Istorija I poreklo chen taijiquan-a

Ovu priču većina potvrđuje, ali ima i druga za koju kažu da je mala šansa da je istinita, ali je interesantna. Po njoj Yang Luchan je prodao svo svoje vlasništvo i došao da služi kod Changxing-a i njegove porodice sa mišlju da „ukrade“ Chen stil. Učio ga je u tajnosti špijanirajući podučavanja, i postigao veliki nivo veštine. Jednog dana, Kung Fu ekspert je došao u Chen selo da bi izazvao Chen Changxing-a. Changxing nije bio prisutan tada u selu, ali je izazov prihvatio njegov sin i takođe veliki majstor - Chen Gungyun. Chen Gungyun je pretrpeo poraz tada i izazivač je zahtevao da se oproba sa učiteljem Changxing-om. Otišao je u obližnju gostionicu i iznajmio sobu d abi sačekao Changxing-ov povratak. Svaka tri dana je dolazio da pita da li se vratio. Ovo je potrajalo nekoliko meseci. Chen porodica je bila očajna, jer nisu znali kako da reše ovu situaciju. Jednog dana, kada je izazivač došao sa istomuobičajenom rečenicom: „Želeo bih da vidim Sifua (zvanje učitelja) Chen Changxing-a, i da mu zatražim da me nauči nekim borbenim tehnikama“. Ovo je bio uobičajen način tog vremena da se kaže: „Ovde sam radi prijateljskog izazova“. jedan od starijih učenika mu je rekao da mu je žao, i da se učitelj još nije vratio sa puta. Izazivač je rekao da će opet doći za tri dana, ali pre nego što je otišao, sluga je istupio i rekao na svačije iznenađenje: „Gospodine, ja sam takođe vežbao Chen stil. nisam baš dobar i bio bih počastvovan da me ljubazno podučite“. ovo je bio pristojan uobičajen način da se kaže: „Prihvatam vaš prijateljski izazov“. Sluga je naravno bio Yang Luchan. Bili su još više svi iznenađeni kada ga je Luchan pobedio koristeći autentičan Chen stil. Ali pobeda izazivača je bila jedna stvar, a krađa tuđe veštine nešto drugo, to je bila strašna uvreda kažnjiva smrću. Kada sde Chen Changxing vratio, Yang Luchan mu je poslužio čaj i kleknuo ipred njega pred svim ostali učenicima rekavši: „ Gospodine, učinio sam vam veliku uvredu ukravši vašu tajnu borilačku veštinu. Znam posledice, i spreman sam da prihvatim vašu kaznu“. Atmosfera je bila napeta, svi su mu bili zahvalni jer je pobedio izazivača, ali je disciplina morala biti održana. Chen Changxing je pio čaj i razmišljao sve dok nije rekao: „Kakva uvreda? Kakva kazna? Uvreda je samo ako stranac ukrade veštinu. Ti nisi stranac. Prihvatio sam tvoj čaj i popio ga, time sam te prihvatio za učenika. Ponosni smo što te imamo za člana Chen familije, jer si nas spasao sramote i doneo nam čast“.

Male su šanse da je ova priča tačna, ali Yang jeste doneo mnogo počasti Chen familiji i stilu.

Postoji i treća verzija priče na koju sam naleteo u skorije vreme, a to je da su roditelji Yang Luchan-a zaposlili kod vlasnika apoteke, odnosno da su ga prodali kao pomoć vlasniku, ali da je nakon nekog vremena Luchan prerastao taj posao i da ga je vlasnik apoteke poslao u Chen selo da radi za Chen Changxing-a. Tu je tokom dana radeći posmatrao veštinu koju su vežbali u selu, a noću je krišom sam vežbao sve dok ga Changxing nije uhvatio na delu, ali mu se divio zbog njegove rešenosti da nauči i uzeo ga zvanično za učenika. U svakoj verziji priče Yang Luchan je pre nego što je prihvaćen krišom gledao Changxing-a kako vežba i podučava, tako da je taj deo sigurno istinit. Čak ko ode turistički u Chen selo i danas, može mu se pokazati i zid preko koga je Luchan gledao Changxing-a.

Postoji jedna smešna priča kako je Luchan testirao svog učitelja. jedno veče na putu kući njih dvojica su se vraćali penjući se uz stepenice. Yang je nosio lampu kojom je osvetljavao put. Ugasio je lampu i obuhvatio naglo svog učitelja oko struka sa namerom da ga sruši niz stepenice. Changxing je odmah reagovao, budući da je važio za jednog od najbržih praktičara ovog stila svih vremena. Primenio je pokret Pie Shen Quan (Pesnica koja prekriva telo), i to samo sa malo sile i Fađin-a, odgurnuo je Yang-a sve do podnožja stepenica. Yang je odmah pao na kolena, počeo da se klanja ponavljajući: „Hvala, hvala, hvala…“.

Kao što rekosmo Yang Luchan je doneo mnogo časti Chen stilu i familiji. Pre nego što se skrasio u Pekingu, putovao je širom zemlje pobeđujući majstor u prijateljskim borbama Chen stilom. Yang je dobio nadimak Yang Wudi, što znači Yang Nepobedivi. Za života nikada nije izgubio nadmetanje. Učenjaci kažu da je Yang otišao iz Chen sela nakon tri godine (druga verzija je da je otišao nakon 6 godina, a da je do tada radio samo obuku iz osnova stila, s kojom je takođe pobeđivao konstantno), jer mu je Changxing rekao da mu niko nije ravan, ali da se vraćao još dva puta da se dodatno podučava. To samo govori o kompleksnosti Chen stila, jer su čak i talentovanom, marljivom i upornom Yang Luchan-u trebale godine, pa i decenije da njime ovlada.

Kao što sam u uvodu ovog teksta napomenuo, Chen stil se još nije zvao Taijiquan-om. Tehnički ako se veruje u to da je Chen stil prvi, ništa se i nije zvalo tako. Termin Taijiquan je dat veštini u Yang Luchan-ovo vreme. Treba samo ukratko napomenuti da Taiji (Taiđi) postoji kao koncept u taoističkoj nauci i filozofiji, mnogo pre ovih veština. On označava „Vrhunsko ultimativno“ stanje bezgraničnog potencijala i apsolutnog jedinstva i nerazdvojenosti, jedinstva iz kog proizilaze suprotnosi, odnosno yin i yang. Ono što na zapadu zovemo yin-yang simbolom, gde su predstavljene suprotnosti unutar kruga kao celina, je zapravo simbol predstavljanja Taiji-a, takozvani Taijitu (Taiđitu). Evo kako je i došlo do povezivanja ovog koncepta sa ovom borilačkom veštinom.

Kada je Yang Luchan prvi put podučavao u Pekingu, veštinu su zvali Mien Quan (Pamuk Pesnica; Pamučna pesnica). Ovo ne čudi jer je važilo mišljenje da udarati majstora Chen stila je isto kao pokušati udarcem udariti pamuk i povrediti ga. Drugo ime je bilo Hua Quan (Neutralizirajuća Pesnica). Dok je Yang podučavao druge na Imperijalnom dvoru o čemu će biti više reči), mnogi su dolazili samo da bi videli Yang-a na delu. Jednom takvom prilikom je učenjak tog vremena po imenu Ong Tong He video Yang-a kako savladava nekoliko protivnika u isto vreme. Inspirisan načinom izvođenja tehnika i kretanja koje je Yang prezentovao, Ong je osetio da su ti pokreti i njihovi efekti čista manifestacija filozofije taoističkog koncepta Taiji! Ong mu je ovom prilikom napisao i prigodan stih: „Ruke koje drže Taiji tresu svet, kovčeg koji sadrži ultimativnu veštinu pobeđuje okupljene heroje“. Nakon ovoga, Yang-ova veština se zvala ponosno Taiji Quan (Vrhunska Ultimativna Pesnica), kao i svi stilovi iznikli iz njegovog učenja.
O Yang Luchan-u u kineskom folkloru postoje mnoge priče i predanja, koja se do danas prepričavaju sa divljenjem, ovde ćemo navesti nekoliko.

- Nedugo nakon dolaska u Peking u koji je došao da bi podučavao borilačke veštine po pozivu svog daljeg rođaka Wu Lu Ching-a (koji je u to vreme bio zvaničnik imperatora Tao Kuang-a), Yang je bio gost u kući bogatog biznismena gospodina Zhang-a. U narodu su ovog čoveka zvali Debeli Zhang, držao je svoju prodavnicu krastavaca, asvojom robom je čak snabdevao i jednu od princeza tog vremena, čime je održavao blizak odnos sa njom i njenom porodicom. Zbog njeovih veza zvalisu ga i Zhang Nedodirljivi. Njegova organizacija, pored trgovine, nudila je i obuku iz različitih tipova borilačkih veština. Yang se našao u kući ovog čoveka, jer je Zhang organizovao banket na kome su svi praktičari borilačkih veština trebali da prezentuju svoju cenjenu veštinu. Pošto je čuo za Yang Luchan-a, odmah ga je pozvao, ali se neprijatno iznenadio Yang-ovom pojavom. Yang je bio veoma sitan i mršav, i nikako nije ličio na majstora borilačkih veština. Stavio je Yang-a među učenike praktičare i poslužio mu veoma slabu večeru. Uprkos svemu, Yang se ponačao kao častan gost. Kada je Yang prezentovao svoju veštinu, Zhang ga je uvredljivo upitao da li njegova Pamuk Pesnica uopšte može da pobedi bilo kog protivnika. Luchan mu je rekao da može, dokle god se ne radi o čoveku od bronze, metala ili kamena, njegova pesnica može pobediti bilo šta što je od krvi i mesa. Zhang ga je ond aupitao da li bi prihvatio izazov da se bori sa Liu-om, njegovim glavnim telohraniteljem, na šta je Yang odgovorio da pristaje da se bori sa bilo kim sa banketa, da mu nije bitno, a da ostali mogu tome da svedoče. Jedan ga je odmah napao agresivno, ali je Yang samo pri kontaktu podigao ruke i poslao napadača nekoliko metara nazad na zemlju. Odmah ga je napao sledeći kojinije ni završio svoju tehniku napada, a već je bio oboren. Jedan od ove dvojice je bio i telohranitelj Liu. Nakon njih niko nije smeo da ga izazove,a nakon povratka na banket dali su Yang-u mesto za glavnim stolom i svi su mu pojedinačno nazdravljali. Nakon ovoga, Yang je u rezidenciji Zhang-ovih započeo sa podučavanjem, anedugo zatim, sam imperator Kuang ga je zaposlio po Zhang-ovoj preporuci. Kuang budući da je i sam bio zaljubljenik u borilačke veštine pomogao je Yang-u da njegova veština postane daleko čuvena. Dok je radio za Kuang-a, mnogi drugi majstori su dolazili da vide njegovu veštinu.

- Jednom prilikom Yang je čekao posetu od strane jednog monaha koji se ljubazno najavio da će doći da uporede znanje. To je bio učestao običaj da bi se majstori usavršavali među sobom. Monah je bio veoma visok i snažan, i kada je stigao pozdravio je Yang-a ljubazno, i Yang ga je pozvao unutra na razgovor. Odjednom, monah je ispucao silan udarac ka Yang-ovim grudima. Yang ih je blago uvukao (primena Peng principa, o kojoj će biti reči u drugim tekstovima zajedno sa ostali principima Chen Taijiquan-a), desnom rukom uhvatio ruku koja je udarala i nežnim guranjembacio monaha na zemlju. Prošlo je prilično vremena dok monah nije povratio dah, i kada je ustao priznao je poraz i rekao da je veoma zainteresovan za Yang-ov stil Kung Fu-a.

- Kuća princa Duan-a, jedne od vladajućih porodica u gradu, je zapošljavala veliki broj majstora borilačkih veština i rvača, od kojih su mnogi hteli da se oprobaju sa Yang-om. Yang je uvek odbijao njihove izazove, dok jednog dana poznati majstor nije insistirao da se takmiči sa Yang-om u snazi. Predložio je da sednu na stolice jedan naspram drugoga i pritisnu pesnice desne ruke jednu u drugu, dok se ne pokaže slabiji koji će saviti ruku ili pasti. Yang nije imao izbora već da pristane. Veoma brzo nakon što su počeli, izazivač je počeo da se znoji, i njegova stolica je počela da škripi kao da će pući. Yang je, s druge strane, izgledao smiren i pribran kao i obično. Konačno je Yang ustao sa rečima: „Majstorova veština je izuzetna, samo njegova stolica nije čvrsta kao moja“. Ostali majstori su bili dirnuti Yang-ovom skromnošću i time kako nikada nije propustio priliku da pokaže ponašanje za primer i neprikosnovenu borilačku veštinu.

- Jednom dok je Yang pecao na jezeru, dava praktičara borilačkih veština su hteli da ga gurnu u vodu i time mu pokvare reputaciju. Yang, osetivši njihovu nameru, pri prvom kontaktu je uvukao grudi, zaoblio leđa, i izveo pokret Gao Tan Ma (Visoko pomazi konja). Napadači su bili ti koji su poleteli u vodu, i to u isto vreme. Yang im je onda rekao da je bio nežan prema njima, i da bi ih kaznio još više da su ostali na zemlji. Napadači su brzo u strahu otplivali dalje.

- Postoji priča o neverovatnoj Yang-ovoj sposobnosti. Kažu da je jednom prilikom prezentovao sposobnost da uzme u ruke čaše sa vodom i da stojeći samo na jednoj nozi skoči na sto dočekavši se na istu tu nogu, a da ne prolije ni kap vode iz čaša.

- Široko je poznato da je Yang mogao da uzme pticu u ruku, na dlan, i da je sprečava da poleti tako što bi joj svaki put izmakao dlan kada je htela da se odbaci. Toliko je imao razvijenu senzibilnost i bio mekih i brzih refleksa. A da priča bue još impresivnija, kažu da je to radio jer je video u Chen selu da to mnogi drugi rade.
Ovo su neke od priča o velikom majstoru Chen stila Yang Luchan-u. Njegovo najveće zaveštanje je to što je proširio glas o Chen stilu i njegovim kvalitetima, a ujedno je kasnije i napravio svoj stil Taijiquan-a koji se i zove po njemu – Yang Taijiquan. Ovaj stil je najrasprostranjeniji u svetu danas, iz razloga što je dizajniran da ga je lako vežbati u svim uzrastima sa mnogo zdravstvenih benefita. Može se reći da je Yang Luchan najzaslužniji za komercijalizaciju Taijiquan-a kao veštine. Najviše praktičara dolaze iz ovog stila. Nažalost, borbena primena ovog stila je skoro izgubljena i veoma je dragoceno zadržati je tamo gde i dalje postoji. Chen stil, sa druge strane, zbog svoje prirode, nikada ne može izgubiti svoju borbenu funkciju.
Rekli smo da je Chen Wangting sa kreiranjem Taijiquan-a bio prva prekretnica Chen Taijiquan-a, druga da je bio Chen Changxing sa kreiranjem Lao Jia formi, vreme je da govorimo o trećoj i poslednjoj ovoliko grandioznoj, bar u vreme pisanja ovog teksta.

Do nje vredi spomenuti mnoge ostvarene majstore Chen stila, a nabrojaćemo neke od njih. Generacije se broje od osnivača sela Chen Bu-a, a generacije majstora od osnivača stila tj. Chen Wangting-a.

- Chen Ruxin (Čen Ruksin), 10. generacija Chen familije, 3. generacija majstora iz Chen sela. Jedan od prvih učenika Chen Wangting-a.

- Chen Jingbei (Čen Đingbai), 11. generacija Chen familije i 4. generacija Chen majstora. Bio je poznat po svojoj velikoj veštini i energiji. Interesantna priča je vezana za njega. Jednom prilikom u selo je došao čovek po imenu Hei Li Hu, takozvani Crni tigar. Hvalio se kako pored njegove dve sablje ništa ne može da prođe, pa ni vetar ni kiša. I da mu niko nije ravan dok ima te dve sablje. Chen Jingbei je tada već bio u sedamdesetim i zatekao se u masi sa vilama na ramenu i slamnatim šeširom na glavi. Hvalisanje je već počelo da ga nervira i kada se našao blizu hvalisavca koji je mahao sabljama, hitro je skinuo šešir sa svoje glave i uspeo da ga provuče kroz sablje koje su se kretale, i da ga stavi Hei Li Hu-u na glavu. Poniženi hvalisavac Hei Li hu se spakovao i otišao obećavši Chen Jingbei-u da će se sresti ponovo. 10 godina kasnije su se slučajno sreli i Hei Li Hu ga je podsetio na izazov rekavši da je celu deceniju vežbao, i duplo stariji Chen Jingbei je pristao da se takmiče nakon što je izazivač insistirao zatvorivši Jingbei-a unutar prostorije gde su se našli. Jingbei je pitao da li će biti slobodna borba (wu da) ili sa određenim pravilima (wen da). Hei Li Hu se oduševio što je Jingbei prihvatio izazov. Pravila su bila veoma interesantna. Dogovorili su se da jedan stane leđima uza zid i da se brani od tri udarca koji drugi pokuša da mu nanese. Hei je trenirao u proteklih 10 godina „gvozdenu pesnicu“, čija tehnika mu je dala sposobnost da pesnicama mrvi cigle, a uz to je vežbao i „čeličnu košulju“ što mu je razvilo sposobnosti primanja udarca do enormnih granica. Naravno da su ova pravila išla prividno njemu u korist, pa je i pristao na to. verovao je da stari Jingbei nema nikakve šanse. Pitali su se ko će biti prvi kada je Jingbei mirno odgovorio da ustupa njemu mesto prvog napadača, a da će se on braniti naslonjen na zid. Prva dva udarca Hei-a su bila strašna! Ali Jingbei usled svoje mekoće i opuštenosti stečene Chen Taijiquan-om je reagovao na prvi kontakt, primenio Peng jin (silu adaptacije laički rečeno), izvio telo prvi put na jednu stranu, za drugi udarac na drugu i oba je sproveo pored sebe. Treći ga je gađao nisko u torzo na šta je matori Jingbei skočio, raširio noge i udarac je pogodio između njegovih nogu, slomivši tablu na koju je bio naslonjen na pola. Bio je red na Jingbei-a da udara. Prvi udarac koji je poslao na Hei-a je Hei primio bez oštećenja usled njegovih sposobnosti „čelične košulje“. Hei je izgledao kako ga ništa ne može oštetiti. Ali taman kada je Hei uhvatio vazduh ponovo, Jingbei je skupio svu svoju energiju i uputio kratki udarac sa Fajin ispucavanjem. hei se sručio na pod, krv mu je potekla na usta i na mestu je preminuo. Chen Jingbei je mirno otišao kući, ali se nakon par dana teško razboleo i preminuo. Ostala je izreka iza njega „Da si Hei Li Hu, Lei si Chen Jing Bai“ (Udaac koji je ubio Hei Li Hu-a, ubio je i Chen Jing Bai-a).

- Chen Bingwang (Čen Bingvang), 13. generacija Chen familije, 5. generacija majstora Chen stila. Njegova dva brata, takođe majstori iz iste generacije: Chen Binqi (Čen Binči) i Chen Bingren (Čen Bingren), i on, su bili poznati kao „Tri heroja Chen familije“.

- Chen Youben (Čen Juben), 14. generacija Chen familije. Zaslužan za kreiranje Xiao Jia, takozvane Male forme. Ona iako ne spada pod tradicionalno nasleđe Chen familije, mnogi je Chen majstori znaju i dan danas se praktikuje po svetu kao posebno nasleđe.

- Chen Gengyun (Čen Gengjun), Chen Changxing-ov sin, 15. generacija Chen familije. Radio je kao telohranitelj braneći konvoje sa robom. Oko njega se kreću mnoge zanimljive priče. Jednom je tri godine bio odsutan jer je putovanje konvoja kasnilo toliko. Kada se vratio žena mu je otvorila kofer i videla da je sve pod konac spakovano i da ništa nije dirnuto od kako je napustio selo. On je rekao da je ceo dan i noć samo vežbao Taijiquan, kada se umori spavao bi, a kada se probudi odmah bi vežbao dalje. Na jednom od svojih puteva van sela, njegov prijatelj i on su gledali predstavu na ulici. Tu se našla problematična grupa ljudi koja ga je videla u masi i krenula ka njemu da gura masu kako bi se probila i izazvala ga na dvoboj, budući da je bio poznat po svom Taijiquan-u. Chen Gengyun je samo stajao mirno i ništa nije uradio. Masa se odbijala od njega kao voda o stenu, svi padajući kada su naletali na njega da ga odgurnu ili pomere. Njegov prijatelj i on su krenuli da beže od problematičnih, ali su im odsekli put na mostu. Sa jedne strane su stajali njih dvojica a na drugom kraju grupa ljudi. Chen Gengyun je rekao prijatelju da ga uhvati za opasač i da nikako ne pušta. Onda je naglo jurnuo ka grupi ljudi sa ispruženom rukom ispred sebe, koja je odgurivala svakoga ko mu se našao na putu preko mosta u vodu. Videvši ovo, ostatak bande se razbežao. Grad Laizhou u Shandong-u mu je digao memorijalni spomenik, jer ih je odbranio od čuvenog bandita Tian Erwang-a. Kada je 1900. Yuan Shikai (Juan Šikai), koji je kasnije postao prvi predsednik Kine, video ovaj spomenik, pronašao je Gengyu-ovog sina - Chen Yanxi-a i doveo ga da mu trenira sinove šest godina.

- Chen Qingping (Čen Čingping, 1795–1868), 15. generacija Chen familije. Oženio je ženu iz susednog sela, po imenu Zhaobao, poznato po svojoj modifikaciji Chen Taijiquan-a po imenu Zhaobao Taijiquan koji se i danas vežba, a nastao je u vreme 3. generacije Chen sela. Sela su jako blizu, pa nije ni čudo što su imali svoju borilačku praksu. Chen Gengyun se preselio se kod kod svoje žene i odatle kreće njegov uticaj. Budući da je od Chen Youben-a naučio Xiao Jia, a u Zhaobao selu i njihov stil od Zhang Yan-a (Džang Jan), obučio je mnoge učenike Zhaobao stilom i napravio od njih velike majstore. Njegov glavni učenik He Zhaoyuan (He Džaojuan) je kasnije napravio svoj He stil, a Li Jingyan (Li Đingjan) je kombinujući ovaj Taijiquan sa drugim dominantnim stilovima iz područja napravio svoj Hulei stil. Takođe, njegov učenik je bio i Wu Yuxiang (Vu Jušiang), kreator Wu/Hao stila Taijiquan-a, jednog od pet dominantnih. Njega je lično Yang Luchan, njegov primarni učitelj, preporučio Chen Qingping-u. Wu/Hao stil je posebna grana Wu stila, takođe jednog od pet dominantnih, a oba su se razvila iz Yang Luchan-ovog Yang stila.

- Chen Yanxi (Čen Janksi), Chen Gengyu-ov sin, Chen Changxing-ov unuk, 16. generacija Chen familije, što ga čini 8. generacijom Chen Taijiquan majstora. Poznat po svom veličanstvenom Taijiquan-u i poznavanjem kineske tradicionalne medicine. Poznat kao telohranitelj konvoja sa robom, obučavao je sinove Yuan Shikai-a, uglednog političara i generala tog vremena.
Naime, zvanje treće prekretnice u Chen Taijiquan-u pripada čoveku po imenu Chen Fake (Čen Fake, 1887-1957). Chen Fake je rođen u Chen selu, i on je čukun-unuk velikog Chen Changxing-a, unuk Chen Gengyun-a i sin Chen Yanxi-a. Cela njegova loza je bila izuzetno i natprosečno ostvarena u Taijiquan-u, što se vidi i po proteklom tekstu.

Kada se Chen Fake rodio otac mu je bio u 60-im, a oba starija brata su mu umrla kao deca. Usled tih okolnosti, Chen Fake je bio veoma razmažen kao dete, roditelji ga nisu silili da vežba Taijiquan i često je odbijao hranu koja mu se nije dopadala. Usled svega toga, postao je krhkog zdravlja, bolešljive prirode, slabe konstitucije i razvio je stomačnu kvrgu. Bio je veoma van forme, jer je uvek odbijao vežbanje.

Jednog dana, njegov otac je otišao u Shandong (Šandong) provinciju da podučava porodicu Yuan Shikai-a, uglednog političara i generala tog vremena, borilačkim veštinama. Chen Fake je tada imao oko 14 godina. Pošto je njegovo odsustvo bilo dužeg karaktera, njegov otac Chen Yanxi je zamolio rođake da brinu o njegovoj porodici. kada je otišao, Chen Fake je jedno veče načuo razgovor između svojih starijih rođaka. Kritikovali su njegove slabosti pričajući da je omanuo d aispuni očekivanja svojih predaka rečima: „Ova porodica je proizvela toliko mnogo poznatih, dobrih i ostvarenih majstora. Njegov čukun-deda, njegov deda, otac… Ali ova slava izgleda da će se sada završiti, jer je Chen Fake zainteresovan samo za igru i zabavu, animalo za vežbanje Chen Taijiquan-a“. Ovo je veoma uznemirilo Chen Fake-a. Hteo je, od tog trenutka, da se dokaže ispred svoje familije, ali se uplašio da je zakasnio sa početkom svog treninga. Bio je veoma slab po pitanju borilačkih veština u odnosu na druge u Chen selu. Sa njim je tada, dok mu je otac bio na putu, živeo rođak, koji im je pomogao oko poslova. Bio je snažne građe i ujedno jedan od najboljih mladih praktičara Taijiquan-a u Chen selu. Fake je tada pomislio: „Bar mogu da stignem mog rođaka u veštini“. Ali je onda shvatio: „Mi jedemo, spavamo, radimo i vežbaćemo zajedno. Ja ću naporno vežbati da se popravim, ali i on će. Kako ću ga ikad stići?“ Ovaj problem ga je mučio i nije danima ni jeo ni spavao.

Jedno jutro, rošak i on su hodali ka poslu u poljima. Na pola puta rođak se zaustavio naglo, setivši se da je zaboravio alatku koja mu je bila potrebna za posao. Rekao je Fake-u: „Požuri nazad i donesi mi alatku. Ja ću hodati polako, pa ćeš me stići ako požuriš tamo i nazad“. Chen Fake ga je brzo poslušao. Za vreme pauze za ručak Fake se setio rođakove rečenice i po njoj isplanirao svoj trening borilačkih veština. Zaključio je da ako bude vežbao više od rođaka da će više i napredovati i da će ga vremenom i stići.

Od tada je nastojao da rođak ne sazna za njegov plan. Uz trening sa njim, Fake je vežbao dodatno u toku dana kada je rođak odmarao. Skratio je spavanje na nešto više od 2 sata, i ustajao je i noću da vežba. Kako se plašio da će probuditi rođaka dok noću izlazi, vežbao je u malom prostoru između njihovih kreveta, jer su spavali u istoj sobi. Modifikovao je bučne pokrete u nežnije i razvio time i nežniju formu i pokrete. Chen Fake je tako vežbao do svoje 17. godine, a da rođak nije ni bio svestan. Povremeno je sa stričevima vežbao Guranje ruku, ali se nije još uvek usuđivao da to radi sa rođakom. Njegov rođak je Guranje ruku shvatao veoma ozbiljno i često je povređivao partnere u vežbi. Bacao bi ih prejako tako da bi se povredili i krvarili, ne štedeći ih uopšte, i to je pravdao mišlju: „Borilački trening mora ozbiljno da se shvati. Ne sme se olako shvatiti zato što vežbaš s nekim koga poznaješ. Jednom kada ga olako shvatiš to će postati navika, koja će te oslabiti kada se suočiš sa neprijateljem koga ne poznaješ“. Chen Fake, budući da je izlečio u međuvremenu kvrgu na stomaku, da mu se sprema popravila, i da su mu zdravlje i snaga postali prikladni njegovom uzrastu, pozvao je jedan danrođaka da konačno vežbaju Guranje ruku. Njegov rođak se nasmejao i rekao: „Pa svi su već osetili moju veštinu, svi iz familije sem jednog. Pre si bio suvipše nežan i nisi smeo da vežbaš sa mnom. Sada kada si jači i krupniji, trebao bi da možeš da izdržiš moje udarce i bacanja. Došlo je vreme da osetiš moju veštinu Guranja ruku“.

Zauzeli su poziciju i rođak je tri puta probao da baci Fake-a koristeći Fajin. Svaki put mu je Fake kontrirao i odbacio ga unazad. Rođak je onda posumnjao da ga je Fake nadmašio, ali nije bio ubeđen. Naljutio se i povređenog ponosaoptužio Chen Fake-a: „Svaka generacija u tvom nasleđu je imalavrhunske praktičare i majstore, verovatno jer prenosite sa kolena na koleno tajne tehnike koje niko drugi ne zna. Čak i beznadežan slučaj kao što si ti sada može da me pobedi. Nema nikakvog smisla da bilo ko van tvog nasleđa vežba našu veštinu, jer mi ne znamo tajne“. Ovo naravno nije bila istina, ni blizu. U ovom periodu Chen Fake-ov otac je bio odsutan već tri godine, nije ni bio tu da bi ga naučio, takozvanim, tajnim tehnikama. Chen Changxing-ova linija sadrži toliko dobre majstore isključivo zbog njihove marljivosti, posvećenosti i discipline pri vežbanju Chen Taijiquan-a. Fake-ova veština je bila rezultat čistog trogodišnjeg napornog rada, truda i impresivne upornosti. Njegova posvećenost u ovom periodu je bila takoreći nadljudska. Naravno, niko ne kaže da tajne tehnike možda i postoje, ali to ovde nije slučaj i krajnje je nebitno. Chen Fake u ovom trenutku nije poznavao nijednu tehniku, a d aona nije bila poznata i njegovom rođaku. Ono što je napravilo razliku je to što je njegov rođak bio zadovoljan sa svojim nivoom veštine (bio je najbolji u Guranju ruku npr.), uticalo mu je na ego i sprečilo ga da se razvija dalje, nije osećao potrebu za napredovanjem. S druge strane, Fake je kroz svoju ogromnu rešenost uložio i naporniji rad nego njegov rođak, više vremena u trening, i ono što je najbitnije možda – svoje srce. Posvetio se i živeo je za svoj napredak u veštini, rezultat je morao doći. Ni za jednog Taijiquan praktičara, i ovo potpisujem, nije dovoljno samo da vežba! Veliki majstor i kasnije Fake-ov učenik, Hong Junsheng (Hong Đunšeng), je to lepo objasnio rečima: „Taijiquan se mora pametno vežbati. Mora se koristiti mozak. Prvo se mora naučiti pravilno vežbati, pa tek onda uložiti veliki trud“. Drugim rečima Taijiquan se mora graditi na prvo postavljenom jakom temelju, i nije dovoljno samo uložiti vreme i trening u fizičkom smislu. Mora se uložiti um, fokus, koncentracija na vežbanje i vežbati i razvijati disciplinu, smirenost, strpljivost, kontrolu itd. Fizički deo sam po sebi nije dovoljan. No, da se vratimo Fake-u.