Nevidljiva ruka

RAT U KOREJI

Godine 1944. Savet za inostrane odnose (CFR) pripremio je poverljivi memorandum za Stejt department, kojim je započeo proces uvlačenja Sjedinjenih Država u rat na Korejskom poluostrvu. Deo tog memoranduma glasi: „Fetiš suvereniteta je još uvek u javnom mnjenju toliko jak da su male šanse da se dobije opšti pristanak za učešće Amerike u bilo čemu što bi bilo nalik na organizaciju superdržave. Mnogo toga zavisiće od pristupa koji se bude primenjivao u daljem javnom obrazovanju..."

U memorandumu se još kaže da je velika teškoća i to što po Ustavu rat može objaviti jedino Kongres. Utešno je, međutim, kaže se dalje, što će Povelja preskočiti ovu barijeru i što naše učešće u nekoj vojnoj akciji, koje može biti preporučeno od Međunarodnog saveza za bezbednost, ne mora nužno biti protumačeno kao rat.

Povelja o kojoj se ovde govori jeste Povelja Ujedinjenih nacija, sačinjena 1945, uglavnom od strane članova CFR-a (čak 47 članova američke delegacije na konferenciji u San Francisku pripadalo je CFR-u).

Rat u Koreji imao je jedinstveno mesto u istoriji: „... prvi put je svetska organizacija izglasala primenu kolektivne sile da bi zaustavila oružanu agresiju."

Rat u Koreji omogućile su, u stvari, konferencije u Potsdamu i na Jalti, održane pred kraj Drugog svetskog rata, kada su savezničke vlade, koje su predstavljali Cerčil, Ruzvelt i Staljin ,podelile Koreju na Severnu i Južnu. Severna Koreja je brzo stvorila armiju od 187 000 ljudi, koju je Sovjetski Savez snabdeo vojnom opremom (artiljerijom, tenkovima, avionima, itd.) neophodnom za vođenje rata. Južna Koreja uspela je da okupi armiju od svega 96 000 ljudi sa oskudnom vojnom tehnikom.

Jedan od razloga ovako slabe vojne opremljenosti Južne Koreje, i pored toga što su SjedinjeneDržave izglasale pomoć u vrednosti od 10 miliona dolara, leži u činjenici da je samo mali procenat te sume istigao u Koreju.

General Daglas Mak Artur (Douglas McArtur), koji je kasnije preuzeo komandu nad tim snagama, u svojoj knjizi ’’Sećanja’’ je napisao:

„Južnokoreanci su imali četiri divizije duž 38. paralele (linije razdvajanja Seveme i Južne Koreje). Bili su dobro uvežbani, odlikovali su se ličnom hrabrošću i patriotizmom, ali su bili opremljeni I organizovani kao policijske trupe a ne kao vojska na prvoj liniji fronta. Posedovali su samo lako naoružanje, bez vazdušnih ili pomorskih snaga, a nedostajali su im i tenkovi, artiljerija i mnoge druge suštinski neophodne stvari. Odluku da se oni ovako organizuju i opreme doneo je Stejt department. Njegovo opravdanje za ovakvu odluku bilo je da se time Južna Koreja sprečava da napadne Severnu Koreju! Čudno i kratkovido reagovanje koje je, naravno, Severnoj Koreji otvorilo vrata za napad."

Napad Severne Koreje nije mogao da dođe iznenada, pošto je general Albert Vedemajer upozorio predsednika Trumana da se Severno-koreanci spremaju na invaziju. Oni su 25. juna 1950. godine prešli 38. paralelu i započeli rat.

Sovjeti su mogli da spreče Ujedinjene nacije da se umešaju u rat da su to želeli, pošto su imali pravo veta: „Sovjeti su, koristeći kao izgovor to što Kina nije primljena u Ujedinjene nacije, jednostavno išetali iz Saveta bezbednosti. Savet je, zahvaljujući odsustvu SSSR-a, izglasao intervenciju Ujedinjenih nacija u Koreji, odluku koju je Sovjetski Savez mogao da spreči svojim vetom da je bio prisutan. Posle glasanja, Sovjeti su se vratili u Savet bezbednosti, iako Kina ni tada nije bila primljena u članstvo Ujedinjenih nacija."

Mnogi su ovo odsustvo Sovjeta tokom kritičnog glasanja protumačili kao sračunat potez: „...Sovjeti su sami planirali rat. To je značilo da su znali kada će početi. Da su želeli da nas drže izvan rata, Staljin je mogao da kaže svom delegatu u Ujedinjenim nacijama Jakobu Maliku (Jacob Malik) da zaboravina bojkot, zauzme svoje mesto u Savetu bezbednosti i kaže „njet". Činjenica da Sovjeti to nisu uradili dokaz je da oni ne samo da nisu želeli da nas drže izvan Korejskog rata, već su, naprotiv, želeli da nas na prevaru u njega uvuku."

Dva dana posle invazije na Južnu Koreju, pošto su Kinezi sa Tajvana smatrali da je došlo vremeza obračun sa komunističkim vlastima u Kini, dobili su oštar ukor od predsednika Trumana:„... Pozivam kinesku vladu na Formozi (Tajvanu) da smesta obustavi sve vazdušne i pomorske operacije protiv matice."

Truman ne samo da je obznanio da je napadati komunističku Kinu protivno američkoj politici, već je i dao nalog američkoj floti da uplovi u Tajvanski moreuz, kako bi to osigurao.

General Daglas Mak Artur, koji je kasnije otkrio da je ovu akciju posmatrao kao međunarodni akt američke vlade koji bi „crvenoj" Kini omogućio ulazak u rat, napisao je:

„Mogućnost ulaska komunističke Kine u rat u Koreji postojala je od trenutka kada je Vašington naložio Sedmoj floti, u junu, da blokira Formozu, što je, u suštini, zaštitilo crvenu Kinu od napada Čang Kaj Šekove vojske, koja je brojala pola miliona ljudi. Ovaj potez omogućio je dvema velikim kineskim armijama, koje su imale zadatak da brane centralne obale Kine, da budu na raspolaganju za premeštaj nadrugo mesto. To je značilo da lideri komunističke Kine ne moraju da brinu o mogućem napadu nacionalista sa ostrva Formoze i da mogu da premeste svoje 'crvene' trupe na sever, u Mandžuriju, iznad reke Jalu, i to potpuno bezbedni. Ovo je dalo veliki polet njihovim ratnim planovima, jer je komunistička Kina sada mogla da uđe u Korejski rat kad god to poželi, ne strahujući da će biti napadnuta sa boka i iz pozadine od strane snaga nacionalista sa Formoze."

Međutim, ova akcija američke vlade nije zastrašila Čang Kaj Šeka, koji je samo nedelju dana poupadu Severne Koreje preko 38. paralele ponudio „Stejt departmentu 33 000 vojnika koji bi mogli da se iskrcaju u Koreji, samo pet dana posle prihvatanja njegovog predloga. Sugestija je učtivo odbijena."

Formoza je u to vreme bila član Ujedinjenih nacija tako da je mogla da bude zastupljena i u snagama Ujedinjenih nacija, ali američka Vlada to nije želela da dozvoli.

Posle nekoliko meseci počeli su da se pokazuju rezultati taktike Stejt departmenta. Početkom oktobra 1950. general Mak Artur počeo je da sumnja da Kinezi gomilaju trupe u Mandžuriji, severno od reke Jalu. Stejt department je ignorisao obaveštajne podatke, poručujući Mak Arturu da nema opasnosti odkineske intervencije u tom ratu. Međutim, to je bilo netačno, jer su trupe komunističke Kine 15.oktobra1950. prešle reku Jalu koja je razdvajala Kinu od Severne Koreje.

Kako je rat protiv Severne Koreje i Kine odmicao, general Mak Artur je sve više sumnjao da postoji odliv informacija iz obaveštajne službe, pošto je neprijatelj uvek unapred znao njegovu strategiju. Jedan od bivših Mak Arturovih oficira na bojnom polju, general Volton Voker (Walton Walker) „...neprestano se žalio... da su njegove operacije unapred poznate neprijatelju zahvaljujuć izvorima uVašingtonu."

Istina je da su Mak Arturovi strateški planovi zaista padali u ruke Severnokoreancima, kojima su komandovali sovjetski oficiri.

Prema Ustavu Sjedinjenih Država, lanac komandovanja vodi naviše od vojnih oficira, preko Vladinih izvršnih organa, da bi se završio sa predsednikom, koji je vrhovni autoritet u donošenju vojnih odluka. Mak Artur je, naravno, prema Ustavu bio obavezan da poštuje odluke svog vrhovnog komandata; međutim, prema Povelji Ujedinjenih nacija kojom su Sjedinjene Države obavezne da poštuju odluke ovog tela, lanac komandovanja, u slučaju da su američke trupe u službi Ujedinjenih nacija, zaobilazio je predsednika SAD i završavao se u kancelariji podsekretara Ujedinjenih nacija za političke poslove i akcije Saveta bezbednosti, koji je bio odgovoran jedino generalnom sekretaru.

Posle tajnog dogovora koji je napravio državni sekretar Edvard Stetinius (Edward Stettinius) 1945. godine, ovu ključnu poziciju u Ujedinjenim nacijama uvek je držao neko iz istočno evropskog komunističkog bloka. U vreme Korejskog rata, na mestu podsekretara bio je Konstantin Zinčenko iz Sovjetskog Saveza.

Severna Koreja je sve vreme rata imala vojne savetnike iz SSSR-a. Kasnije se saznalo da su oni bili mnogo više od pukih „savetnika". Sudeći prema izveštaju Stejt departmenta od 25. maja 1964, sovjetski oficiri su direktno komandovali vojnim operacijama. U izveštaju se kaže: „Zarobljeni major severnokorejske vojske identifikovao je dvojicu ovih sovjetskih savetnika. To su bili general Vasiljev i pukovnik Dolgin.Vasiljev je, rekao je zarobljeni major, komandovao svim pokretima preko 38. paralele. Jedan drugi zarobljenik... izjavio je da je lično čuo generala Vasiljeva kako izdaje naređenje za napad 25. juna."

I lanac komandovanja generala Vasiljeva takođe je išao kroz Ujedinjene nacije. Naime, on „je bio predsednik Komiteta vojnog personala Ujedinjenih nacija, koji je, zajedno sa podsekretarom Ujedinjenih nacija za političke poslove i akcije Saveta bezbednosti,bio odgovoran za sve vojne operacije naložene odstrane Saveta bezbednosti."

Ovo bi značilo da su dvojica Sovjeta planirali ratne operacije Severne Koreje, a da je jedan od njih planirao akcije Ujedinjenih nacija. „U stvari, komunisti su upravljali obema stranama u ratu!"

Sovjeti su, pored toga što su kontrolisali obe strane u ratu i imali vojne „savetnike" u Sevemoj Koreji, davali svoje pilote koji su se borili protiv Amerikanaca: „General Samjuel E. Anderson (Samuele Anderson), komandant Petog vazdušnog korpusa, otkrio je da su se cele eskadrile sovjetskih vazdušnih snaga borile u Korejskom ratu preko dve i po godine..."

General Mak Artur je, svestan da će kineska armija ući u rat, znao da je jedini način da se spreči masovan nalet njihovih jedinica bombardovanje mostova na reci Jalu. „Naredio sam generalu Stratemejeru (Stratemeyer), zapovedniku vazdušnih snaga, da sledećeg jutra bombarderima B-29 uništi mostove na reci Jalu i tako preseče linije komunikacije između Severne Koreje i Mandžurije. Veoma brzo mi je stigla depešaod državnog sekretara Džordža Maršala kojom on poništava moja naređenja i upozorava me da otkažem bombardovanie svih mesta koja su unutar zone 5 milja od granice sa Mandžurijom".

Mak Arturu je dodatno još naređeno da ne presreće avione koji lete iz Severne Koreje u Mandžuriju, niti da bombarduje bazu za snabdevanje u gradu Rejsinu.

Mak Artur je smatrao „da je od svih odluka najneprihvatljivija zabrana bombardovanja Rejsina, koji nije bio u Mandžuriji ili u Sibiru, već mnogo milja udaljen od tih granica, u severno istočnoj Koreji. Rejsin je bio skladište u koje su Sovjeti dovlačili vojnu opremu iz Vladivostoka za potrebe severno korejske armije."

General Lin Pijao, komandant kineske armije, 25. novembra 1950. naredio je svojim trupama da izvedu pun udar preko reke Jalu, i da sa svim raspoloživim snagama uđu u Severnu Koreju. Mak Artur je smatrao da su Kinezima „... sigurno bile dostupne informacije koje su im garantovale da će mostovi na reci Jalu ostati čitavi i da će im baze biti netaknute."

Ovo je, na žalost, bila istina, što je čak i general Lin Pijao kasnije priznao: „Nikada ne bih napao i rizikovao svoje ljude... da nisam imao uveravanja iz Vašingtona da će sprečiti generala Mak Artura da preduzme odgovarajuće mere odmazde protiv mojih linija snabdevanja i komunikacija."

Daglas Mak Artur je napisao da je naređenje da se ne bombarduju mostovi na reci Jalu „bila najneodrživija i najnerazumnija odluka ikad uručena jednom vojnom komandantu u istoriji naše zemlje." Jedan od Mak Arturovih komandanata, general vazduhoplovstva Džordž Stratemejer, rekao je: „Imali smo dovoljno aviona, bombardera, lovaca i dovoljno izviđačkih letova da sam mogao da im uništim sve te zalihe i sve aerodrome na drugoj obali reke Jalu; mogao sam da izbombardujem te đavole odatle do Mukdena I zaustavim železnički saobraćaj, tako da bi kineski borci ostali bez snabdevanja... Ali nije nam bilo dozvoljeno da to učinimo. Kao rezultat, dobili smo mnogo prolivene američke krvi tamo u Koreji."

I kongresmen Džozef Martin (Joseph Martin) izrazio je svoje zgražavanje pred očiglednom željom američke administracije da ne dobije rat u Koreji: „Ukoliko nismo došli u Koreju da pobedimo, onda naša Vlada treba da bude optužena za ubistvo hiljade američkih momaka. "

Kongresmen Martin bio je umešan u poslednje poglavlje priče generala Mak Artura o ratu u Koreji. On je 8. marta 1951. napisao pismo Mak Arturu, u kojem od generala traži mišljenje o spoljnoj politici i sveukupnoj strategiji na Dalekom istoku, i daje sugestiju da bi svakako trebalo uključiti i trupe sa Formoze u korejski sukob i tako smanjiti pritisak na američke snage.

General Mak Artur odgovorio je na ovo pismo 20. marta 1951, saglašavajući se sa stavom da nacionalističkim Kinezima sa Formoze treba omogućiti da uđu u rat. Pored toga, napisao je i sledeće: „Nekima je izgleda teško da shvate da su komunistički zaverenici izabrali Aziju za poprište na kojem će odigrati svoju igru koja vodi globalnom osvajanju, a da smo se mi samo priključili situaciji na bojnom polju koja je već bila unapred postavljena; da mi ovde rat za Evropu vodimo oružjem, dok se diplomati još uvek bore rečima; da će, ukoliko budemo poraženi u ratu protiv komunizma u Aziji, pasti i Evropa, a da, ako pobedimo,ona najverovatnije može izbeći rat i sačuvati svoju slobodu. Mi moramo da pobedimo. Nema zamene za pobedu."

Predsednik Hari Truman je očigledno pročitao Mak Arturovo pismo i zaključio da generali ne treba da kroje spoljnu politiku. Odlučio je da ga smeni sa dužnosti. Saopštenje upućeno narodu Amerike izdao je 10. aprila 1951. godine:

„Sa dubokim žaljenjem zaključio sam da general armije Daglas Mak Artur nije u stanju da pruži svesrdnu podršku politici vlade Sjedinjenih Država i Ujedinjenih nacija u stvarima koje se tiču njegovih službenih dužnosti."

General Mak Artur je odgovorio: „... nikada u istoriji nije primenjen drastičniji metod nego prilikom mog smenjivanja, bez saslušanja, bez mogućnosti da se branim, bez uvažavanja prošlosti."

Truman je Mak Artura zamenio generalom za koga je verovao da će podržati njegovu politiku, Metjuom B. Ridžvejem (Methew B. Ridgeway), članom Saveta za inostrane poslove.

Pod Ridžvejevom komandom rat se otegao sve do 27. jula 1953, kada je potpisan mir. Američki general Mark Klark (Mark Clark), koji je mir potpisao u ime Sjedinjenih Država, tvrdio je da je on dobio „nezavidnu dužnost da bude prvi komandat vojske SAD u istoriji koji je potpisao mir bez pobede."

Jedan od poslednjih javnih istupa generala Mak Artura na temu rata u Koreji bio je govor koji je održao 5. decembra 1952: „Nikada ranije ova zemlja nije bila umešana u borbu protiv neprijateljskih snaga bez jasnog vojnog cilja, sa politikom koja ograničava vojne ciljeve i koja čak ni formalno nije priznala da se nalazi u ratnom stanju."

Značajni rezultati rata u Koreji mogu se sumirati na sledeći način:

1. Rat je pomogao komunističkoj Kini da učvrsti kontrolu nad svojim narodom, koji je bio pred ustankom, revoltiran zbog gladi i teških životnih uslova.

2. Sjedinjene Države izgubile su znatno od svog ugleda i postale su tigar od papira koji nije u stanju da porazi čak ni jednu Severnu Koreju,

3. Sjedinjene Države žrtvovale su desetine hiljada američkih života i milijarde dolara zato što druge države u Ujedinjenim nacijama nisu želele da Amerika istinski uzvrati na udarce.

4. Ujedinjene nacije su načinile novi korak u pripremi ljudi da prihvate buduću kontrolu američke vojne sile od strane Ujedinjenih nacija.

5. Prvi put u američkoj vojnoj istoriji, Sjedinjene Države nisu odnele pobedu.

DAGLAS MEKARTUR-Bio je u pravu...

HARI TRUMAN (1884-1972), jedan od čelnika Demokratske partije Amerike, i po Ruzveltovoj smrti, predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1945. do 1948. godine. Ponovnim izborom 1948. godine, predsednički mandat mu traje do 1953. U vreme dok je Truman bio u Beloj kući,američku istoriju su obeležila dva veoma važna događaja: osnivanje Severnoatlantskog pakta (1949) i Korejski rat (1950)
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA XXIX