Beleška o piscu

se  iz  te  jedne  osobine  može  dobiti  prilično  potpuna  slika  o  njego­
vom  ponašanju,  tako  da,  u  okviru  određenih  granica,  možemo  reći 
kako  će  se  ta  vrsta  ljudi  ponašati  u  izvesnim  okolnostima.  Ova  gene­
rativna  moć  apstrakcija  podseća  na  Aristotelovu  ideju  o  entelehiji, 
načelu  po  kome  univerzalije  proizvode  posebnosti.
TIPOVI  I  OPŠTI  POJMOVI
Razlika  između  generativnih  ili  središnih  osobina  s  jedne  strane 
i  slučajnih  ili  perifernih  s  druge  objašnjava  prirodu  produktivne 
apstrakcije.  Ali,  nužno  je  da  idemo  dalje,  van  tradicionalnog  pri­
stupa,  i  da  se  podsetimo  da  se  ne  radi  o  izvlačenju  posebnih  osobina, 
nego  o  opisivanju  strukturalnih  svojstava.  »Hladnoća«  neke  ličnosti 
nije  nikakva  samostalna  osobina  kao  recimo  hladnoća  peći  ili  meseca. 
Ona  je  opšti  kvalitet,  koji  višestruko  utiče  na  čovekovo  ponašanje. 
Da  bismo  ovu  osobenost  apstrakcije  objasnili,  pravićemo  razliku  iz­
među  opštih  pojmova  i  tipova.
Opšti  pojam  je  grupa  obeležja  pomoću  kojih  može  da  se  označi 
jedna  vrsta  stvari.  Pojam  tipa  se  nasuprot  tome  odnosi  na  suštinsku 
strukturu.  Apstrakcije  karakteristične  za  produktivno  mišljenje  jesu 
tipovi  a  ne  opšti  pojmovi  kako  u  nauci  tako  i  u  umetnosti.  Istraži­
vanje  telesnih  tipova  koje  je  obavio  psihijatar  Ernst  Krečmer  (Kret­
schmer)  može  ovde  da  posluži  kao  primer.  Ovde  se  ne  radi  o  valja­
nosti  istraživanja,  u  kome  je  Krečmer  vršio  poređenja  između  telesne 
građe  i  karaktera,  nego  o  tipu  kao  o  formi  saznanja,  kao  i  o  meto­
dama  koje  je  Krečmer  primenio.
Da  bi  odbio  mogućne  prigovore  da  su  njegovi  tipovi  proizvoljno 
zamišljeni  i  nametnuti  telima  njegovih  pacijenata,  Krečmer  je  tvrdio 
da  je  upotrebio  metod  sličan  kompozitnim  fotografijama  Fransisa 
Gol tona.  »Postupamo  tako  kao  da  smo  na  istom  komadu  hartije  isto­
vremeno  kopirali  slike  stotinu  ličnosti,  pri  čemu  bi  se  slične  crte 
međusobno  pojačavale,  a  uzajamno  potirale  one  koje  se  ne  pokla­
paju.«  U  stvari,  Goltonove  fotografije  pokazale  su  da  su  rezultati 
takvog  superponovanja  gotovo  beskorisni  zato  što  različitosti  između 
pojedinačnih  slika  ne  brišu  samo  atipične  crte  nego  i  tipične.  To  se 
događa  zato  što  većina  pojedinačnih  slučajeva  ne  ovaploćuju  tip 
verno,  te  se  razne  njihove  približnosti  tipu  uzajamno  poništavaju 
umesto  da  uklanjaju  slučajna  odstupanja.
U  stvari,  Krečmer  gotovo  u  istome  dahu  tvrdi  da  se  njegov 
opis  tipova  ne  zasniva  na  onome  što  se  vidi  u  najvećem  broju  slu­
čajeva  nego  na  onome  što  se  ispoljava  u  »najlepšim«  primercima. 
Oni  najjasnije  prikazuju  opšte  crte,  dok  većina  slučajeva  daje  samo 
maglovitu  sliku.  »Klasični  slučajevi«  su  »srećni  nalazi«,  na  koje  se 
ne  nailazi  često  u  svakodnevnom  opticaju.
Tačnosti  radi,  Krečmer  nastoji  na  fotografijama  i  merenjima, 
ali  ih  posmatra  samo  kao  pomoćni  materijal  koji  ne  može  da  zameni 
neposredni  vizuelni  utisak.  Razlozi  za  to  su  očigledni:  merenja  se 
ograničavaju  na  pojedinačne  dužine  ili  oblike  i  njihove  brojčane 
odnose,  te  stoga  propuštaju  međusobno  dejstvo  crta  u  okviru  celo- 
kupnog  sklopa;  fotografije  skučavaju  posmatranje  time  što  izdvajaju 
slučajnosti  isto  tako  spremno  kao  i  bitnosti.  »Metar  ne  vidi  ništa«, 
kaže  Krečmer.  »Sve  zavisi  od  savršeno  umetničke,  sigurne  uvežba-
10
145

---

nosti  naših  očiju.«  On,  stoga,  savetuje  posmatraču  da  odmah  posle 
pregleda  pacijenta  stavi  na  hartiju  svoj  svež  utisak  o  bitnim  crtama.
Krečmer  ovde  takođe  pokušava  da  pomiri  dva  oprečna  zahteva. 
Konflikt  koji  iz  toga  nastaje  zasniva  se  na  tome  što  je  posmatračka 
misao  —  kod  naučnika,  umetnika  i  svakog  drugog  —  usmerena 
na  prirodu  ili  princip  stvari,  na  sile  koje  leže  u  osnovi  njihovog 
izgleda  i  ponašanja.  U  praktičnom  životu,  radi  se  pretežno  o  odlu­
kama  o  pojedinačnim  slučajevima.
Klasifikacija  takvih  pojedinačnih  slučajeva  ne  postavlja  nika­
kav  načelni  problem  ako  se  zasniva  na  opštem  pojmu.  Prihvata  se 
svaki  pojedinačni  slučaj  koji,  u  razumnoj  približnoj  meri,  ima  ono 
što  sačinjava  pojam.  Ta  obeležja,  pak,  moraju  jasno  da  se  raspoz­
naju.  Na  primer,  tačno  možemo  da  odredimo  da  li  neko  jeste  ili  nije 
građanin  neke  zemlje.  Ako,  međutim,  ne  može  da  se  razazna  da 
li  nekih  obeležja  ili  grupe  obeležja  ima  ili  nema,  ipak  može  da  se 
načini  spisak  predmeta  koji  potpadaju  pod  određeni  pojam.  Na  pri­
mer,  pod  antikvitetima  mogu,  recimo,  u  carinske  svrhe,  da  se  podra- 
zumevaju:  bakarni  čajnici,  brušeno  staklo,  stolice  iz  određenog  vre­
mena  proizvodnje,  svećnjaci  itd.  U  drugim  slučajevima,  samo  datum 
proizvodnje  može  da  bude  dovoljan.
Krečmer,  kao  naučnik,  nije  se  u  prvom  redu  bavio  raspoređi­
vanjem  pojedinaca.  On se  zanimao za  apstraktne  telesne  forme, sasvim 
jasno  određene  u  izvesnom  broju  strukturalnih  odlika,  ali  kod  poje­
dinačnih  ljudi  ostvarene  manje  više  nepotpuno;  uz  to,  želeo  je  da 
te  fizičke  tipove  dovede  u  vezu  sa  podjednako  apstraktnim  tipovima 
ličnosti.  Međutim,  da  bi  svoje  hipoteze  kvantitativno  proverio  i  teo­
riju  praktično  primenio  na  dijagnozu,  morao  je  pacijente  da  smesti 
u  ovaj  ili  onaj  od  svojih  tipova.  Nema  idealnog  načina  za  kombino- 
vanje  ta  dva  merila.  Tip  nije  grupa  crta,  bilo  prisutnih  ili  odsutnih 
u  nekoj  određenoj  ličnosti.  U  praksi,  gradijenti  se  kreću  od  relativno 
čistih  ovaploćenja  do  sve  slabijih  manifestacija,  ili  do  onoga  što  se 
u  filmskom  jeziku  zove  pretapanje  između  jednog  i  drugog  tipa. 
Povlačenje  granične  linije  kroz  neki  gradijent  uvek  je  proizvoljno, 
a  opšti  pojmovi  dobiveni  na  taj  način  predstavljaju  samo  neprijatno 
nužno  pomagalo  za  svakog  istraživača  koji  radi  na  identifikaciji  i 
razjašnjenju  tipova.
Pa  ipak,  jedan  od  najnezgodnijih  i  najneprijatnijih  načina  na 
koji  praktični  um  interveniše  u  traganju  za  istinom  sastoji  se  tačno 
u  zamenjivanju  tipova  opštim  pojmovima  zasnovanim  na  razgraniča- 
vanju  teritorije.  U  istoriji  umetnosti,  na  primer,  može  da  se  stekne 
istinsko  razumevanje  što  će  se  stilovi,  kao  ekspresionizam  i  kubizam, 
definisati  kao  tipovi  stava  i  prikazivanja  i  što  će  se  pokazati  kako 
se  u  datom  umetniku  takvi  sastojci  kombinuju  u  određenu  mešavinu. 
Na  taj  način,  čovek  počinje  da  shvata  istoriju  umetnosti  kao  pro- 
menljivo  uzajamno  dejstvo  raznih  osnovnih  tipova  prilaženja,  koji  u 
neko  određeno  vreme,  na  nekom  mestu  ili  u  nekoj  ličnosti  dođu 
do  izražaja  samo  da  bi  se  pretopili  u  nešto  drugo.  Ali,  svaki  pokušaj 
da  se  obeleži  istorijska  teritorija  time  što  bi  se  odredilo  kada  je 
renesansa  počela  ili  se  završila  ili,  pak,  da  li  Sezan  spada  u  impre­
sioniste  ili  kubiste,  predstavlja  apsurdan  i  beznadežan  poduhvat. 
U  ovoj  oblasti  ne  postoji  nikakva  praktična  nužnost  da  se  traži  kom­
promis  između  tipova  i  opštih  pojmova.  U  istoriji  umetnosti,  kao  i 
u  drugim  oblastima  nauke,  može  povremeno  da  se  naiđe  na  Gliicksfall
146

---