Beleška o piscu

(srećan  slučaj),  to  jest  na  baš  dobro  ovaploćenje  čitavog  tipa,  ali 
usled  jednostranosti  opštih  tipova,  takva  čistota  je  u  umetnosti  češća 
kod  manjih  talenata  nego  kod  onih  koji  eu  bogato  obdareni.  Naj- 
tipičniji  kubista  nije  i  najveći.
Prema  merilima  opštih  pojmova,  tipovi  mogu  pogrešno  da  se 
tumače  kao  manje  čvrsti,  a  gipkiji.  Na  primer,  August  Zajfert  (Se­
if fert),  u  svojoj  knjizi  o  ovom  predmetu  izražava  se  dvosmisleno. 
S  jedne  strane,  on  opominje  na  mogućnost  pogrešnog  shvatanja  da 
se  priroda  tipa  iscrpljuje  u  prostom  približavanju  oštrije  profilisanoj 
formi.  S  druge  strane,  on  tipove  naziva  gipkim,  prilagodljivim,  ela­
stičnim,  difuzno  ograničenim,  nasuprot  krutim  definicijama  koje  se 
drugde  primenjuju.  Međutim,  tipovi  teže  ka  preciznosti  isto  onoliko 
koliko  i  tradicionalni  opšti  pojmovi.  Krečmerovi  opisi  asteničnih, 
atletskih  i  pikničnih  telesnih  tipova  razrađeni  su  isto  onoliko  precizno 
koliko  i,  recimo,  tipovi  u  književnosti  kao  što  su  Don  Kihot  ili  Ser 
Džon  Falstaf;  ali,  da  li  jedan  određen  čovek  spada  u  ovu  ili  onu 
kategoriju  nije  stvar  odlučivanja  po  načelu  ili-ili,  što  je  karakte­
ristično  za  opšte  pojmove.  Naprotiv,  lestvice  postepene  razlike  vode 
od  najčistijih  ovaploćenja  jednoga  tipa  do  najslabijih.  Potpuno  je 
pogrešno  tvrditi,  kao  što  to  čini  Zajfert,  da  »u  nauci  o  tipovima 
ništa  nije  manje  dobrodošlo  nego  što  je  pojava  međuformi«  zato  što 
one  »remete  koncepciju«.  Materijal  dobiven  iz  prakse  sigurno  može 
da  pokaže  da  je  jednom  određenom  tipu  potrebna  korektura;  pre- 
lazne  forme  kao  takve  ne  utiču  na  pojam,  nego  samo  na  njegovu 
primenu.  Doduše,  može  biti  sasvim  sporno  kome  će  od  dva  granična 
tipa  jedan  čovek  da  pripadne  (»Da  li  je  on  introvertan?«),  ali  ova 
vrsta  teškoće  ni  na  koji  način  ne  utiče  na  same  tipove.  Ona  zaista 
dovodi  da  neprijatne  situacije  kada  se  pojmovi  kruto  primenjuju 
jer  se  tada  otkriva  koliko  su  oni  proizvoljno  razgraničeni.
Opšti  pojmovi  mogu  i  tako  da  se  definišu  što  će  da  se  pro- 
tegnu  na  široku  oblast  primene,  ali  to  ne  menja  njihov  osnovni 
karakter.  Čini  mi  se  da  su  to  u  svojim  istraživanjima  prevideli 
Hempel  i  Openhajm  (Oppenheim),  koji  kažu  da  se  tipovi  dobijaju 
kada  se  kruti  kriterijum  svrstavanja  po  načelu  »ili-ili«  zameni  poste- 
penošću.  Psihološki  pojam  inteligencije,  na  primer,  zaista  postaje 
upotrebljiviji  ako  se  umesto  podele  čovečanstva  na  dve  vrste  ljudi, 
inteligentnih  i  neinteligentnih,  uvede  lestvica  koja  određuje  stepene 
inteligencije.  Međutim,  ovde  se  opet  radi  o  primeni  pojma,  a  ne  o 
prirodi  samoga  pojma.  Time  se  nikako  ne  zamenjuje  opšti  pojam 
inteligencije,  koji  počiva  na  sposobnosti  da  se  odgovori  na  izvesna 
probna  pitanja.  U  smislu  tipa,  inteligencija  je  određena  strukturalna 
forma  duhovnog  ponašanja.
STATIČKI  I  DINAMIČKI  POJMOVI
Pojmovi  teže  da  se  kristalizuju  u  jednostavne,  pravilne  forme. 
Na  probu  ih  stavlja  platonovska  krutost.  Time  se  stvaraju  nezgode 
kada  oblast  koju  treba  da  obuhvate  sadrži  važne  kvalitativne  raz­
like.  Može  se,  na  primer,  dogoditi  da  pojam  kretanja  zanemaruje 
razlike  u  brzini.  Međutim,  za  određene  se  svrhe  sporo  kretanje  bitno 
razlikuje  od  brzog.  U  opažajnom  kao  i  u  umetničkom  smislu,  raz­
likuje  se  ležerni,  otegnuti,  tromi  karakter  sporog  kretanja  od  žestoke
10
»
147

---

siline  brzog.  Takve  kvalitativne  razlike  su  skrivene  kada  se  pojam 
kretanja  odnosi  jednostavno  na  pomeranje  kao  takvo,  na  onaj  način 
na  koji  se  ljudska  ili  životinjska  figura  jednostavno  »kreće«,  bez 
ikakvog  ukazivanja  na  kvalitet  jedne  određene  brzine.
Isti  takav  problem  može  da  nastane  kada  se  različite  faze  kre­
tanja  kvalitativno  razlikuju.  Za  određene  potrebe,  važno  je  da  se 
pravi  razlika  između  visokog  stepena  napetosti  pri  najvećem  odstu­
panju  klatna  od  vertikale  i  drugih  faza  istog  kretanja.  Kad  se  pri­
bliži  najvećem  odstojanju  od  sredine,  klatno  okleva,  zaustavlja  se, 
a  onda  kreće  u  obrnutom  pravcu;  kasnije,  bez  kolebanja  prelazi  ver­
tikalnu  osu  simetrije,  na  kojoj  je  napetost  ravna  nuli.  Kad  bi  se 
pojam  njihanja  ograničavao  na  prosto  kretanje  tamo-amo,  te  razlike 
bi  se  prikrivale.  Stoga  bismo  ovde  mogli  da  govorimo  o  statičkim 
pojmovima.
U  ljudskom  umu  postoji  čudesno  međusobno  dejstvo  između 
želje,  a  svakako  i  potrebe,  da  se  obuhvati  celokupan  opseg  jednog 
fenomena  i  privlačne  jednostavnosti  statičkih  pojmova,  koji  izdvajaju 
jedno  određeno  karakteristično  stanje  predmeta  ili  kretanja  i  puštaju 
ga  da  predstavlja  celinu.  Na  ranim  stepenima  saznanja  um  još  nije 
sposoban  za  neku  veliku  složenost,  te  stoga  u  svojim  pojmovima 
upotrebljava  jednostavne  oblike  i  jednolične  pokrete.  Takvi  statički 
pojmovi  olakšavaju  prvi  pristup  fenomenu  time  što  mu  tako  reći 
zamrzavaju  strukturu,  ali  oni  će  isto  tako  i  da  suviše  uproste,  ukrute 
i  izoluju  fenomen,  a  to  ne  doprinosi  produbljivanju  saznanja.
Ta  neadekvatnost  statičkih  pojmova  zapažena  je  s  nelagodnošću 
još  u  prošlosti.  Džon  Lok  nas  zapanjuje  svojom  primedbom  da  mi 
pojedinačne  slučajeve  okupljamo  pod  jedan  rod,  i  to  »ne  iz  nužde, 
već  samo  zato  da  se  uštedi  trud  nabrajanja  nekoliko  jednostavnih 
ideja  koje  obuhvata  prva  opšta  reč  ili  rod;  ponekad  to  činimo  možda 
i  zato  što  se  stidimo  što  zadatku  nismo  dorasli.  A li. . .   iako  je  defi- 
nisanje  pomoću  roda  najkraći  put,  ipak  može  da  se  sumnja  da  li 
je  on  i  najbolji.  Ubeđen  sam  da  on  nije  jedini,  pa  stoga  ne  i  apso­
lutno  nužan.  Pošto  definicija  nema  za  cilj  ništa  drugo  nego  da  dru­
gim  ljudima  rečima  omogući  da  shvate  kakvu  ideju  jedan  određen 
izraz  označava,  a  to  se  najbolje  obavlja  kada  se  nabroje  sve  one 
najjednostavnije  ideje  koje  se  objedinjuju  u  značenju  definisanoga 
izraza...«
U  jednom  drukčijem  kontekstu,  pišući  o  »normalnoj  varijabil­
nosti«,  Fransis  Golton  uzvikuje:
»Teško  je  razumeti  zašto  statističari  svoja  istraživanja  obično  ogra­
ničavaju  na  prosečne  vrednosti  umesto  da  uživaju  u  obuhvatnijim  gle­
dištima.  Njihove  duše  kao  da  su  isto  tako  neosetljive  za  draž  raznolikosti 
kao  što  je  i  duša  onog  ravničarskog  Engleza,  koji  je  posle  jednog  puto­
vanja  u  Svajcarsku  izjavio  da  kada  bi  se  planine  bacile  u  jezera,  čovek 
bi  se  u  jedan  mah  otarasio  dveju  neprijatnosti.«
Ova  napomena  treba  da  natera  da  se  zamisle  oni  koji  se  ko­
riste  Goltonovim  metodom  fotografija  kopiranih  jedna  preko  druge 
kao  uzorom  za  obrazovanje  pojmova  pomoću  superponovanja  poje­
dinačnih  primera.
Ranije  sam  pomenuo  Berklijevu  sugestiju  da  se  opšti  iskaz  pri­
kazuje  pojedinačnim  primerkom.  On  je  dokazivao  da  zapažanja  mogu
148

---