struku mu je bila potpuo slomljena i rad nogu apsolutno nekoordinisan. U jednom trenutku Fake je povukao i istegao Liu-ovu tetivu u laktu. Povreda je nanosila bol Liu-u više od mesec dana nakon ovoga, čak i uz lečenje. Učenici su bili prestravljeni od pomisli da rade ikada više Guranje ruku sa Chen Fake-om. On se nasmejao i rekao: „Povreda je nastala mojom nenamernom greškom, nisam bio svestan slabog Ding jin-a (Ding đin; sila otpora). Samo se opustite i pratite pokret. Obratiću više pažnje i biće sve u redu. Nedopustivo je da se ljudi povređuju pri Guranju ruku“. Ovde se vidi različitost u shvatanju veštine kod Fake-a i kod njegovog rođaka kojeg smo spominjali i koji je povređivao ljude u vežbi. Iako je trenirao da ga nadmaši, Fake nikada nije usvoji principe agresije koje je on posedovao. liu i učenici su nastavili da uče. - Chen Fake je oko 1926. bio pozvan da brani svoj distrikt od grupe bandita po imenu „Banda Crvenog Koplja“. Oni su se mogli svrstati i pod zlu religijsku sektu. Pravili su posebne talismane, i iscrtavali su se po koži, verujući da postaje neprobojna za bilo šta. Išli su gologrudi u bitku. Naime, kada je Fake stigao u distrikt neočekivano ga je napao majstor koji je bio zadužen za odbranu pre njega. Majstor je ušao u sobu gde je Fake sedeo za stolom i držao u jednoj ruci kesu duvana, a u drugoj upaljač tog vremena. Fake je do pola ustao da ga pozdravi kada je majstor lansirao udarac ka njegovim grudima uz povik: „Da vidimo kako ćeš se sa ovim snaći!“. Fake je presreo udarac desnim zglobom kad ga je pesnica dotakla i blago gurnuo napred. Protivnik je doslovno izleteo kroz vrata i pao leđima na zemlju. Chen se vratio, spakovao i otišao. Tajna ovog bacanja je bila u velikoj sposobnosti Chen Fake-a da kanališe (i upotrebi) Chansi jin (Čansi đin; spiralna sila) celog tela u ruku u malim krugovima, dok u isto vreme ubrzava srazmerno pokret, odnosno kretanje. Ispred Wenxien-a (Venšien) Fake se susreo sa „Bandom Crvenog Koplja“. Susret je ovako izgledao. Ispred Wenxien-a na jednom mostu ih je Fake sačekao držeći motku. Već smo spomenuli da je ova grupaciuja verovala da je njihova koža neprobojna. Jedan od vođa bande ga je odmah napao kopljem. Fake mu je odmah izbio pomoću motke njegovo koplje iz ruku i udarivši ga vrhom tupe motke u grudi probio ga je kao kopljem! Ostatak bande se razbežao. vlada je optužila Fake-a za ubistvo, ali ga je i oslobodila optužbi kasnije. Chen Fake je ovo spominjao kao: „dobro delo za narod je postalo problem“. - Fake je bio poznat i po tome što je pobedio i braću Li znanu i kao „Tri Li brata heroja“. I to tako što je jednog jednim guranjem bacio na prozor, nakon čega druga dvojica nisu ni smeli da reaguju. - Jednom prilikom, Xu Yusheng (Šu Jušeng), šef kineskog Wushu centa (Wushu u prevodu sa kineskog znači borilačka veština. Često ga mešaju sa terminom Kung Fu koji označava vrhunsko umeće dobijeno u bilo čemu, a stečeno teškim radom) u to vreme, i Fake-ov učenik je organizovao Lei tai turnir. Ovi turniri su bili susreti boraca iz različitih stilova gde su se oni borili između sebe goloruki, ali i sa oružjem. Pozvao je Fake-a da bude savetnik na turniru. Dok su se predstavljala pravila neko je predložio da borbe traju 15 minuta. Chen Fake je na to rekao da je dovoljno brojanje od 1 do 3 može biti dovoljno da se vidi ko je pobednik. Tu je bio prisutan i Li Jianhua (Li Đianhua), koji je bio skeptičan oko te izjave i Fake mu je rekao: „Ako mi ne veruješ, možemo da probamo“, i nasmejao se. Li je bio visok oko 2m i imao 100kg. Ranije je bio Wushu trenerna univerzitetu u severnoj Kini, njegov stil je bio Bagua Zhang (Bagua Zang, Bagua Džang; jedan od tri najdominantnija unutrašnja stila u Kini, odmah uz Taiji Quan i Xingyi Quan). Napao je Fake-a rukom, Fake je samo malo okrenuo telo i hitrim pokretom podigao Li-a 30cm od zemlje i bacio ga na zid. Udarac o zid je bio silovit. Li međutim nije bio povređen, ali njegov kaput je od udarca bio zaprljan prašinom, koja se toliko duboko uvukla u tkaninu od siline udarca, da nije mogla da se skine. ake je o ovoj svojoj borbi sa Li-em govorio: „Kada je Kung Fu dubok, nema potrebe da sila izlazi napolje. Nadolazeća sila će automatski izazvati reakciju da napadač padne ka napred ili ka nazad u prazninu ponovo. Ja sam ga namamio i samo doveo do ishoda“. Na istom takmičenju je bio i poznati rvač tog vremena, Shen San (Šen San). Nakon razmene ljubaznih primedbi, Shen je ljubazno pitao Fake-a: „Šta bi uradio Taiji majstor uradio u borbi sa rvačem?“. Chen Fake se nasmejao i rekao: „Kako neko može birati sebi neprijatelja?“. Dogovorili su se za razmenu tehnika. Chen je podigao obe ruke i rekao Shen-u da ga uhvati za njih. On je to uradio i sve je trajalo ne više od tri sekunde. Takmičenje je bilo završeno, obojica su naprasno stali i prekinuli nadmetanje. Dva dana kasnije, Shen je došao Fake-u za vreme njegovog podučavanja i doneo mu vredan poklon. Videvši da su se Fake-ovi učenici zbunili ovim gestom, Shen im je rekao: „Majstor Chen ne samo da je dobar u Wushu-u (borilačkim veštinama), već je i mnogo bolji u moralu. One večeri mi je rekao da mu uhvatim ruke i ja sam pokušao da iskoristim njegovu silu protiv njega, ali nisam mogao. U jednom trenutku sam se uplašio da je majstor Chen mnogo bolji od mene, i da ću biti ponižen. Ali on me nije oborio niti je rekao išta o ovome bilo kome, iako je to lako mogao. To je veličanstveno! Danas sam tu da izrazim svoju zahvalnost i poštovanje“. - Jednom prilikom Chen Fake je prihvatao izazove 17 dana zaredom i iz svih je izlazio kao pobednik.
- Xin Jia Yi Lu (Nova I forma), od 83 pokreta - Xin Jia Er Lu (Nova II forma), od 71 pokreta Ove forme su dosta zahtevnije od Lao Jia formi. Kako tehnički, tako i fizički. Iako Lao Jia i Xin Jia imaju dodirnih tačaka, tako postoje i neke ključne različitosti. Teško je to objasniti samo rečima i na laički način, ali kao i kod Lao Jia, daću sve od sebe. Jedna od različitosti je Xiongyao zhedie (Šiongjao džedi) - izraženo slojevito savijanje grudi i struka, koje je koordinisano otvaranjem i zatvaranjem leđa, a nastaje u vidu talasa koji se kreće vertikalno od Dantien-a (energetski centar koji se nalazi dva prsta ispod pupka, tri prsta unutra) kroz kičmu, a povezan je i sa uvrtanjem torza i struka. Stavovi ovih formi su kompaktniji u cilju sticanja bolje mobilnosti radi aplikacije pokreta, a u isto vreme su izuzetno niski. Pored naglašenog Fajin-a, Xin Jia teži da razvije praktičarevu sposobnost hvatanja, manipulacije i poluga (Qin na; Čin na; Tehnike poluge i hvatanja u kineskim borilačkim veštinama). Poseduju i izuzetno naglašen metod spiralnog vođenja pokreta, ujedno za kratke i duge udarce. Kod ovih formi izražena je fleksibilnost ručnog zgloba, ali koja nastaje u ramenu, što daje dodatnu mogućnost hvatanja. Pokreti se kreću od malog ka velikom krugu, dok je u Lao Jia naglašen samo veliki krug. Pokreti Xin Jia su više pravi u kružnom i kružni u pravom, najbolje objašnjenje za ovo bi bio pravac logoa marke „Nike“. Promene između praznog i čvrstog (i obrnuto) su mnogo više vidljive, budući da Xin Jia forme menjaju brzinu mnogo više nego Lao Jia forme. I još jedna ključn arazlika je što Xin Jia forme imaju daleko više skokova. U Lao Jia formama se tehnički samo u jednom pokretu oba stopala odvoje od zemlje, dok u Xin Jia postoji više pokreta sa skokovima, a čak i neki pokreti koji su isti kao u Lao Jia, u Xin Jia se rade sa ubačenim skokom i jakim udarcima nogama u pod. Zbog atraktivnosti Xin Jia formi, mnogi mlađi praktičari se zaljubljuju više u njih kada ih prvi put vide, nego u Lao Jia forme. Lao Jia Er Lu forma je bila veoma oštra, rigorozna i zahtevna forma, Xin Jia Er Lu je svemu tome dodala još intenziteta. Po meni ona je fizički najzahtevnija forma Chen Taijiquan nasleđa, i kao takvui ja je pokazujem kao poslednju u kurikulumu formi bez oružja. Takođe, kao i u slučaju Lao Jia Er Lu, Xin Jia Er Lu formu ne vežbaju stariji praktičari, sa izuzetkom onih koji imaju dobru fizičku potkovanost, bilo u smislu iskustva u borilačkim veštinama, ili pak „staža“ u ovoj konkretnoj formi (ili oba). Sam Fake je svoj sistem podučavanja ovih formi menjao godinama, i čak su i u to vreme učenici različito vežbali i prezentovali jednu istu formu. Fake je to jednom prilikom objasnio: „Ovaj set formi (obe Xin Jia) nema nijednu beskorisnu tehniku u sebi. Sve je pažljivo napravljeno sa svrhom. Spoljašnji izgled se može zanemariti ako je fokus na tome da se svaka Taijiquan forma zasniva na istom principu i da svaki element ima svoju svrhu. Spoljašnji izgled nije bitan, ako su ova dva uslova ispunjena“. Fake je umro u Pekingu, u 70. godini života. Ostao je nepobeđen i zapamćen kao „Taiji yi ren“ (Najbolji Taiji majstor), i kao „Quan Shen“ (Svetac borbe; Duh pesnice). Život je posvetio širenju Chen Taijiquan-a i zaslužan je što je ovaj stil izašao iz Chen sela. Svaki praktičar koji vežba u svom kurikulumu Xin Jia forme vuče svoje nasleđe do velikog Chen Fake-a, uključujući i moju malenkost. Budući da on sam nije ostavio nijedan zapis, njegov život su prenela njegova deca, savremnici i učenici od kojih je jedan od najistaknutijih Hong Junsheng (Hong Junšeng), kasnije osnivač svog metoda po imenu „Chen Taijiquan Practical Method“. Za kraj priče o Chen Fake-u ću citirati njegove reči o moralu i odnosima između ljudi: „Stub društva je da ljudi budu verni jedni drugima, a ophođenje prema drugom treba da je zasnovano na skromnosti i saradnji. Kada su ljudi između sebe lojalni to rađa poverenje; skromnost ohrabruje napredak; a saradnje zbližava ljude. Skromnost i saradnja treba da se zasnivaju na lojalnosti, ne licemerju“. Chen Fake nikada za života nije kritikovao, niti omalovažavao tuđu veštinu. Učenja Chen Fake-a, odnosno njegove Xin Jia norme nisu došle do Chen sela do tek nakon njegove smrti. Zapravo, njegovi potomci su odgovorni za to. Napraviću osvrt na dolazak Xin Jia formi u Chen selo. Chen Zhaopei (Čen Zaopi, 18. generacija Chen familije, 10. generacija majstora Chen stila, 1893-1972), koji je bio Fake-ov rođak, se 1958. vratio u Chen selo ankon podučavanja Chen stila po celoj KinI. Chen Zhaopei je trenirao sa Chen Fake-om pre nego što je Fake otišao iz sela, ali u trenutku njegovog povratka u Chen selo on nije znao Xin Jia forme. Po povratku on je krenuo sa rutinskom obukom meštana Chen sela u Lao Jia kao što je tradicija već vekovima i nalagala. Njegov značaj je bio veoma veliki za Chen Taijiquan, jer on je bio taj koji je naučio Lao Jia forme četvoricu najveća živa grandmajstora u vreme pisanja ovog teksta, četvoricu koja su poznata do danas kao „Četiri nosioca Taijiquan-a“, odnosno „Četiri Budina ratnika pratioca“, čuvene majstore Chen Zhenglei-a (Čen Dženglei, rođen 1949.), Chen Xiaowang-a (Čen Šiaovang, rođen 1945.), Zhu Tian Cai-a (Džu Tian Cai, rođen 1944.) i Wang Xian-a (Vang Šian, rođen 1944.). Ovi veliki majstori pripadaju 19. generaciji Chen familije i 11. su generacija majstora Chen stila. Ova četvorica su zaslužna za najveće proširenje Chen Taijiquan-a na globalnom nivou od njegovog osnivanja. Bukvalno su ga raširili po celoj planeti. Ali kako su se Xin Jia forme domogle Chen sela i korena svog postanka? To se desilo preko trećeg Fake-ovog sina – Chen Zhaokui-a (Čen Džaokui, 18. generacija Chen familije, 10. generacija majstora Chen stila, 1928 – 1981). On je došao u Chen selo 1960. godine da bi razmenio znanja sa Chen Zhaopei-em kako bi unapredili obuku meštana. Tada je Chen selo imalo priliku da prvi put vidi dve Xin Jia forme. Do tada Chen selo, a i ostatak Kine je zapadao u nezgodnu situaciju u sferi borilačkih veština, usled kulturne revolucije Kine. Kada je Chen Zhaokui stigao u selo, zatekao je nezavidnu situaciju u smislu Chen Taijiquan obuke. Učenici su sada nakon toliko vekova, vežbali samo forme, sa veoma malo Guranja ruku, i veoma malo borbe i borilačke primene stila. Kada je prezentovao Xin jia forme, to je izazvalo divljenje i podiglo moral sela, a budući da su Xin Jia izuzetno izazovne i veoma borilački nastrojene, veština sela je bila obnovljena. Nakon toga, Chen Zhaokui je morao opet da napusti Chen selo. Tada su i dobile naziv Nove forme, jer su za stanovnike sela to i bile. 1972. godine Chen Zhaopei je preminuo, i četvorica učenika koje smo spomenuli su osetili potrebu da održe tradiciju Chen sela živom. Pozvali su Chen Zhaokui-a da se vrati opet u selo da podučava. Kada se vratio organizovali su besplatne časove Chen Taijiquan-a za sve meštane sela koji su bili zainteresovani da uče. U periodu intenzivnog treninga više od 200 ljudi je naučilo Xin Jia Yi Lu (Novu I formu) od 83 pokreta. Nakon toga, četvorica spomenutih majstora, u to vreme učenika, su izdvojeni da bi bili bačeni na još intenzivniju obuku i trening. U trenutku njihovog izdvajanja, sva četvorica su već imali 10 godina iskustva u Taijiquan-u. Svako jutro su vežbali sa svima ostalima, a njima je ubačena i večernja rutina, tako da su vežbali dva puta dnevno. Ujutru bi vežbali forme,a uveče su rađene dodatne korekcije i kasnije i uključivanje Xin Jia Er Lu forme, uz intenzivnu obuku Guranja ruku. U periodu od 1973-1980. Chen Zhaokui je više od 10 puta posećivao selo da obiđe svoje učenike i prati njihov razvoj. Danas njegov sin Chen Yu (Čen Ju, rođen 1962.), unuk Chen Fake-a, 19. generacija familije i 11. generacija majstora Chen stila, nastavlja uspešno tradiciju širenja Xin Jia formi. Generacija nakon Chen Zhaopei-a i Chen Zhaokui-a je takođe i više nego impresivna kao što smo i spomenuli. Njoj pripadaju najveći grandmajstori ovog vremena, četiri majstora koje smo već spomenuli, i koji su najzaslužniji za globalno širenje stila, a sad ćemo reći i nešto detaljnije o njima. - Chen Zhenglei je rođen u Chen selu i do danas je i više nego ostvaren majstor. Slobodno mogu reći da se meni izvođenje njegove forme najviše dopada, bar u estetskom smislu, i on je jedan od meni najdražih majstora. Taijiquan-om se bavi od 8. godine života. Pored njegovog izvanrendnog Taijiquan-a, dostigao je bio zvanje glavnog instruktora i direktora Taijiquan škole Chen sela, glavnog instruktora centra za promociju i razvoj Taijiquan-a Wen provincije, i potpredsednika administracije za borilačke veštine provincije Henan. Nosi titulu jednog od Top 10 najvećih živih majstora borilačkih veština koju mu je dodelila kineska vlada. Osvajač mnogih zlatnih medalja na Taijiquan takmičenjima. Pored još mnogih odlikovanja, podučavao je Taijiquan u više od 30 zemalja i objavio je mnoge radove na tu temu. Napravi oje svoju Chen Taijiquan formu od 18 pokreta. - Chen Xiaowang je unuk Chen Fake-a, odnosno sin prvog Fake-ovog sina - Chen Zhaoxu-a (Čen Džaošu, 1912-1959). Njegov brat je Chen Xiaoxing (Čen Šiaošing), takođe veliki majstor i jedan od glavnih instruktora u Chen selu. Obuku je primio od svog oca koji nažalost umire mlad, a njegovu obuku preuzimaju njegovi stričevi Chen Zhaopei i Chen Zhaokui. Predsedavajući je Asocijacije za Guranje ruku Chen stila Henen provincije, zamenik Wushu akademije Henan provincije i tehnički nadzornik i stručni savetnik pri takmičenjima u Taijiquan-u. Dobitnik zlatne medalje u Taijiquan-u tri godine zaredom počevši od 1980. 1985. odlikovan titulom Taijiquan Šampionom na Prvom internacionalnom Wushu takmičenju u Ksianu. Takođe je stolar, autor tri Taijiquan knjige i uživaoc Mao Jian Cha čaja (vrsta zelenog čaja). Kada je počeo da radi za kinesku vladu u smislu obuke u Chen Taijiquan-u mnogi su se žalili na dužinu Lai Jia Yi Lu forme i tražili da im pokazuje osnove, na šta je on odgovorio da ta forma jeste osnov. Ali pošto je ta forma i dalje bila teška praktičarima, Chen Xiaowang je kreirao svoju formu od 38 pokreta uzevši dosta pokreta iz Lao Jia Yi Lu-a. Ali i ova forma im je bila preduga! Onda je on napravio formu od 19 pokreta, koju i ja pokazujem kao prvu, jer je odličan uvod u Chen stil Taijiquan-a. I forma od 38 i forma od 19 pkreta su napravljene na takav način da nijedan karakteristika stila nije izostala, sa akcentom na pokrete koji su dobri za samoodbranu i princip pokreta „motanja svile“ (Chan si jin). Kaže da se učenici i na formu od 19 pokreta žale da je preduga. - Zhu Tian Cai važi za čoveka koji daje ogroman utisak opuštenosti i tečnosti forme pri njenom izvođenju. Poseduje preko 50 godina iskustva u Chen Taijiquan-u, podučavao je širom sveta, ima ogroman broj učenika i objavio je zavidan broj medija na temu Chen Taijiquan-a. Njegovo učenje je široko prihvaćeno od strane internacionalnih Wushu i Taijiquan organizacija. -Wang Xian je osvojio veliki broj zlatnih medalja na uglednim Taijiquan takmičenjima, podučava internacionalno i napravio je veliki broj majstora i veliki broj uspešnih boraca na Leitai turnirima.
- Chen Ziqiang (Čen Zičiang, rođen 1976.), sin Chen Xiaoxing-a, sinovac Chen Xiaowang-a. Poznat po svojoj velikoj veštini borbe. zajedno sa ocem je jedan od glavnih instruktora najveće škole Chen Taijiquan-a u Chen selu. Poznat je po tome što ustaje ujutru pre svih učenika kako bi vežbao Taijiquan 3 sata pre zore, jer kaže da mu fali vremena za trening usled silnog podučavanja. Osvajao je takmičenja i u formama sa oružjem i bez oružja, kao i u Guranju ruku. Trenutno uživa status sudije na takmičenjima što nimalo nije laka pozicija za dobiti u Kini. Veliki pristalica fizičkog treninga uz Taijiquan. Rutina pri njegovom podučavanju podrazumeva, trčanje 5km u zoru, nakon čega sledi pola sata do sat stajaće meditacije, nakon čega sledi 2 sata neprekidnog rada forme, što znači da se radi forma i po 10 puta bez prestanka, i to samo do doručka. Ostatak dana je posvećen vežbanju različitih formi, oružja, borbenih tehnika, Guranju ruku, vežbama sa tegovima, vežbama izdržljivosti itd. Obučio je mnoge uspešne Taijiquan i Leitai borce, uključujući ii mnoge od naredne generacije Chen familije i majstora koji dolaze nakon njega čija dostignuća tek treba da se pokažu. - Chen Bing (Čen Bing, rođen 1971.) je internacionalni Taiji učitelj, počeo je da se bavi Taijiquan-om sa 6. godina. Poseduje ogranke škole u Kini i Americi. Nagrađivan internacionalni šampion, nosi nadimak „Taiji svemoćni“. Smatra se „kineskim kulturnim blagom Taijiquan-a“. Diplomirao je na šangajskom univerzitetu sporta i bivši je podpredsednik Chen sela. Osnivač Chen Bing Taiji akademije. Svoj život je posvetio usavršavanju Taijiquan-a i važi za jednog od najboljih majstora današnjice, i lično moj omiljeni majstor što se tiče Fajin-a i izvođenja forme. Poznat je i kao „Veliki zmaj“, jer je prvi od 7 najvećih majstora svoje generacije Chen familije koji su poznati kao „Sedam zmajeva“. U ovu grupu spada i već pomenuti Chen Ziqiang. Chen Bing je kreator Chen forme od 13 pokreta. - Chen Jun (Čen Đun), stariji sin grandmastera Chen Xiaowang-a, veoma ostvaren majstor i takođe jedan od „Sedam zmajeva“ - Chen Pengfei (Čen Pengfei), mlađi brat Chen Jun-a, takođe pripada pomenutoj grupaciji. Kao što se da primetiti mnogi majstori su pravili svoje forme koje se nazivaju po imenu stila i broju pokreta. Ali ove forme nisu tradicionalne (bar ne još uvek), Do sada su dve Lao Jia i dve Xin Jia jedine forme bez oružja koje imaju status tradicionalnih Chen Taijiquan formi. U pokolenjima koja su trenutno na obuci samo neki od istaknutih su: Wang Yan (Vang Jan) koji je kapiten borbenog tima Chen sela i šampion u Sanda (ful kontakt borbe) borbama; Chen Jianqiang (Čen Jiančiang); i Zhang Yanfei (Džang Janfei). Svi su sjajni borci čiji trening nadgleda lično Chen Ziqiang u Chen selu i za njihova dostignuća će se tek čuti. Oni su generacija majstora koja dolazi, generacija nakon „Sedam zmajeva“. Šta ostaje reći nakon ovolike priče sem da kada sam uzeo da je pišem mislio sam da će biti mnogo kraća, ali se ona samo produbljivala i širila. U tu neku ruku se može reći da je isto kao i sa Chen Taijiquan veštinom. Što više tražiš - više pronalaziš, što više radiš - više i dobijaš. Žao mi je što nisam mogao da obuhvatim sve majstore i sve priče o njima, za to im se izvinjavam, jer svačiji doprinos u istoriji ovog stila je dragocen i izuzetno bitan. Ono što se nadam da sam dobro predstavio, uz opis majstora, je njihov karakter. Veština sva proizilazi iz čovekovog karaktera, i u jednoj tački kako i svim mojim učenicima kažem, nije bitno koliko se vežba, već ko vežba. U slučaju ovih ljudi može se primetiti velika disciplina, upornost, istrajnost, marljivost, posvećenost… a to su kvaliteti koji su ih doneli rezultatae, i to kakve! Pomoću tih odlika, šta god da se radi, rezultat je neminovan. Chen selo danas ima oko 3000 stanovnika od koji 2500 vežba Chen Taijiquan. U selu ima više majstora nego u celom ostatku sveta. Chen Taijiquan nije ultimativna veština, jer tako nešto ne postoji, ali je divna prelepa veština sa dubokom tradicijom i istorijom. Šta god da čovek radi, može se ugledati na ove ljude sa neke strane. Sigurno svaka veština ima lica na koja se ponosi, ali ono što je najmanje bitno je koja se veština vežba. Najbitnije je, ko, kako i koliko neko vežba i to tim redosledom. Sam stil je teško predstaviti bez praktičnog rada, pa na to i nije stavljen akcenat sem u kratkim crtama, što se tiče tih objašnjenja to čuvam za časove koje držim učenicima, jer neke stvari prosto moraju da se probaju i osete, a i vide. Ovo je definitivno prva istorija koja je razrađena u ovoj meri, a napisana na srpskom jeziku, što je pretpostavljam velika stvar koje ja još uvek nisam svestan. Ono što želim je da ovim rečima i svim ostalim koje sam napisao i koje ću napisati na ovu temu, i mojim treningom Chen Taijiquan stila doprinesem u meri koliko je moguće razvoju i širenju ove veštine. Taijiquan bilo da se vežba zdravstveno, borilački ili meditativno doneće benefite svakome, to je i razlog zasto ga toliki broj ljudi vežba iz potpuno različitih pobuda, a potpuno je komplementaran sa bilo kojom drugom aktivnošću zbog vežbanja motorike i osvešćivanja celog tela. Velike zahvalnice mom majstoru Chen Yong Ming-u (Čen Jong Ming, rođen 1971.) koji me je podučavao Chen Taijiquan-u blizu 10 godina i razvio mi neke od kvaliteta koje se i ja trudim da prenesem dalje. Svim praktičarima bilo kog stila želim da poručim nešto što najverovatnije već znaju, a to je: gradite karakter jer od njega vam zavisi razvoj, od razvoja trening, a od treninga veština, a samo praktikovanje veštine već podrazumeva vaš doprinos. Rečima slavnog Ip Man-a: „Nije do veštine, do vas je“. Ognjen Janjić Yüklə 108,82 Kb. Dostları ilə paylaş:
|