Naziv originala: The Tutankhamun Prophecies

Slika 95: Trijumf Hermesa nad zlom aždajom Tifonom. 

aždaja. Henries je probode štapom i aždaja pade mrtva. Hermes potom 

nestade. 

Simbolizam ove priče jasno predočava Tutankamonovo vreme. 

Hermesov opis (slika 95), po Manliju P. Holu, detaljno govori da nosi bradu 

170 

---

Rešefa, boga rata i groma, koji je poistovećivan sa Minom, bogom plodnosti, 

što znači da je Hermes vodio bitku protiv neplodnosti (uzrokovanu padom 

Sunčevih ciklusa). Na grudima on nosi perjanu zmiju, pokazujući svoju 

povezanost sa ezoterijskom školom upućenih koji su razumeli uzvišenu 

nauku Sunca. Na sebi ima još i piramidnu suknju sa kvadratnom osnovom, 

koju egiptolog Belconi opisuje kao „masonsku kecelju". U levoj ruci visoko 

drži glasnikov štap koji opet predstavlja trijumf duha (krila) nad telom 

(zmija), simbolizujući trijumf mudrosti i dobrote Hermesa nad zlom aždaje 

Tifon. U desnoj ruci drži smaragdnu ploču, ukupno čovečansko znanje. Ibis 

povezuje Hermesa sa Totom, a pas, čovekov najbolji prijatelj, simbolizuje 

vernost i služenje Bogu. 

Fransis Baret ovako piše u Biografiji Antike: 

... ako se Bog ikada projavio kroz čoveka, onda je to bio Hermes, što je 

evidentno iz Poimandresa (koji opisuje stvaranje univerzuma), u koji 

je preneo iznos bezdana i božansko znanje svim naraštajima; sa kojim 

je pokazao da nije samo božanski nadahnut već i duboki filozof, koji je 

svoju mudrost zadobio od Boga i nebeskih tela a ne od ljudi. 

Sledeća priča o tome kako je Hermes stekao svoje superznanje bazira 

se na opisima koji su izneti u hekoliko antikvarskih publikacija: Božanski 

Pimander Hermesa Trismegistosa (London, 1650), koji je sa arapskog i 

grčkog preveo dr Everard, sastoji se od 17 fragmentarnih spisa, od kojih 

drugi, „Poimander" („Vizija") opisuje tajne božanskog znanja otkrivene 

Hermesu; Hermetika (Oksford, 1942), koju je izdao Volter Skot; Hermes, 

Misterije Egipta (Filadelfija, 1925), od Eduarda Sura; i Trostnika veličina 

Hermesa (London, 1906), od G. R. S. Mida. 

Hermes, meditirajud u pustinji, odvojio je svest od svojih telesnih 

čula i u isto vreme oslobodio svoju božansku prirodu, posle čega je ugledao 

veliku aždaju „misterija života" (po svemu različita aždaja od Tifona). Aždaja 

je upitala Hermesa zašto meditira na svetu misterija, i umesto odgovora, 

Hermes je upitao aždaju da mu se pokaže. ,,Ja sam Poimander, um 

univerzuma, kreativna inteligencija i apsolutni vladar nad svima." Kada je 

Hermes upitao aždaju da mu objasni misterije, ovaj se pretvorio u pulsirajuće 

svetlo. Ovakva, duhovna priroda same aždaje, okružila je Hermesa, koji se 

odvojio od materijalnog sveta. Svetlost je uskoro nadvladao mrak i vodena 

supstanca ubrzo zakovitla oko njega. Iščezavajuća svetlost pretvorila se u 

jauke i je:.aje, dok je sasvim nije progutala tama. Hermesu je rečeno da je 

„svetlost" bila priroda duhovnog univerzuma i da je iz ove svetlosti stvoren 

svet. Tada je usledio razgovor kroz koji je Hermes postigao prosvetljenje: 

„Onaj koji kroz zablude odanosti voli svoje telo završava lutajući u tami, 

svestan svojih fizičkih čula, pati i umire, ali onaj koji shvati da telo nije ništa 

drugo do grobnica njegove duše doživeće besmrtnost." 

171 

---

Hermes je ispitivao zašto će neuki biti lišeni večnog života: „... za 

neuke, telo je sve, i oni nisu sposobni da shvate besmrtnost koja je u njima. 

Znajući samo za telo, koje je predodredeno za smrt, oni veruju u smrt, zato 

što obožavaju tu stvar (telo) koja je uzrok i stvarnost smrti." 

Potom je Hermes upitao kako će pravedni i mudri preći kod Boga. 

„Onaj što je reč Božija, reče: Pošto se Otac svih sastoji od života i svetlosti, 

od čega je stvoren čovek; ako dakle čovek nauči i razume prirodu života i 

svetlosti, onda će preći u večnost života i svetlosti." 

Medutim, kako čovek može da dostigne večni život? 

... neka čovek pronikne u svoj um i spozna samog sebe, i snagom svog 

uma odvoji se od svog tela i postane sluga realnosti... Ja, Tot, Otac 

sveta, dolazim zbog onih koji su sveti i dobri, čisti i milostivi, koji žive 

pobožno i religiozno, i moje prisustvo je inspiracija i pomoć njima, jer 

kada dođem, odmah me prepoznaju i obožavaju kao Oca univerzuma. 

Pre smrti, ti mudri nauče da se odreknu svojih čula, znajući da su to 

neprijatelji besmrtne duše. Neću dozvoliti da zla čula kontrolišu tela 

onih koji me vole, niti ću dozvoliti da zle emocije i zle misli uđu u njih. 

Ja sam vratar i zatvaram ih pred zlom, štiteći mudre od njihove niže 

prirode. Ali zbog zlobnih, zavidnih i punih želja ne dolazim, jer takvi 

ne shvataju misteriju uma; za njih nisam dobrodošao. Ostavljam ih 

osvetničkom demonu koga su primili u svoje duše, jer zlo svakodnevno 

raste i sve vise muči čoveka, i svako zlo delo dodaje se zlim delima od 

ranije dok zlo konačno ne uništi sebe. Kazna za želje je agonija njenog 

neispunjenja. 

Poimander nastavlja: „... u trenutku smrti, materijalno telo čoveka 

vraća se materiji od koje je postalo. I nevidljivi božanski čovek uzdiže se 

ka izvoru iz kog je nastao. Zlo se premešta na mesto obitavanja demona, a 

čula, osećanja, želje i telesne strasti vraćaju se svom izvoru. Priroda nižeg 

čoveka ga uništava dok duhovnom čoveku daje život." 

Poimander zatim objašnjava da pre smrti duša jedan period provodi 

u Cistilištu, gde odbacuje svoje grehe pre sjedinjenja sa „krugom stalnih 

zvezda". Ovde, oslobodena od iluzije, ona boravi u svetlosti i peva hvalopojke 

Ocu glasom koji mogu da razumeju samo čisti duhom. 

Posmatrajući velike misterije zvezda, vidimo da je Mlečni put plodno 

tlo za duše, i iz njega one silaze u materijalni svet da bi se opet vratile. 

Medutim, neke ne mogu da se oslobode materijalnog sveta... tako 

ostaju večno zarobljene dok lutaju u tami, sa iluzijom čula i zemaljskog. 

Put ka besmrtnosti je težak i pronalazi ga samo mali broj. Oni koje 

je sačuvala svetlost misterije koju sam otkrio tebi, o Hermese, i za 

172 

---