Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 114
govorništva koji se odlikovao značajem i dostojanstvenošću; u tom smislu ovaj pojam često koristi Dionisije iz Halikarnasa u svom traktatu O spajanju reči gde on razlikuje tri vrste govora: strogi, ljupki (suptilni) i srednji; uzvišeni stil bio je taj prvi, strogi, a to pokazuje da su Grci i Rimljani uzvišeno shvatali kao veličinu i ozbiljnost. Takav stil, smatralo se tada, bio je svojstven Empedoklu, Pindari i Eshilu a imao je u sebi nešto veliko, značajno, velelepno. Malo drugačije shvatanje nalazimo kod Demetrija koji u svom traktatu O stilu razlikuje četiri stila: prost, veličanstven, suptilan i moćan; analizirajući veličanstveni
reči ili različitih retoričkih tehnika već pre iz predmeta o kome je reč. Mada je o uzvišenom stilu dosta pisano u antičkim retorikama, najznačajnijim se obično smatra traktat O
znamenitom retoru iz III stoleća Kasiju Longinu (da bi se njegovo autorstvo danas pripisivalo nepoznatom autoru iz I stoleća n.e. koji se sad uslovno naziva Pseudo-Longin). Ovaj polemički spis napisan je protiv istoimenog traktata retora Cecilija, sledbenika Dionisija iz Halikarnasa koga autor kritikuje zbog suvog formalizma, jer se u svom traktatu Cecilije zadovoljava pobrojavanjem tehničkih retoričkih pravila ne odgovarajući pritom šta je po svojoj prirodi uzvišeno. Sam Pseudo-Longin u pomenutom traktatu daje više određenja uzvišenog; na samom početku kaže da je ono "neki vrhunac i izvrsnost izraza" i da izaziva veliki emotivni utisak jer "u pravo vreme i na zgodnom mestu potresa sve poput groma i otkrije odjednom govornikovu snagu" (Pseudo-Longin, 1980, 6). Longin posebnu pažnju posvećuje delovanju uzvišenog na čoveka: cilj uzvišenog nije očišćenje, podražavanje ili pouka već dovođenje slušaoca u stanje
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 115
oduševljenja, a da bi se to postiglo Pseudo-Longin ističe pet izvora iz kojih proističe uzvišenost stila: "Svima je tim izvorima, kao što pretpostavljamo, temelj prirodna sposobnost, jer se bez nje ništa ne može stvoriti. Prva je i najznačajnija sposobnost za velike zamisli (...). Druga je
uzvišenog većim delom urođene. Ostale se već mogu steći na veštački način. Treća sposobnosti se sastoji u nekoj posebnojobradi figura (kojih ima dve vrste: figure misli i figure izražavanja). Zatim dolazi plemenitost izraza; ona obuhvata dva dela, i to izbor reči te govor u prenesenom i doteranom izražavanju, pa na kraju, peti momenat uzvišenoga oje naj koji uključuje sve one koji mu prethode a čine ga kompozicija i poredak reči; sve to teži za ozbiljnošću i uzvišenošću" (Pseudo-Longin, 1980, 14). Ovaj spis, u antičko vreme smatran traktatom iz retorike, izgubljen je tokom srednjeg veka i bio je otkriven samo u X stoleću u Vizantiji i priložen uz rukopis traktata Fizički problemi koji je bio pripisivan Aristotelu; nakon što je pronađen u XVI stoleću i preveden (1672) na francuski, traktat počinje da se tumači na nov način - kao spis iz teorije književnosti. Tako je Nikola Boalo (N. Boileau-Despreaux, 1636-1711), prevođenjem ovog spisa, uveo u estetiku pojam uzvišenosti (a s ovim i pojam neobičnosti), da bi tek u XIX stoleću
U Engleskoj su pojam uzvišenog u znatnoj meri koristili Adison, Hjum, Šeftsberi i Hačeson. Godine 1747. Džon Bejl piše, u to vreme ne mnogo uticajan, Ogled o uzvišenom, da bi 1757. Edmund Berk (Burke, Edmund, 1729-1797) objavio spis Filozofska istraživanja o poreklu naših ideja uzvišenog i lepog. U ovom spisu Berk produžava tradiciju engleske senzualističke estetike koja počinje s Lokom. Na tragu Šeftsberija (Schaftesbury, Anthony Ashley Cooper lord, 1671-1713) i Hačesona Berk smatra da su naše
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 116
predstave o lepom i sudovi ukusa zasnovani na iskustvu, i kako su čulni organi kod svih ljudi jednaki jednake su i predstave o lepom i uzvišenom. Uzvišeno je po, mišljenju Berka, vezano za afekte samoodržanja a u koje spadaju strah, užas, iznenađenje i ushićenje. Sve što je takvo da izaziva ideju nezadovoljstva i opasnosti, što se pokazuje užasnim ili je vezano za predmete koji izazivaju užas ili nešto tome slično, jeste po Berku izvor uzvišenog. Već na prvoj strani svog spisa Berk ukazuje na pogrešnu, često proizvoljnu upotrebu pojmova uzvišenog i posebno lepog i zato on nastoji da ove pojmove ne analizira izolovano već u njihovoj međusobnoj povezanosti ali i razlici. Razlike vidi u tome što uzvišeno počiva na nezadovoljstvu a lepo na pozitivnim osećanjima; nadalje, uzvišeno se vezuje za nešto snažno i moćno, a lepo za neku slabost. Neopravdano povezujući uzvišeno samo sa negativnim afektima i tako sužavajući doseg ovog pojma, Berk nastoji da suprotstavljanjem ova dva pojma pokaže njihovu kontrarnost, pa je i razumljivo što on nalazi bliskost uzvišenog i ružnog. Pomenuti Berkov traktat o poreklu naših ideja uzvišenog i lepog bio je popularan ne samo u Engleskoj već i u drugim evropskim zemljama, posebno u Nemačkoj i Francuskoj; takva koncepcija uzvišenog bila je u Engleskoj estetici XVIII stoleća tesno povezana s učenjem o geniju, romantičnom pejzažu i idejama predromantičarske estetike. Tada će se kao reakcija protiv estetike klasicizma javiti sentimentalizam i potreba za novim kategorijama i pojmovima budući da su oni klasicistički postali nedovoljni; tako će se javiti pojam pitoreskno /picturesque/ (1792), kao nešto što je na sredini između lepog i uzvišenog; naspram lepog koje se odlikuje proporcionalnošću i pravilnošću, pitoreskno karakterišu nered i asimetrija.
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|