Seminarski rad
Yüklə 0,69 Mb.
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Istorijski nastanak i razvoj pojma inflacije
- Uzroci inflacije
- Nezaposlenost
|
VISOKA TEHNOLOŠKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ŠABAC SEMINARSKI RAD Predmet: Ekonomija Tema: Pojam inflacije i odnos inflacije i nezaposlenosti Predmetni profesor: Studenti: dr Miroslava Petrevska Katarina Tošković 5-35 Milica Radojčić 5-9 Šabac, 2012. Sadržaj
- Uvod 3 - Istorijski nastanak i razvoj 3 - Uzroci inflacije 4 - Klasifikacija inflacije 5 - Posledice inflacije 8 - Mere za suzbijanje inflacije 9 - Neizvesnost od inflacije 10 - Merenje inflacije 10 - Inflacija tražnje....................................................................................... 11 - Inflacija troškova 11 - Monetarna neutralnost 11 - Inflacioni porez 11 - Uloga inflacije u ekonomiji 12
- Uvod 13 - Nezaposlenost 14 - Kratkoročna Filipsova kriva 15 - Dugoročna Filipsova Kriva 16 - Zaključak 18
Uvod
O inflaciji se zna jako mnogo,ali ipak nedovoljno. Ona ne bira ni mesto ni vreme gde će se pojaviti. To mogu da budu nerazvijene, ali i razvijene zemlje svejedno da li im je površina velika ili mala. Još jedna specifičnost koja se vezuje za inflaciju je to što se dva puta ne pojavljuje u istom obliku. Inflacija je jedna negativna pojava u društvu, u privrednim kretanjima tog društva, koja se kao takva uvek negativno odražava na ponudu i potražnju. Naime, kada je u pitanju inflacija, u nauci postoji jedan niz ekonomskih mislilaca koji su razmatrali ovaj monetarni fenomen kao oblik monetarne neravnoteže u društvu. Ovde valja napomenuti to da se sam pojam inflacije različito shvatao kroz svoju istorijsko-razvojnu komponentu gledišta, tako da postoji veoma veliki broj definicija inflacije tako da se sam pojam inflacije može razmatrati, a što je i učinjeno kroz razne uglove gledišta. S druge strane inflacija je veoma bitan fenomen i kao takav zauzima važno mesto u proučavanju. Nasuprot inflaciji stoji deflacija koja se objašnjava činjenicom da predstavlja povećanje vrednosti novčane jedinice. Dakle, radi se o drugom obliku monetarne neravnoteže kojeg, pošto nije predmet razmatranja, ovde samo treba spomenuti kao činjenicu da inflacija nije jedini oblik monetarne neravnoteže koji se može pojaviti u društveno- političkoj zajednici.
Kada je u pitanju inflacija i njen uticaj na proizvodnju, tada su cene haotične, a proizvodnja dezorganizovana. Posledica je dinamičan povratak naturalnoj razmeni sa svim njenim posledicama. Dakle, inflacija se pojavila prvo kao medicinski pojam, a tek kasnije se ona upotrebljava u drugim naučnim disciplinama, naročito u ekonomiji da bi se objasnili mnogi negativni uticaji na kretanje rasta cena koje je potpomognuto stalnim povećanjem mase u obrtu. Jedan je pisac slikovito rekao za inflaciju: ''Ranije smo polazili u trgovinu s novcem u našim džepovima i vraćali se sa hranom u korpi. Sada, odlazimo sa novcem u korpama, a vraćamo se sa hranom u džepovima. Sve nedostaje, osim novca!'' Dakle, nastanak pojma inflacije se veže uz građanski rat u SAD-u. Tada je američka vlada bila prinudjena da štampa i pušta u opticaj dodatne količine papirnog novca da bi finansirala rat. Inflacija je stanje narušene monetarne ravnoteže kada je u opticaju veća kolicina novca od potrebne količine, što je praćeno i rastom cena. Ona takodje može da nastane kada se smanji ponuda robe na tržištu, a količina novca u opticaju ostane nepromenjena. Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena, i meri se na sledeći način: nivo cena (godina t) – nivo cena (godina t-1) Inflaciona stopa= ___________________________________ nivo cena (godina t-1) P  rimer:2003. godine u Srbiji, potrošačke cene
su porasle za 10,5%. Te godine su porasle cene mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana, piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge, medicinske usluge itd. Taj opšti uzlazni trend nazivamo inflacijom. Uzroci inflacijeDugo vremena se smatralo da je monetarna ekspanzija, odnosno povećanje količine novca u opticaju osnovni uzrok inflacije pa se iz tog razloga najveća pažnja i poklanja kreditnoj politici i stanju bilansa plaćanja. Danas se sve više ističe uticaj novčane tražnje na inflaciju i analiziraju uzroci koji utiču na njeno plaćanje. Tako se i počeo širiti krug uticaja koji utiču na inflatorna kretanja pa se shodno tome i razvila teorija koja uzroke inflacije vidi u prekomernoj tražnji. Pored mnogih uzročnika inflacije (zavisno od autora), sledeći uzročnici su prisutni (suštinski) kod svih autora : 1. Rast novčane mase iznad rasta rasta društvenog prihoda, 2. Rast ličnih dohodaka iznad rasta produktivnosti rada, 3. Rast opšte i zajedničke potrošnje (rast državne ili javne potrošnje iznad akumulativne i reproduktivne sposobnosti privrede), 4. Rast investicija iznad rasta štednje – akumulacije. Klasifikacija inflacije Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano na duži rok, cene rastu. Međutim ne znači da inflacija nužno prati pad realnog dohotka. Istorija pokazuje da cene rastu u vreme ratova i ekonomskih kriza, ali se više ne vraćaju posle ratova i kriza na prvobitni nivo. Poput bolesti koja razara tkivo ljudskog organizma, tako i inflacija razara privredu. Da bi se inflacija sanirala, potrebno je prethodno izvršiti klasifikaciju u tri kategorije: 1. Umerena inflacija 2. Galopirajuća inflacija 3. Hiperinflacija
Sa stanovišta dužine delimo ih na: 1. Sekularne, koje imaju najslabiji intenzitet ali najduže traju. 2. Jednokratne, traju relativno kratko vreme, odnosno zaustavljaju se čim prestane dejstvo uzroka koje ih je izazvalo. Na primer: povećanje plata, elementarne nepogode, itd. 3. Hronične, koje traju dugo i imaju jak intenzitet. Inflacija iskrivljuje relativne cene i smanjuje ekonomsku efikasnost. Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. U tom smislu razlikuje se:
Prema stepenu državne intervencije inflacije delimo na: 1. Slobodne (otvorene)- Kod slobodnih ili otvorenih inflacija država ne preduzima nikakve mere za njihovo suzbijanje 2. Prigušene (kontrolisane), kod kojih država preduzima niz mera u cilju suzbijanja. Inflacija je veoma složena i kompleksna pojava koja prožima čitav ekonomski system, a s obzirom da svaka zemlja ima specifičnu privredu onda su i uzroci koji je izazivaju raznovrsni i specifični. To je i jedan od razloga što danas ne postoji jedna opšte prihvaćena naučna teorija inflacije. Danas gotovo da ne postoji ni jedna država koja ne preduzima ni jedan niz mera u cilju suzbijanja inflacije.
Beograd,Jugoslavija – U prodavnici ,,Luna“, ,,Snikers“ košta 6 miliona dinara. Ili će barem toliko koštati dok šef radnje Tihomir Nikolić noćas ne pročita faks od svog gazde. ,,Povećaj cene za 99 posto“, sažeto naređuje taj dokument. Povećanje bi iznosilo i tačno 100 posto da su kompjuteri u radnji, koja bi se negde u svetu smatrala prodavnicom robe široke potrošnje, u stanju da prime trocifrene izmene. I tako se, već drugi put za poslednja tri dana, g. Nikolić sprema da poveća cene. Ne vrata stavlja metlu da bi sprečio kupce da jeftino dođu do robe. Kompjuter izbacuje nove cene na perforiranom papiru. Šef i njegova dva pomoćnika seku papir u etikete sa cenom i lepe ih po policama. Ranije su cene stavljali direktno na robu, ali bilo je toliko nalepnica da je bilo teško čitati oznake. Nakon cetiri sata, metla se sklanja sa vrata. Kupci ulaze u prodavnicu, trljaju oči i zure u cene, brojeći nule. G. Nikolić i sam zuri dok kompjuter štampa sledeću cenu, ovog puta cenu video-rekordera. ,,Jesu li to milijarde?“ pita se. Jesu: 20.391.560.223 dinara, da budemo precizni. Pokazuje na svoju majicu sa natpisom ,,Ludilo“, što je naziv voćnog soka koji je nekad prodavao. Kaže da je to idealan moto za bizarnu ekonomsku situaciju u Srbiji. ,,Odlično se uklapa u ovo ludilo“, kaže on. Kako bi je inače opisali? Otkad je međunarodna zajednica uvela ekonomske sankcije, stopa inflacije iznosi bar 10 posto dnevno. To žnači da se godišnja stopa meri kvadrilionima- toliko je visoka da je postala besmislena. U Srbiji, za jedan Američki dolar dobićete 10 miliona dinara u hotelu Hajat, 12 miliona kod sumnjivih dilera na Trgu Republike, a 17 miliona u banci kojom upravlja beogradsko podzemlje. Srbi se žale da je dinar bezvredan poput toaletnog papira. Priča se da državna kovnica novca, skrivena u parku iza beogradskog hipodroma, proizvodi dinare 24 časa dnevno, energično pokušavajući da drži korak sa inflacijom koju i sama podstiče neprekidnim štampanjem. Vladi, koja veruje da će ogromnim iznosima novca stišati nezadovoljstvo, potrebni su dinari da bi isplatila radnike koji ne rade u zatvorenim fabrikama i kancelarijama. Potrebni su joj da bi otkupila žito od poljoprivrednika. Potrebni su joj da bi finansirala svoje švercerske pohode i ostale načine izbegavanja sankcija, kojima se dobija sve, od nafte do ,,Snikers“ čokoladica g. Nikolića. Potrebni su joj za pomoć braći Srbima koji se bore u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Dileri, čiji prsti otkrivaju i najmanju promenu kvaliteta papira, tvrde da kovnica unajmljuje i privatne štampare da bi zadovoljila tražnju. ,,Mi smo eksperti. Oni ne mogu da nas prevare“, kaže jedan diler, pružajući 800 miliona dinara u novčanicama od 5 miliona. ,,Ove su stigle“, naglašava poverljivo, ,,pravo iz kovnice“. Kaže da ih je dobio od jedne privatne banke, koja ih je dobila iz centralne banke, koja ih je dobila iz kovnice- začarani krug koji povezuje crno tržište sa Ministarstvom finansija. ,,Ovo je kolektivno ludilo“, kaže diler i nevaljalo se smeje.
Posledice inflacije Neke od najbitnijih posledica do kojih dovodi inflacija su:
Negativni ekonomski efekti inflacije ogledaju se najpre u procesu redistriburcije dohotka i imovine. Svi se orijentišu na kratkoročne ciljeve, interese i odluke, nastojeći da se tako zaštite od gubitka ili da prisvoje višak koji nisu zaradili.Težeći da u primarnoj raspodeli ostvare što povoljniji položaj zaposleni sve svoje potencijale usmeravaju umesto na proizvodnju, na proces raspodele i kretanja cena, koje se postepeno pretvara u trku bez cilja, a to dovodi do opadanja produktivnosti rada i efikasnosti privredjivanja. Stalno obezvredjivanje domaće valute i ugroženi unutrašnji valutni integritet, dovodi u pitanje mogućnost funkcionisanja čitavog privrednog i društvenog sistema. Posebnu pažnju privlači odnos nominalne i realne plate. Ako se posmatra suma novca koju radnik primi kao cenu za svoju radnu snagu, onda govorimo o nominalnoj plati. Ako se posmatra količina roba i usluga koju radnik može da kupi za dobijenu sumu novca, onda govorimo o realnoj plati. Visoka hiperinflacija dovodila je do toga da radnik često samo nekoliko sati nakon primanja plate ne može da kupi za nju ni jedno jedino jaje, ili veknu hleba. Treba napomenuti da ima i onih koji ostvaruju korist od inflacije. Budući da inflacija smanjuje vrednost realnog duga svi dužnici su u povlašćenom položaju. Tu posebno milimo na državu, koja se zadužuje u dinarima i vraća dug u dinarima najčešće sa fiksnom kamatnom stopom, jer inflacija smanjuje realnu vrednost javnog duga. Inflacija odgovara državi iz još jednog razloga. Svaku odštampanu novčanicu država može da koristi za razna plaćanja: za kupovinu dobara i usluga, za finansiranje subvencija ili otplatu javnog duga. Kako će novčana emisija biti upotrebljena za finansiranje navedenih i ostali državnih troškova, može se tretirati kao porez. Država na taj način izmiruje svoje obaveze odštampanim novcem, ali se postavlja pitanje na čiji teret se vrše ova plaćanja. Infacija predstavlja svojevrsni porez nametnut stanovništvu, tzv. “inflacioni porez”, zbog čega se smanjuje količina dobara koja može da se nabavi za istu svotu novca. Zemlje koje se suočavaju sa visokom stopom inflacije pokušavaju da suzbiju inflaciju primenom odgovarajućih mera. Međutim, stopu inflacije nije tako lako oboriti, a da se ne izazove recesije i porast nezaposlenosti, tako da se nosioci makroekonomske politike nalaze pred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično ostvarenje jednog cilja bitno ometa ostvarenje nekog drugog, takodje poželjnog cilja. Mere za suzbijanje inflacije Utvrđeno je da visoke stope inflacije negativno utiču na rast u srednjem i u dugom roku. Nijedna zemlja ne može da održi stabilnost ili da normalno funkcioniše sa visokim stopama inflacije. Niži rast može da rezultira zbog smanjenja ukupne produktivnosti, negativnog uticaja neizvesnosti na investicije ili zbog smanjenja efikasnosti alokacije kredita. Pomenuti efekti dominiraju pri visokim stopama inflacije, koje se zadržavaju u dovoljno dugom periodu. Ekonomisti se uglavnom slažu da zemlja ulazi u krizu visoke inflacije kada godišnja stopa inflacije pređe granicu od 40%. Ta inflacija predstavlja prelomnu tačku na kojoj raste rizik daljeg ubrzanja inflacije i gubitka makroekonomske kontrole. Iskustvo tržišnih privreda pokazuje da je rast bio najbrži onda kada su cene bile stabilne ili blagorastuće, a svako ubrzanje inflacije postavlja pred ekonomsku politiku posebne zadatke. Koje će se mere primeniti za suzbijanje inflacije zavisi od njenog primarnog uzroka. Inflacija u svakoj privredi ima svoje specifičnosti, koje zahtevaju da se u zavisnosti od konkretnih uslova donese adekvatan antiinflacioni program. Kada je u pitanju inflacija tražnje, koja nastaje na nivou pune zaposlenosti, primenjene mere moraju da obezbede eliminisanje viška tražnje nad ponudom. To se može postići merama monetarne i/ili fiskalne politike. Monetarno-kreditnom politikom, deluje se preko smanjivanja količine novca ili kredita, što izaziva rast kamatne stope. Pad investicija ima multiplikatorski efekat na pad dohotka i potrošnje, što rezultira smanjenjem inflacionog jaza. U okviru fiskalne politike može da se deluje preko poreza i javnih rashoda. Povećanjem poreza ili uvođenjem novih poreza utiče se na smanjenje lične potrošnje, a smanjivanjem javnih rashoda dolazi do smanjenja budžetske potrošnje. S obzirom na to da se rast zarada koji prevazilazi rast produktivnosti rada smatra osnovnim uzrokom inflacije troškova, mere za suzbijanje ove vrste inflacije usmerene su uglavnom na ograničavanje rasta shodno rastu produktivnosti rada. Kako inflacija nikada nije rezultat delovanja samo jednog faktora, mogu se primenjivati i druge mere koje deluju na ostale troškove inflacije. Npr. mere fiskalne politike koje takođe utiču na smanjenje troškova. Praksa je pokazala da su mere monetarne i fisklane politike efikasnije u suzbijanju inflacije tražnje. U slučaju inflacije troškova, mere monetarne i fiskalne politike utiču na cene, ali i na proizvodnju i zaposlenost. Smanjenje cena u uslovima kada su proizvođači suočeni sa zahtevima za povećanje zarada, uzrokuje pad profita. Dolazi do smanjenja investicione potrošnje i ukupne potrošnje, pored uticaja na smanjenje cena, može da utiče i na smanjenje stopa rasta i pad zaposlenosti. Neizvesnost od inflacije Neizvesnost od inflacije može isto da utiče da ljudi promene svoju potrošnju, ušteđevinu ili ponašanje pri investiranju. Kada se prosečne cene menjaju brzo, ekonomske odluke postaju sve teže. Neizvesnost promene nivoa cene utiče isto tako na proizvodne odluke. Recimo, neka firma koja se bavi izgradnjom stanova. Planiranje izgradnje stanova iziskuje dve ili više godina, uključujući planiranje, odabir mesta i stvarnu izgradnju. Ako se troškovi gradnje brzo menjaju, možda firma tada neće moći da dovrši stanove ili da doprinese profitabilnosti..
Sa svim tim patnjama koje zadaje inflacija, nije čudno što su stope inflacije osnovni barometar makroekonomskog zdravlja. Da bi procenila dimenzije blagostanja, vlada izračunava nekoliko indeksa cena. Ovim indeksima je zajednički potrošački indeks cene (Consumer Price Index - CPI). CPI je mehanizam merenja promena u prosečnoj ceni potrošačkih dobara i usluga. Pod CPI se ne podrazumeva cena nekog određenog dobra, već prosečna cena svih potrošačkih dobara. Posmatrajući kako se cene menjaju, možemo izračunati stopu inflacije, koja je godišnji procenat rasta opšteg nivoa cena. Inflacija tražnje Inflacija tražnje nastaje kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog potencijala ekonomije, pomerajući cene naviše da bi se izjednačile ponuda i tražnja. Zaista, dinari tražnje takmiče se sa ograničenom količinom roba i usluga, licitirajući cene. Tada nezaposlenost opada, plate rastu, a inflatorni talas se ubrzava. Inflacija troškova Poznato je da se cene kreću ulaznom linijom, posebno u uslovima recesije i buma. Suština današnje inflacije je da cene i plate počinju da rastu pre nego što se dostigne relativna zaposlenost. One rastu i kada je 30% neiskorišćenih kapaciteta, a stopa nezaposlenosti 10%. To je inflacija troškova, ili inflacija šoka ponude. Znači inflaciju koja potiče od porasta troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljne iskorišćenosti kapaciteta, zovemo inflacijom troškova ili inflacijom šoka ponude. Monetarna neutralnost Promena ponude novca utiče na nominalne, ali ne i realne varijable. Kada Centralna banka dvostruko povećava ponudu novca, nivo cena se dvostruko povećava, povećavaju se i plate, a i sve ostale novčane vrednosti. Ali realne varijable kao što su: proizvodnja, zaposlenost , realne nadnice, realne kamatne stope ostaju nepromenjene. Takva irelevantnost monetarnih promena u odnosu na realne varijable nazivamo monetarna neutralnost. Inflacioni porez Inflacioni porez je rezultat uticaja inflacije na rast realnog prihoda, tako što se smanjuje realna vrednost vladinog nominalnog duga. Npr., Centralna banka emituje više novca nego što je porasla tražnja za realnim novcem, i tada prisvajanje emisione dobiti ima karakter uvođenja inflacionog poreza. Rast nominalnog novca mora, kad tad, da se odrazi na cene. Drugačije, inflacija se može posmatrati kao porez na realnu količinu novca, koju ljudi drže kod sebe. Poreska stopa je stopa inflacije, koja smanjuje realnu vrednost novca. Ljudi koji raspolažu novcem kupuju robe i usluge, a inflacija smanjuje kupovnu moć novca, odnosno država uvodi inflacioni porez-smanjivanje vrednosti novca sa kojim raspolaže javnost. Npr., ako je inflaciona stopa 5% onda će za godinu dana dinar/evro kupiti robe i usluge koje danas vrede 0.95 dinara/evra. Ova poreska stopa od 5% se odnosi na celokupnu vrednost novca koju drži javnost. Tako je veličina inflacionog poreza za dati period jednaka stopi inflacije pomnožena sa nominalnom ponudom novca, ili:
Inflacioni porez, kako smo izračunali, ne može biti dobar indikator realne sume izvora sredstava držan od strane vlade, zato što je to nominalno merenje. Realni inflacioni porez jednak je stopi inflacije pomnožene realnom ponudom novca, ili: realni inflacioni porez = stopa inflacije x realna ponuda novca,ili realni prihod od inflacije = π x M / P Zbog ovoga podešavanja promene nivoa cena, realni inflacioni porez meri realnu vrednost roba i usluga koje je izgubila javnost zbog inflacionog poreza. Uloga inflacije u ekonomiji
Stoga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije „podmazuje točkove privrede“. Mere kojim se održava potpun nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi (i najčešće vode) do deflacije (konstantnog pada cena), koja može biti izuzetno destruktivna i dovesti do bankrota i recesije, čak i depresije. U malim količinama, inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne ili recimo, razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstičući investicije. Preko tog nivoa, međutim, efekat postaje preuveličan i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj „investiraju u inflaciju“, što samo dalje podstiče inflaciju. Iz svih ovih razloga i potrebe za ograničavanjem inflacije preko malenih stopa koje diskontuju prošlu ekonomsku aktivnost, najveći broj Centralnih banaka formulišu za osnovi cilj stabilnost cena, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj.
Uvod
Dva pomno praćena pokazatelja ekonomske uspešnosti su inflacija i nezaposlenost. U kakvoj su međusobnoj vezi ova dva pokazatelja ekonomskog uspeha? Ranije smo razmotrili dugoročne determinante nezaposlenosti i dugoročne determinante inflacije. Videli smo da prirodna stopa nezaposlenosti zavisi od različitih svojstava tržišta rada, kao što su zakoni o minimalnoj zaradi, tržišna moć sindikata, uloga efikasnih nadnica i uspešnost potrage za poslom. Nasuprot tome, stopa inflacije je prvenstveno zavisi od rasta ponude novca, koju kontroliše Centralna banka zemlje. U dugom roku, dakle, inflacija i nezaposlenost predstavljaju probleme koji su slabo povezani. U kratkom roku važi upravo suprotno- jedan od Deset principa ekonomije glasi da društvo na kratak rok mora da bira izmedju inflacije i nezaposlenosti. Veza između inflacije i nezaposlenosti je tema koja u poslednjih pola veka zaokuplja pažnju nekih od najznačajnijih ekonomista.
Nezaposlenost može biti iskazana kao jedan broj, na primer 1,0 milion nezaposlenih ili procentom, na primer 12% nezaposlenih od ukupno raspoložive radne stope. A raspoloživa radna stopa obuhvata sve zaposlene pojedince i nezaposlene osobe koje traže posao. U raspoloživu radnu snagu ne ubrajamo one koji nemaju zaposlenje, ali ga i ne traže. Definicija broja nezaposlenih je da su to ljudi u radnom dobu koji su bez posla, ali koji stoje na raspolaganju za posao. 
FILIPSOVA KRIVA „Filipsova kriva predstavlja verovatno najznačajniji makroekonomski odnos.“-ovo su reči ekonomiste Džordža Akerloga na predavanju povodom dobijanja Nobelove nagrade 2001. godine. Filipsova kriva je kriva koja pokazuje kratkoročni odnos između inflacije i nezaposlenosti.
Filipsova kriva pokazuje nagativnu vezu između stope inflacije i stope nezaposlenosti. U tački A, inflacija je niska, a nezaposlenost visoka. U tački B inflacija je visoka a nezaposlenost niska. Ekonomisti Pol Semjuelson i Robert Solou objavili su članak u časopisu American Economic Review pod naslovom „Analitika antiinflacione politike“, u kojem su pokazali negativnu korelaciju izmađu inflacije i nezaposlenosti na podacima za SAD. Smatrali su da ova korelacija nastaje jer je niska nezaposlenost vezana za visoku agregatnu tražnju, zauzvrat, vrši pritisak na rast nadnica i cena u celoj ekonomiji. Negativnu povezanost između inflacije i nezaposlenosti Semjuelson i Solou su nazvali Filipsova kriva. Tvrdili su da kreatori politike moraju da se odluče između inflacije i nezaposlenosti, a Filipsova kriva pokazuje taj njihov međusobni odnos.
Izgleda da Filipsova kriva kreatorima politike pruža skup mogućih ishoda u pogledu inflacije i nezaposlenosti. Ali da li je Filipsova kriva odnos u koji se oni mogu pouzdati? Ekonomisti su počeli da se bave ovim pitanjem krajem 1960-ih godina, ubrzo nakon što su Semjuelson i Solou uveli Filipsovu krivu u makroekonomskoj politici. Godine 1968. ekonomista Milton Fridman objavio je članak u časopisu American Economic Review, koji se zasnivao na njegovom izlaganju kao predsednika Američkog ekonomskog udruženja, neposredno pre objavljivanja članka. Naslov članka „Uloga monetarne politike“, sadržao je odeljke o tome „Šta monetarna politika može da učini“ i „Šta monetarna politika ne može da učini“. Fridman je smatrao da ono što monetarna politika može da učini, osim samo u kratkom roku, jeste da izabere kombinaciju inflacije i nezaposlenosti na Filipsovoj krivoj. Otprilike u isto vreme, drugi ekonomista, Edmund Felps, objavio je članak u kojem poriče postojanje dugoročne veze između inflacije i nezaposlenosti. Evo kako Fridman izlaže svoj stav o tome šta bi Centralna banka mogla da ostvari u dugom roku: Monetarne vlasti kontrolišu nominalne količine-direktno, količine sopstvenih obaveza (novac + bankarske rezerve). U principu, mogu da iskoriste tu kontrolu da obrede devizni kurs, nivo cena, nominalni nivo nacionalnog dohotka, količinu novca prema jednoj ili drugoj definiciji- ili da odrede promenu stope inflacije ili deflacije, stopu rasta količine novca. Monetrane vlasti ne mogu da koriste kontrolu nominalnih količina da bi odredile realne količine: kamatne stope, stopu nezaposlenosti, nivo nacionalnog dohotka, količinu novca, stopu rasta nacionalnog dohotka ili stopu rasta količine novca. Vertikalna Filipsova kriva na dugi rok ilustruje zaključak da nezaposlenost na dugi rok ne zavisi od rasta novčane mase i inflacije. Monetarna politika ne može da utiče na prirodnu stopu nezaposlenosti, a druge politike mogu. Da bi smanjili prirodnu stopu nezaposlenosti, kreatori politike treba da tragaju za unapređenjem funkcionisanja tržišta rada. Recimo, zakoni o minimalnoj nadnici, zakoni o kolektivnom pregovaranju, osiguranje u slučaju nezaposlenosti i programi za obuku utiču na prirodnu stopu nezaposlenosti. Promena politike kojom bi se smanjila prirodna stopa nezaposlenosti, pomerila bi dugoročnu Filipsovu krivu ulevo. Osim toga, pošto niža nezaposlenost podrazumeva više radnika koji proizvode dobra i usluge, ponuđena količina dobara i usluga bila bi veća pri svakom datom nivou cena, a dugoročna kriva agregatne ponude pomerila bi se udesno. Ekonomija bi tako mogla da zabeleži nižu nezaposlenost i veći autput pri svakoj datoj stopi rasta novca i inflacije.
S  lika 2. Dugoročna Filipsova kriva
     
Zaključak Mnoge zemlje suočavaju se sa inflacijom, uključujuči i Srbiju. Otuda i pitanje, šta uzrokuje inflaciju-nominalni rast novca? U svakoj zemlji visoka stopa inflacije je povezana sa visokom nominalnom stopom rasta novca. A visoka stopa rasta novca je povezana sa proračunatim deficitom javne potrošnje. Javna potrošnja je rezultat nemogućnosti da država finansira svoju potrošnju na bilo koji drugi način, osim uz pomoć kreiranja novca. S obzirom na to, da inflacija uopšte nije neizbežna, neophodno je razmotriti i troškove koje inflacija nameće društvu. Posledice inflacije ogledaju se u svim domenima privrednog života i života uopšte. U privrednom životu počinje da dominira nesigurnost (proizvodjači ne znaju po kojoj će ceni nabaviti sirovine, što čini nepoznatu cenu njihovih finalnih proizvoda; usled očekivanja novog porasta cena sirovina (,,inflaciona očekivanja“) oni povećavaju cene svojih finalnih proizvoda, što samo povećava opšti rast cena i ubrzava inflaciju; nastaju mogućnosti za špekulativne poslove, ljudi žele da se što pre oslobode takvog novca pretvarajući ga u realna materijalna dobra; naročito su pogođeni stanovnici sa fiksnim primanjima. Inflacija je zapravo ekonomski poremećaj protiv koga država mora da se bori. Kao i kod svakog problema, otklanja se uzrok. Ako inflaciju posmatramo kao višak tražnje nad ponudom, jasno je da država utiče na smanjenje tražnje na razne načine (utiče na onemogućavanje štampanja dodatne količine papirnog novca, na razne načine utiče da se smanje svi vidovi potrošnje, itd.). Izbor između inflacije i nezaposlenosti izazvao je veliko intelektualno previranje tokom poslednjih četrdeset godina, razvijeni su određeni principi u pogledu kojih danas postoji saglasnost. Milton Fridman 1968. godine je opisao vezu između inflacije i nezaposlenosti: ,, Uvek postoji privremena mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti, ali ona nije stalna. Privremena mogućnost potiče od inflacije per se ali od nepredvidjene inflacije, što generalno znači, od rastuće stope inflacije. Široko rasprostranjeno verovanje da postoji stalna mogućnost izbora predstavlja sofisticiranu verziju konfuzije koja vlada između izraza “visoka” i “rastuća”, a koju svi prepoznajemo u jednostavnijim oblicima. Rastuća stopa inflacije može da smanji nezaposlenost a visoka stopa to ne može. Postavlja se pitanje koliko je dugo to “privremeno”? U najboljem slučaju, mogu da iznesem sopstveno mišljenje, zasnovano na ispitivanju istorijskih činjenica, da početni efekti više i nepredviđene stope inflacije traju oko 2-5 godina.” Danas, nakon više od trideset godina, ova izjava još uvek predstavlja suštinu stava većine ekonomista. Literatura
Yüklə 0,69 Mb. Dostları ilə paylaş:
|
