Herbert marcuse

12 
UVOD 
dohvata analiziranog društva; one moraju biti odredljivi ci­
ljevi prakse. Iz toga slijedi da apstrahiranje od postojećih 
institucija mora biti izraz neke zbiljske tendencije — tj. tran­
sformacija tih institucija mora biti stvarna potreba stanov­
ništva koje potpada pod njih. Teorija društva se bavi povi­
jesnim alternativama koje obitavaju u danom društvu kao 
subverzivne tendencije i snage. Vrednote vezane za alternati­
ve postaju činjenice kad su povijesnom praksom prevedene u 
realitet. Teorijski koncepti rezultiraju društvenom promje­
nom. 
U ovom aspektu 'razvijeno industrijsko društvo kon­
frontira kritiku sa situacijom koja, čini se, lišava kritiku 
same njezine osnove. Tehnički progres, proširen na cio sistem 
dominacije i koordinacije, stvara takve oblike života (i moći) 
koji pomiruju snage koje se suprostavljaju sistemu, koji po-
ražavaju ili opovrgavaju svaki protest preduzet u ime povi­
jesnih mogućnosti slobode od rada i dominacije. Jzgleda da 
je savremeno društvo u stanju da obuzda društvenu prom­
jenu — kvalitativnu promjenu koja bi ustanovila bitno dru­
gačije ustanove, novo usmjerenje proizvodnog procesa, novi 
način čovjekove egzistencije. Ovo sputavanje*) društvene 
promjene je, možda, najkarakterističnije ostvarenje razvije­
nog industrijskog društva. Integraciju suprotnosti, koja je, 
kako rezultat tako i pretpostavka ovog ostvarenja, potvrđu­
je opće prihvaćanje nacionalnog cilja, dvopartijski sistem, 
opadanje pluralizma, sporazumijevanje biznisa i radnika unu­
tar jake države. 
dencije, u feoriji i praksi, koje u danom društvu »premašuju» postojeći 
univerzum zbivanja i akcije u smjeru povijesnih alternativa (realnih 
mogućnosti). 
*) Kako »contain«: znači i »sadržavati«, »obuhvaćati« i »obuzdavati«, 
»zadržavati«, »ograničavati«, a kako je izraz »containment« u ovoj 
Marcuseovoj knjizi najčešće u kontekstu: sadržanost mogućnosti za 
transcendiranje postojećeg i  i s t o v r e m e n o njihovo zadržavanje 
unutar granica postojećeg — to smo ga slobodno prevodili sa: »spu­
tavanje«, ponekad čak »apsorbiranje«, nastojeći da bar približno 
izrazimo sabiranje oba značenja u jednu riječ. 
UVOD 13 
Sažeta komparacija između formativnog stupnja teo­
rije industrijskog društva i njezine sadašnje situacije može 
pomoći da se pokaže kako je izmijenjena osnova kritike. U 
vrijeme svog nastanka, u prvoj polovini devetnaestog stolje­
ća, kritika industrijskog društva je, izrađujući prve koncepte 
alternativa, zadobila konkretnost u povijesnoj medijaciji te­
orije i prakse, vrednota i fakata, potreba i dane usmjere­
nosti. Ta povijesna medijacija se zbivala u svijesti i političkoj 
akciji dviju velikih klasa koje su se suprotstavljale jedna 
drugoj u društvu: buržoazije i proletarijata. To su još uvi­
jek osnovne klase u kapitalističkom svijetu. No, razvitak ka­
pitalizma je izmijenio strukturu i funkciju ovih dviju klasa 
tako da one više nisu akteri povijesne transformacije. U naj­
razvijenijim područjima suvremenog društva bezobziran inte­
res očuvanja i poboljšanja institucionalnog status quoa sje­
dinjuje prethodno antagonističke snage. U onoj mjeri u ko­
joj tehnički progres osigurava rast i koheziju komunističkog 
društva, uzmiče ideja ο kvalitativnoj promjeni pred realis­
tičkim pojmovima ο neeksplozivnoj evoluciji. U odsutnosti 
aktera i akcija
 društvene promjene koje bi se dale demon­
strirati, kritika je bačena natrag na visoki stupanj apstrak­
cije. Nema više tla na kome se sastaju teorija i praksa, mi­
sao i akcija, čak i najempirističkije analize povijesnih alter­
nativa poprimaju izgled nerealističke spekulacije, a preda­
nost njima stvari ličnog (ili grupnog) preferiranja. 
Pa ipak: da li ta odsutnost opovrgava teoriju? Uprkos 
činjenicama koje, po svemu sudeći, govore suprotno, kritička 
analiza ustrajava u insistiranju da je neophodnost kvalitativ­
ne promjene tako urgentna kao nikad prije. Kome je potreb­
na? Odgovor je konstantno isti: društvu kao cjelini, svakom 
od njegovih članova. Sjedinjenost porasta produktivnosti i 
porasta destrukcije, čovječanstvo na rubu uništenja, izruče-
nost misli, nade i straha odlukama postojećih moći, perzi-
stencija bijede uprkos bogatstvu bez presedana — konstitu­
iraju optužbu koja nije nimalo pristrana, čak ako ovi pobro-
jeni elementi nisu raison d'être ovog društva, već samo nje­
gov nusprodukt: iracionalna je sama njegova zamašna raci­
onalnost, koja pokreće efikasnost i rast. 

---

14
  Ü V O D 
Ovo društvo nije manje iracionalno i manje podobno 
kritici time što ga ogromna većina stanovništva prihvaća i što 
joj je nametnuto da ga prihvaća. Još je smislena distinkcija 
istinske i krive svijesti, pravog i neposrednog interesa. Ali 
ova distinkcija mora biti osnažena. Treba da ljudi dođu do 
toga da je sagledaju i da nađu put od krive ka istinskoj svi­
jesti, od svog neposrednog k svom pravom interesu. 
Κ tome
 će prispjeti samo ako je oživotvorena potreba da se 
promijeni njihov način života, negiranje pozitivnog, odbijanje. 
Upravo ovu potrebu postojeće društvo uspijeva potisnuti u 
onoj mjeri u kojoj je sposobno za »snabdijevanje dobrima« u 
sve masovnijim razmjerima upotrebljavajući, pri tome, znan­
stveno pokoravanje prirode za znanstveno pokoravanje čov­
jeka. 
Suočena s totalnim karakterom ostvarenja razvijenog 
industrijskog društva, kritička teorija ne raspolaže os­
novom za transcendiranje ovog društva. Vacuum poga­
đa i samu teorijsku strukturu jer su kategorije kritičke 
teorije društva bile razvijene tokom perioda u kome je po­
treba za odbijanjem postojećeg i njegovim prevratom bila in­
korporirana u akciji utjecajnih društvenih snaga. Te kate­
gorije su bile bitno negativni i kritički pojmovi koji su odre­
đivali aktualne suprotnosti u evropskom društvu devetnaes­
tog vijeka. Već je i sama kategorija »društvo« izražavala oštar 
sukob društvene i političke sfere — društvo kao antagonis-
tičko državi. Slično tome, »individuum«, »klasa«, »privatan«, 
»porodica« označavali su sfere i snage koje još nisu bile inte­
grirane u dane uslove — označavali su sfere napetosti i kon­
tradikcije. Naporedo s porastom integracije industrijskog dru­
štva, ove kategorije gube svoju kritičku konotaciju i tendira­
ju tome da postanu deskriptivni, zavaravajući ili operacio-
nalni termini. 
Pokušaj da se ponovo zadobije kritička intencija tih ka­
tegorija i da se razumije kako je njihova intencija bila anuli-
rana društvenim realitetom odpočetka se javlja kao regres od 
teorije povezane s povijesnom praksom na apstraktnu speku­
lativnu misao: od kritike političke ekonomije na filozofiju. 
Ovaj ideologijski karakter kritike proizlazi iz činjenice da je 
• 
UVOD 
15 
analiza, tako, prinuđena da proslijedi s pozicije »izvan«, kako 
pozitivnog tako i negativnog, kako produktivnih tako i de­
struktivnih tendencija u društvu. Moderno industrijsko dru­
štvo je upravo ekspanzivan identitet ovih suprotnosti. U to­
me i jest srž problema. Naporedo s tim, pozicija teorije ne 
može biti pozicija puke spekulacije. Ona mora biti povijesna 
pozicija u tom smislu što mora biti zasnovana na sposobno­
stima danog društva. 
Ova neizvjesna situacija uključuje još fundamentalni-
ju neizvjesnost, '»čovjek jedne dimenzije« će odpočetka do 
kraja oscilirati između dvije kontradiktorne hipoteze: (1) da 
je razvijeno industrijsko društvo kadro sputati kvalita­
tivnu promjenu, konstituens predvidljive budućnosti; (2) da 
postoje snage i tendencije koje će moguće slomiti ovo sputa­
vanje i revolucionirati društvo.' Ne mislim da može biti dat 
jasan odgovor.
1
 Prisutne su obje tendencije, jedna uz drugu 
— i čak jedna u drugoj. Prva tendencija je dominantna, pa, 
ma kakvi preduvjeti za preokret mogli egzistirati: — oni su 
upotrijebljeni tako da ovaj bude spriječen. Možda neki slučaj 
može promijeniti situaciju. No, ni katastrofa neće donijeti 
promjenu ako poimanje onog što se zbiva i onog što je 
zapriječeno ne preokrene svijest i ponašanje čovjeka. 
Analiza je centrirana oko razvijenog industrijskog dru­
štva, u kome tehnički aparat produkcije i distribucije (sa 
sektorom automacije u porastu) ne funkcionira kao zbir-total 
pukih instrumenata koji mogu biti izdvojeni od njihovih 
društvenih i političkih učinaka. Naprotiv, to je sistem koji 
a priori determinira kako proizvod tog aparata tako i opera­
cije koje mu služe i proširuju ga. U tom društvu proizvodni 
aparat tendira tome da postane totalitaran utoliko što de­
terminira ne samo društveno potrebna zanimanja, vještine i 
stavove već i individualne potrebe i aspiracije. On tako čini 
zastarjelom suprotnost privatne i javne egzistencije, individu­
alnih i društvenih potreba. Tehnologija služi postavljanju 
novih, efektivnih i ugodnijih formi društvene kontrole i dru­
štvene kohezije. Totalitarna tendencija ovih kontrola potvr­
đuje se, izgleda, u još jednom smislu — time što se širi na 
manje razvijena i, čak, na predindustrijska područja svijeta, 

---