Nevidljiva ruka

UKLANJANJE

Ričard Nikson se 13. novembra 1952. govorom koji je održao u Bostonu obrušio na administraciju tadašnjeg predsednika Trumana. Tema je bila korupcija na visokim položajima:

„Ova administracija je dokazala da je savršeno nesposobna da počisti korupciju koja ju je potpuno srozala, i povrati poverenje naroda u moral i čast Vladinih službenika. Nije, međutim, najveća tragedija to što korupcija postoji, već to što nju brane i opravdavaju predsednik i drugi visoki službenici u administraciji. Pošto ti ljudi čak ni ne priznaju da korupcija postoji, kako možemo od njih očekivati da je raščiste?"

Da bismo shvatili događaje iz afere Votergejt, veoma je važno da razumemo planove Zavere i kontra-planove Niksonove administracije.

Januara 1964. novinari su pitali Nelsona Rokfelera kada je prvi put poželeo da postane predsednik Sjedinjenih Država. Odgovorio je: „Još kada sam bio dečak. Na kraju, kada pomislite da sam sve imao, kakva vam druga ambicija može preostati"?

Nelson Rokfeler bio je odan namerama Zavere da se uspostavi „novi svetski poredak". Prema „Asošijeted presu", on je 16. jula 1968. izjavio da bi kao predsednik „radio u pravcu međunarodnog stvaranja Novog svetskog poretka zasnovanog na saradnji između Istoka i Zapada a ne na konfliktu."

No, i ako je Nelson Rokfeler bio veoma blizu najužeg kruga Zavere, on nikada nije bio unutar njega. Uverenje Vašeg autora je da Nelson Rokfeler nikada nije istinski planiran za predsednika Sjedinjenih Država, bar ne do 1968. Godine

To znači da su zaverenici Nelsonu obećali mesto predsednika, ali da su znali da neće održatiobećanje. Čini nam se, u stvari, da je u periodu 1964-1976. na delu bilo više različitih struja unutar Zavere. Ito bar četiri:

1.prva je želela da Ričard Nikson bude predsednik SAD;

2.druga je uklonila Niksona sa mesta predsednika, pošto je 1968. izabran;

3.treća je obećala Nelsonu Rokfeleru mesto predsednika 1976;

4.četvrta nije bila za to da se ispuni obećanje dato Nelsonu.

Događaji vezani za aferu Votergejt bili su usmereni tako da se postignu tri cilja, budući da je prvi već bio ostvaren.

Da bi se razumeo Votergejt, čovek mora da shvati Ričarda Niksona i razloge zbog kojih ga je Zavera želela u kancelariji predsednika 1968, da bi 1973. i 1974. godine želela da ga iz nje izbaci.

Gospodin Nikson je imao zanimljivu karijeru. Ona je počela 1946, kada je u borbi za mesto u Kongresu, porazio Džerija Vurhisa, dotadašnjeg kongresmena iz Kalifornije.

Kongresmen Vurhis bio je izabranik ljudi koji su se borili protiv Federalnih rezervi. Napisao je knjigu ,,Izvan dugova, izvan opasnosti'' u kojoj se zalaže za otplatu nacionalnog duga. Vurhis je, isto tako, dao predlog zakona da se ukine akt o Federalnim rezervama.

Ovakvo ponašanje gospodina Vurhisa nije načinilo ljubimca bankarskog bratstva. U brošuri koju je napisao a koja nosi naziv „Dolari i razum", kongresmen Vurhis je izjavio da „... predstavnici naroda u Kongresu pod hitno moraju da sprovedu prenos vlasništva na dvanaest banaka, koje sačinjavaju centar Federalnih rezervi, iz ruku privatnih vlasnika u ruke same države."

Iznenada, niotkuda, pojavio se kandidat po imenu Ričard Nikson, koji se suprotstavio Vurhisu. Istočni establišment je u Niksonovu kampanju uložio ogromnu količinu novca.

I naravno, Ričard Nikson je pobedio Džerija Vurhisa i zamenio ga, u Kongresu, kao predstavnik tog izbornog okruga.

Sledeći stepenik u Niksonovom usponu do mesta predsednika odigrao se 1952. godine, kada je pomogao Ajzenahaueru da od Roberta Tafta ukrade republikansku predsedničku nominaciju. Tada je vladalo opšte uverenje da će gospodin Taft biti republikanski kandidat za predsednika i da će lako poraziti demokratskog kandidata, ko god on bio. Gospodin Taft je bio konzervativac i iskreni antikomunista. On je morao da bude poražen, a čovek koji će ga poraziti bio je Dvajt Ajzenhauer, koji je bio pošteđen učešća na izborima 1948. upravo za ovakvu svrhu.

Većina u kalifornijskoj delegaciji na republikanskoj nacionalnoj konvenciji bila je ključ za izbor republikanskog kandidata, i izgledalo je da će tu većinu u Kaliforniji osvojiti Taft. Ričard Nikson je, sa tadašnjim guvernerom Kalifornije Erlom Vorenom (Earl Warren), iza scene radio na obezbedenju glasova kalifornijskih delegata za Ajzennauera.

Kada je Ajzenhauer ipak dobio nominaciju Republikanske stranke, nagradio je svoje pomagače koji su mu tu nominaciju osigurali. Ričarda Niksona je izabrao za potpredsednika a Erla Vorena je kasnije ubacio u Vrhovni sud.

Ajzenhauer je kasnije izneverio Niksona, jer je 1960, dok je još bio predsednik, Amerikancima saopštio da ne može da nade ni jednu jedinu stvar u kojoj mu je Nikson pomogao tokom osam godina njegove administrcije. Ovakvim komentarom ozbiljno su bile poljuljane Niksonove šanse na izborima 1960,kada mu je protivkandidat bio Džon Kenedi.

Ta izjava je svakako imala za cilj da Niksona udalji od mesta predsednika 1960. godine, jer mu je ono bilo obećano za 1968. godinu. I sam Nikson je više želeo nominaciju u 1968. godini iz razloga koje ćemo izneti nešto kasnije.

Ima ljudi koji veruju da je, i pored Ajzenhauerove „kontra-podrške", Nikson, u stvari, pobedio naizborima 1960. godine i da je trebalo da postane zakoniti predsednik. Međutim, prevara prilikom brojanja glasova u Teksasu i Ilinoisu dala je prednost Džonu Kenediju. Nikson je imao šansu da raskrinka prevaru sa prebrojavanjem glasova, za koju se opravdano sumnjalo da se desila u ove dve države, ali on je to odbio I nije uložio nikakvu žalbu. Predsednik je postao Džon Kenedi.

Pretpostavlja se da Nikson nije uložio žalbu zato što je znao da će biti predsednik Sjedinjenih Država 1968. godine. Zašto je više voleo da bude predsednik 1968. nego 1960? Računica je bila jednostavna. Ako bi bio izabran 1968, a onda ponovo 1972, Nikson bi dogurao do 1976, do godine koja je zaverenicima mnogo značila. (Nezaboravimo da je Nikson član Saveta za inostrane odnose). Ovo, isto tako, objašnjava i prepuštanje republikanske nominacije Beriju Goldvoteru 1964. godine.

Nikson se vratio u politiku 1962, kandidujući se za guvernera Kalifornije. Njegova osnovna namera nije bila da porazi vladajućeg guvernera Pata Brauna (Pat Brown), već da iz trke izbaci kolegu republikanca, konzervativnog Džoa Sela (Joe Shell). Drugi cilj je bio da na republikanskoj konvenciji 1964.delegaciju Kalifornije drži pod kontrolom da ne bi potpala pod uticaj konzervativaca koje je predvodio gospodin Šel.

Dobro je poznato da je Nelson Rokfeler želeo pobedu na republikanskoj nominaciji 1964.godine. Isto tako, bilo je znano da će kalifornijski republikanci biti ključ za nominaciju, baš kao i 1952.godine.

Dakle, Nikson je morao da pobedi Sela na lokalnim izborima, da bi mogao da pomogne predsedničkim aspiracijama Nelsona Rokfelera. Nikson je to i učinio, osiguravši na taj način, bar privremeno, da Šel 1964. godine neće kontrolisati kalifornijsku delegaciju. Nikson je kasnije izgubio od Peta Brauna na opštim izborima, ali mu do te pobede nije bilo ni stalo. Rokfelerovi planovi su do tada uspevali.

Kada je izgubio 1962, Nikson je saopštio reporterima da „više neće moći da ga šutiraju unaokolo" (ili, drugim recima, sa istim značenjem: zato što se povlači sa političke scene).

Otišao je potom u Njujork, i tamo se uselio u preskupi apartman na prvom spratu jedne zgrade (zakupnina je iznosila 100 000 dolara godišnje). Na vrhu te iste zgrade stanovao je Nelson Rokfeler. On je ujedno bio i Niksonov stanodavac, budući da je ta otmena zgrada pripadala Rokfelerima. Šta više, Nikson se zaposlio u jednoj pravničkoj firmi koja je zastupala interese Rokfelera, gde je postao punopravni partner, sa platom od 200 000 dolara godišnje.

Tu je Nikson presedeo predsedničke izbore 1964. godine.

Nije poznato da li je Rokfeler potpuno shvatio pokret „Izaberite Goldvotera" iz 1964, koji je medu mladima u zemlji, a posebno u Kaliforniji, bio veoma raširen.

Međutim, zna se da je ovaj pokret veoma zabrinuo zaverenike oko Rokfelera. Mladi kalifornijski republikanci preuzeli su kontrolu nad stranačkom organizacijom u ovoj državi iz ruku Rokfelerovih pomagača i počeli da kao glavnog kandidata isturaju senatora Goldvotera.

Bilo je jasno da će Rokfeler izgubiti ključne glasove kalifornijske delegacije na konvenciji održanoj 1964. godine i da zbog ovog poraza neće dobiti nominaciju Republikanske partije.

To se upravo i dogodilo. Mladi kalifornijski republikanci pomogli su Goldvoterovim saradnicima da preuzmu kontrolu nad kalifornijskom delegacijom, što je bio ključ koji je i ostale delegacije prinudio da nominaciji daju Beriju Goldvoteru.

Rokfeler je propustio svoju najbolju šansu da postane predsednik.

Poslednji korak u usponu Ričarda Niksona dogodio se 1968. godine, kada je osvojio mesto predsednika Sjedinjenih Država. Verovatno je smatrao da je izabrao pravo vreme, jer je ciljna 1967. godina bila na dohvat ruke. Tada je mogao da bude u poziciji da postane Predsednik sveta. On je najverovatnije zna oda je ova svemoćna titula već nuđena prvo Vudrou Vilsonu a zatim i Frenklinu Ruzveltu, ali da ni jedan odnjih nije mogao da je preuzme jer ih je u tome sprečila zabrinutost naroda širom Amerike.

Nikson je 1968. godine „izabrao" Spiroa Egnjua (Spiro Eghew) za potpredsednika. Čudnom koincidencijom, guverner Egnju je ranije bio vođa i Rokfelerove predsedničke kampanje. Teško je pretpostaviti da ljudi koji su ga izabrali za to mesto nisu znali „da u svom ormanu krije leš", kako bi se to slikovito kazalo, odnosno da postoje optužbe da je uzeo mito od nekih građevinskih firmi još dok je bio guverner Merilenda. (Egnju je posle napisao knjigu pod naslovom ,,Otići tiho ili nešto drugo’’, u kojoj žestoko pobija optužbe na svoj račun. To je interesantno, jer ako zaista nije kriv, onda mu je sve namešteno. Tvrdi da je bio prinuđen da se povuče pošto mu je, u uvijenoj formi, smrću zapretio Aleksander Hejg, član CFR-a).Kasnije, kada je to bilo potrebno, vrata Egnjuovog „ormana" su se otvorila i on je morao da se povuče.

Sve ovo nameće jedno pitanje: Da li je Egnju izabran zato što se znalo da se kasnije može ukloniti? (Bilo zbog toga što je zaista primao mito, bilo zbog sigurnosti zaverenika da će američka štampa ubediti narod da su optužbe istinite).

Ukoliko su tačne prethodno iznesene pretpostavke, da je Zavera bazirala strategiju na ciljnoj 1976. godini, i da su planovi promenjeni 1970, onda sledeći citat, preuzet iz „Njujork tajmsa" ima smisla.Tekst iz kojeg je citat naveden napisao je 21. maja 1971. godine Džejms Reston (James Reston), član Saveta za inostrane odnose. Pretpostavlja se da je to bio znak svima koji podržavaju Zaveru, širom zemlje, i koji čitaju „Njujork tajms" (u posedu i pod kontrolom članova CFR-a) da je Niksonu saopšteno da se planovi menjaju a da on počinje da sprovodi sopstvene planove. Evo tog citata: „Gospodin Nikson bi očito želeo da predsedava stvaranjem Novog svetskog poretka i veruje da vidi mogućnost za to u poslednjih dvadeset meseci svog prvog mandata."

Upravo tokom tih poslednjih dvadeset meseci njegovog mandata počeli su da se gomilaju elementi za kasniju aferu Votergejt. Robert Velč (Robert Welch), osnivač Društva „Džon Birč" i dugogodišnji borac protiv Zavere, napisao je oktobra 1971. u „Biltenu" koji se deli članovima sledeće:

„Čini mi se da svi podaci jasno ukazuju na to da je, bar od 1960, Ričard Nikson gajio strasneambicije i nepokolebljivu odlučnost da iskoristi mesto predsednika SAD samo kao stepenicu koja bi gadovela u poziciju da postane prvi vladar celoga sveta.'

Velč je u istom biltenu dao i svoje predviđanje datuma kada bi ovi planovi mogli da urode plodom: „Ima mnogo razloga da verujemo da je njihova namera da ostvare svoj cilj i zasednu svojim režimom navrh potčinjenog i porobljenog sveta do 1. maja 1976."(1.maj 1976. je dvestogo dišnjicaosnivanja Iluminata).

U to vreme nije se moglo znati da je Zavera očigledno promenila svoje planove i odložila predviđeni raspored, o čemu smo govorili u prethodnim poglavljima.

Izgleda da je Nikson, osećajući da će biti uklonjen sa mesta predsednika, odlučio da krene po svome, pa se tako okružio grupom ljudi za koje je mislio a im može verovati. Niko od njih nije bio članCFR-a. Postojala su, međutim, dva važna izuzetka (obojca članova CFR- a): ALeksander Hejg i Henri Kisindžer. Njih dvojica su eksponenti Rokfelerovih interesa, tako da je jasno da na njihov izbor u Administraciju Nikson nije ni mogao da utiče.

I tako, 17. juna 1972. Džejms V. Mek Kord Games W. Mc-Cord), koji nije član CFR-a, sa četvoricom Kubanaca iz Majamija, provaljuje u kompleks zgrada pod imenom „Votergejt" i kasnije biva uhapšen.

Votergejt je zaista zanimljiv kompleks zgrada. Časopis „Parejd" otkriva da je vlasnik ovog kompleksa „Dženeral imobiler" (General Immobiliare), velika građevinska kompanija čiji je posednik katolička crkva. U istom članku se dalje otkriva da Vatikan ima „velike investicije u bankama kao što su ČejsMenhetn ... i različite Rotšild banke u Francuskoj".

Jedna stvar je sigurna. Provala u zgradu u Votergejt kompleksu načinila je ovo mesto najpoznatijim kompleksom kancelarija u Vašingtonu, pored onih koje zauzima federalna vlada.

Provala u Votergejt bila je verovatno najtrapavija provala u istoriji kriminala. Jedan autor, Viktor Laski (Victor Lasky), napisao je: „Retko da bi se mogla naći ništavnija akcija. Sve je išlo naopako, kao da je smišljeno. Gotovo kao da su namerno ostavljali tragove."

Ljudi koji su podrobnije proučili ovu provalu otkrili su neverovatan lanac okolnosti koje sa sigurnošću ukazuju na to da je provala bila izvedena u nameri da bude otkrivena. Razmotrimo, na primer,sledeće činjenice:

1.jedan od provalnika uzbunio je čuvara, ponovo stavivši traku iznad vrata, pošto je ovaj otkrio i uklonio prvu traku;

2.iako je njihova akcija otkrivena, šef operacije Gordon Lidi (Gordon Liddy) šalje provalnike nazad u Votergejt;

3. čovek koji je postavljen da spolja čuva stražu video je policiju kako ulazi u zgradu: ili on nije upozorio ljude unutra ili su oni njegova upozorenje ignorisali.

Džim Hugan (Jim Hougan) je u časopisu „Harpers" („Harper's" magazine) izneo teoriju da je provala u Votergejt zaista bila namerno traljavo izvedena. Sadržaj tog članka prepričao je Viktor Laski u časopisu „Hjumen ivents" („Human Events"). Gospodin Laski piše: „osnovni zaključak tog teksta je da je provala u junu 1972... ne samo traljavo izvedena ... več da je namerno sabotirana... Navodno, akciju Votergejt sabotirao je niko drugi do Džejms Mek Kord, u FBI-u obučeni službenik Centralne informativneagencije (CIA), koji je prekasno uputio zvižduk svojim kolegama, provalnicima u zgradi. Drugim rečima,Džim Hugan tvrdi da je Mek Kord, u stvari, bio dvostruki agent.

Ovo nas ne iznenađuje, jer u knjizi pod naslovom ,,Dosije Rokfeler’’ i Geri Alen tvrdi da je:„Neverovatno smušena provala u Votergejt ... smišljena i izvedena od strane istaknutih Rokfelerovih figura."

Alen ukazuje na to da su te dve „istaknute Rokfelerove figure" bili Aleksander Hejg i Henri Kisindžer, članovi CFR-a i Niksonovi savetnici. Zanimljivo je da jedna značajna osoba nije ništa znala o događajima u Votergejtu: „Kako se kasnije ispostavilo, jedini koji nije apsolutno ništa znao o planovima za provalu u Votergejt, bio je Ričard Nikson."

Novu kariku u lancu ovih neverovatnih događaja predstavlja jedna knjiga u kojoj se tvrdi da je „Duboko grlo", tj. „misteriozni čovek", čije su informacije dovele skandal oko Votergejta do razarajućeg vrhunca bio Ričard Ouber (Richard Ober), agent CIA-e za kontrašpijunažu.

Debora Dejvis (Deborah Davis), autor te knjige, tvrdi da je Ouber: „postao dvostruki agent u Beloj kud, u službi ljudi koji su želeli da predsednik Sjedinjenih Država padne."

Džon Din (John Dean), član Niksonovog tima umešan u aferu Votergejt, izjavio je da je „Dubokogrlo" bio sam Aleksandar Hejg. General Hejg je, naravno, ovu optužbu smesta odbacio.

Sledeća u nizu zbunjujućih okolnosti u celom scenariju oko Votergejta bile su trake na kojima su zabeleženi razni Niksonovi razgovori sa mnogim njegovim savetnicima u Beloj kući. Ove trake nisu bile pod kontrolom samog Niksona jer: „Glas je automatski aktivirao mehanizam za snimanje. Imajte na umu da Nikson nije bio taj koji je uključiovao i isključivao magnetofone."

Interesantno je, pre svega, kako su se te trake uopšte našle u Beloj kući. „Dok je sistem za snimanje Lindona Bejnsa Džonsona (Lyndon Bainse Johnson) instalirala Armijska prislušna služba, Niksonove aparate postavila je Tajna služba."

Časopis „Njusvik" je 23. septembra 1974. dodao novu kariku u lancu: „Dok bivši šef personala Bele kuće H.R.Haldeman (H. R. Haldeman) čeka na suđenje zbog učešća u Slučaju Votergejt, dotle je šef Tajne službe, koga je Haldeman prošle godine najurio iz Bele kuće, našao unosan posao. Robert H. Tejlor (Robert H. Taylor), star 49 godina, koji se prepirao sa Haldemanom oko procedura za Niksonovu bezbednost, sada je na čelu snaga privatnog obezbedenja svih preduzeća porodice Rokfeler."

Ključno pitanje u aferi Votergejt, na koje nikada nije adekvatno odgovoreno, jeste: Zašto predsednik Nikson nije uništio trake, koje su jedino njemu bile dostupne, a koje su toliko optužujuće po njega i njegovu Administraciju?

Najverovatniji odgovor je sledeći: „ili i Nikson nije kontrolisao trake, ili nije znao da postoje njihove kopije. To jest, Nikson nije uništio trake jer to nije mogao da učini."

Dokazi za ovakvu tvrdnju su veoma ubedljivi. Na primer, kada je sudija-tužilac Džon Sirka (JohnSirica) zatražio do Niksona da preda trake koje je imao u svom posedu, učinio je to na sledeći način: tražio je snimak načinjen „8. januara 1973, od 4,05 do 5,34 h posle podne, segment u približnom trajanju od 6 minutai 31 sekunde, 10 minuta i 15 sekundi od početka razgovora"

Jedini odgovor na pitanje kako je sudija mogao da zatraži određene trake, navodeći iznenađujuće precizno koji deo razgovora i u kolikom delu želi jeste da je prethodno te trake preslušao. A to je bilonemoguće, osim ukoliko u posedu tužioca nisu bile kopije tih traka.

Postoje još dve, najblaže rečeno, čudne okolnosti u vezi sa tim trakama. Prva je da: „... ni jedna traka ne sadrži bilo kakv savet ili komentar Henrija Kisindžera, što je veoma sumnjivo, s obzirom na to da je on bio Niksonov vrhovni savetnik za pitanja nacionalne bezbednosti."

Od javnosti se očigledno traži da poveruje da Kisindžer nikada nije bio u Ovalnoj sobi, tako da nije ni mogao da bude snimljen kada su se uključivale trake za automatsko snimanje.

I drugo: „... da je Aleksander Hejg imao kontrolu nad trezorom u kojem su se trake čuvale. Pošto je savršeno jasno da je sudski zahtev za zaplenu traka pisala osoba koja je detaljno bila upoznata sa njihovim sadržajem, jednostavno bode oči činjenica da je samo Hejg mogao da joj preda kopije koje sadrže određene isečke."

Ukratko, dakle, Henri Kisindžer i Aleksander Hejg izveli su operaciju kojom je Nikson uklonjensa mesta predsednika. A ako je Spiro Egnju u pravu, Aleksander Hejg je bio taj koji je i njega primorao da se povuče.

„Državni udar kojim je predsednik Nikson izbačen iz Bele kuće bio je pažljivo smišljen od strane dvojice agenata kuće Rokfelerovih. Sada se zna da je Henri Kisindžer bio odgovoran za stvaranje grupe koja je provalila u kompleks Votergejt, dok „... je Aleksander Hejg osigurao da trake koje najviše optužuju Niksona na vreme budu dostavljene istražiteljima. Njih dvojica su... prisilili Niksona da se povuče i tako utrli put koji Rokfelera vodi u Belu kuću, bez rizika sa izborima, na kojima bi 'Roki' sigurno izgubio."

Znači, afera Votergejt je imala dva cilja: prvi je bio da se ukloni Nikson, a drugi da se Nelson Rokfeler ustoliči na mesto predsednika Sjedinjenih Država.

To su bili površinski motivi.

Sledeđ korak ka ovom cilju bilo je uklanjanje Spiroa Egnjua sa mesta potpredsednika Sjedinjenih Država. To se dogodilo 10. oktobra 1973. godine kada su otvorena vrata njegovog „ormana".

Egnju je, kako smo već rekli, u svojoj knjizi optužio Hejga da mu je pretio smrću ukoliko se ne povuče. zapisao je: „Hejg nije želeo da skloni samo mene, već da o istom trošku ukloni predsednika Niksona, takode."

Zaključio je da je Hejg „znao dovoljno o pritivrečnostima oko traka u Votergejtu i istinu o Niksonovoj umešanosti u aferu, tako da je bio siguran da će predsednik otići. Nije želeo da tada ja postanem njegovo naslednik."

Dodao je: „Hejg bi najverovatnije naredio da me ubiju da se nisam povukao."

Mogućnost da bi Hejg mogao da nađe čoveka koji bi ubio Egnjua, potvrđena je 1980. godine, kada je Gordon Lidi (Gordon Liddy), Niksonov pomoćnik, priznao da je 1972. godine. Beloj kući predložio ubistvo novinara Džeka Andersona (Jack Anderson), i da je čekao odobrenje, koje, međutim, nikada iz Bele kuće nije stiglo.

Dakle, u Niksonovom okruženju postojala je najmanje jedna osoba koja bi izvršila ubistvo ako bi joj se tako naredilo.

Kada se Egnju povukao, na Niksonu je bilo da odredi novog potpredsednika. Nacijom se širila zabrinutost. Svi su mislili da će Nikson na taj položaj imenovati Nelsona Rokfelera. Bio je to trenutak da se osigura da Rokfeler postane predsednik, ako su takve bile namere Zavere. No, Nikson nije izabrao Rokfelera već je, umesto njega, za potpredsednika naimenovao Džeralda Forda.

Ovakav izbor bio bi zaprepašćujući da su zaverenici zaista želeli da Nelson Rokfeler postane predsednik. Jedini zaključak je da, zbog nekih razloga, to očigledno nisu hteli, tako da je Nikson postavio Forda za potpredsednika. On je, naravno, bio dobro pripremljen za ovaj zadatak. (Treba se podsetiti da je prisustvovao mnogim sastancima Bilderberg grupe i da je bio lični prijatelj princa Bernarda, osnivača te Grupe. S pravom se pretpostavlja da je gospodin Ford bio dobro upoznat sa Zaverom.)

Niksonov izbor je zaista interesantan ako se zna da je cilj afere Votergejt upravo bio uklanjanje samog Niksona. Znači da su zaverenici znali da će potpredsednik ubrzo postati i predsednik SAD. Da su zaista hteli Nelsona Rokfelera na tom mestu, za to nije bilo povoljnijeg trenutka.

Još jednom: jedini zaključak koji se nameće jeste da Zavera nije želela da Nelson Rokfeler postane predsednik Sjedinjenih Država, iako mu je to bilo obećano.

Međutim, da bi se održala iluzija da će Nelson, ipak, postati predsednik, kada je seo u fotelju koju je Nikson napustio, Ford ga je izabrao za svog potpredsednika.

Postoji jedna zanimljiva, iako sporedna, činjenica u vezi sa ostavkom predsednika Niksona. Upravo u vreme kada je trebalo da se povuče, Niksonu je veoma oteklo koleno. Izjavio je da ako ode da se leči u pomorsku bolnicu „Betezda"- „iz nje živ neće izaći". Da li je moguće da je Nikson znao o senator Džozefu Makartiju i sekretaru odbrane Džejmsu Forestalu, koji su, takođe, otišli na lečenje u pomorsku bolnicu „Betezda" i „nisu izišli živi"?)

Sledeći značajni događaji koji su se odigrali bili su pokušaji atentata na predsednika Forda. Prvi put je Linet From (Lynette Fromme) 5. septembra 1975. uperila pištolj kalibra 45 u predsednika, ali je bila sprečena da puca, a drugi put, 22. septembra iste godine Sara Džejn Mur (Sara Jane Moore) je pucala, ali je promašila Forda.

Zanimljivo je da je Sara Mur priznala da je pucala s namerom da Nelsona Rokfelera načini predsednikom Sjedinjenih Država. Rekla je da je pokušala da ubije Forda kako bi naciji otkrila njegov„lažljivi sistem vlasti". Izjavila je: „Ford je nebitan... Ja sam želela da napadnem predsedničku funkciju. Ubistvo Forda bi uzdrmalo mnoge ljude tamo gore. Što je najvažnije, popela bih Nelsona Rokfelera na mesto predsednika, da ljudi vide ko su prave vođe ove zemlje."

Gospođica Mur je pristala da 1976. godine da intervju za junski broj časopisa „Plejboj’’(„Playboy"). U njemu je nagovestila da je u ovaj pokušaj atentata na Forda umešana Zavera. Evo nekih delova intervjua koji će nam to ilustrovati:

„5.Mur: Učinila sam nešto, njima (FBI-u), veoma značajno, u jesen 1974. godine. Malo ću vas zaintrigirati sledećim: to je bila tačka na kojoj je posađeno seme događaja koji se odigrao 22. septembra1975. To je bilo vreme kada su se moja politička uverenja i ono što sam želela da se dogodi poklopili sa nečim što su želeli FBI i Tajna služba.

Plejboj: Zaintrigirali ste nas. Šta je to?

S. Mur: Možda ču vam jednog dana i reći, sada ne."

Nešto dalje, u istom intervjuu, delimično je proširila svoj odgovor:

„Plejboj: U kojoj točki ste odlučili: Aha, sada imam pištolj. Upotrebiću ga za Forda?

5. Mur: To je deo o kojem mislim da ne mogu da pričam. Još nisam smislila način na koji moguda govorim o tome a da sve zaštitim. Ne kažem da mi je iko pomogao da sve isplaniram. Samo kažem da postoje druge stvari, što znači drugi ljudi, ali ne u smislu neke zavere. Postoje oblasti o kojima nisam voljna da pričam iz mnogo razloga."

Pisac uvodnog teksta za ovaj intervju spomenuo je još jednu neobičnu okolnost vezanu za ovaj slučaj: „Kao dodatak velu misterije koji obavija ceo ovaj slučaj dodaćemo činjenicu da je okružni sudija Samjuel Konti (Samjuel Conti)... zapečatio sve dokaze sa suđenja."

Da li je moguće da je unutar Zavere bilo neposlušnih članova koji su želeli da Nelson Rokfeler postane predsednik Sjedinjenih Država, a da Džerald Ford izgubi svoje mesto prema unapred određenom redosledu?

Ipak, čini se da je Zavera postigla svoja četiri cilja:

1.Ričard Nikson je postao predsednik Sjedinjenih Država.

2.Ričard Nikson je uklonjen sa te pozicije.

3.Nelsonu Rokfeleru je očito obećano mesto predsednika.

4.Zavera nije uručila predsedničko mesto kako je obećala. Krajnji cilj Zavere, diktatura u Sjedinjenim Državama, negde oko 1989. Godine, ostaje da se ostvari.

Teorijski gledano, NELSON ROKFELER i RIČARD NIKSON su politički protivnici, ali je „Roki" tako sredio izbore 1968. godine da, ako već on ne bude izabran, to bude neko koga on može da kontroliše. Porodica Rokfeler, preko svoje Čejs Men-hetn banke i drugih nosioca njihove fmansijske moći, bila je veliki dobrotvor Sovjetskog Saveza još od izbijanja komunističke revolucije u Rusiji Za vreme svoje izborne kampanje, Nikson je obećao da će prekinuti izvoz ratnog materija za Sevemi Vijetnam preko istočno evropskih zemalja zato što je on korišćen za ubijanje američkih vojnika. Ali, najveći deo te trgovine obavijala je porodica Rokfeler, a Nikson ne da nije zaustavio, već je i uvećao tu trgovinu. Štampa je, prirodno, ostala nema u suočenju sa ubijanjem američkihvojnika na taj način.

GLAVA XL