Herbert marcuse

64 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Stvarnost pluralizma postaje ideološka, varljiva. On vi­
še proširuje nego što reducira manipuliranje i koordinaciju, 
izvodi sudbonosnu integraciju više nego što joj se suprot­
stavlja. Slobodne institucije se natječu s autoritarnim u to­
me da neprijatelja učine đavolskom snagom unutar sistema. 
Ova đavolska snaga stimulira rast i inicijativu, i to ne na 
osnovu značaja i ekonomskog prodora »sektora« obrane, već 
na osnovu toga što društvo kao cjelina postaje odbrambeno 
društvo. Jer, neprijatelj je permanentan. On nije u izvanred­
nim situacijama, već u toku normalnog stanja stvari. On pri­
jeti u vrijeme mira koliko i u ratu (a možda i više nego za 
vrijeme rata). Tako on biva ugrađen u sistem kao koheziona 
snaga. 
Ni rast produktivnosti, kao ni visok životni stan­
dard ne ovise ο prijetnji izvana, ali ovisi njihovo iskorišta­
vanje za sputavanje društvene promjene i perpetuiranje su-
žanjstva. Neprijatelj je zajednički nazivnik za sve što se čini 
ili ne čini. On nije identičan s postojećim komunizmom ili 
postojećim kapitalizmom — on je, u oba slučaja, sablast os­
lobođenja. 
Još jedanput: besmislenost cjeline oslobađa krivnje po­
jedine ludosti i preokreće zločine protiv čovječanstva u racio­
nalan pothvat. Kad su ljudi, prikladno stimulirani javnim i 
privatnim autoritetima, spremni na živote totalne mobiliza­
cije, oni su razboriti ne samo radi prisutnog neprijatelja već, 
također, radi investicija i mogućnosti uposlenosti u industri­
ji i razonodi. Postaju smislene čak i najluđe kalkulacije: pre­
ferira se uništenje pet miliona spram uništenja deset milio-
na, dvadeset miliona itd. Beznadno je dokazivati da civiliza­
cija, koja svoju odbranu opravdava takvim kalkulima, prok­
lamira svoj vlastiti kraj. 
U takvim uslovima čak i postojeće slobode i pribježišta 
padaju unutar organizirane cjeline. Ublažava li konkurenci­
ja, ili intenzivira, na današnjem stupnju dirigiranog tržišta, 
trku za veću i bržu prođu i zastarijevanje? Natječu li se po­
litičke partije u pacifikaciji ili u jačoj i skupljoj vojnoj in­
dustriji? Da li proizvodnja »obilja« stvara, ili odgađa, zado­
voljenje još neispunjenih vitalnih potreba? Ako su ove prve 
mogućnosti alternativa istinske mogućnosti, tad suvremena 
JEDNODOeatnONALNO DRUŠTVO 65 
forma pluralizma ojačava tendenciju sputavanja kvalitativne 
promjene i tako sprečava, a ne nagoni na »obrat« samood­
ređenja. Demokracija se pokazuje kao najefikasniji sistem 
dominacije. 
Skica države izobilja, ocrtane u prethodnim poglavlji­
ma, skica je povijesne igre između organiziranog kapitalizma 
i socijalizma, sužanjstva i slobode, totalitarizma i sreće. Mo­
gućnost države izobilja je dovoljno indicirana predominant-
nim tendencijama tehničkog progresa i dovoljno ugrožena 
eksplozivnim snagama. Najmoćnija je, svakako, opasnost da 
se pripremanje za totalan nuklearni rat može okrenuti u 
realizaciju: zastrašivanje služi, takođe, obeshrabrenju napo­
ra da se eliminira potreba zastrašivanja. U zbivanju su pri­
sutni i drugi činioci koji mogu zapriječiti ugodno poveziva­
nje totalitarizma i srećnosti, manipuliranja i demokracije, 
heteronomije i autonomije — ukratko, perpetuiranje unapri­
jed zasnovane harmonije između organiziranog i spontanog 
ponašanja, preduvjetovane i slobodne misli, korisnosti i 
uvjerenja. 
čak i najorganiziraniji kapitalizam zadržava društvenu 
potrebu privatnog prisvajanja i raspodjele profita kao regu­
latora ekonomije. To jest, on kontinuirano povezuje realizi­
ranje općih interesa i posebnih ovlaštenih interesa. Tako 
je kapitalizam i nadalje suočen s konfliktom između ra­
sta potencijala za pacifikaciju borbe za opstanak i nužnost 
da se ta borba intenzi vira; između progresivnog »ukidanja 
rada« i potrebe da se očuva rad kao izvor profita. Ovaj kon­
flikt perpetuira nehumanu egzistenciju onih koji sačinjava­
ju ljudsku bazu društvene piramide — autsajdera i siroma­
ha, nezaposlenih i nezapošljivih, progonjenih obojenih ra­
sa, obitavalaca zatvora i mentalnih institucija. 
Neprijatelji izvana, zaostalost i naslijeđe terora u suv­
remenim komunističkim zemljama perpetuiraju okrutnošću 
obilježeno »dostizanje i prestizanje« postignuća kapitalizma. 
Time ojačava prioritet sredstava pred ciljem — prioritet koji 
bi mogao biti slomljen samo ako se ostvari pacifikacija — 
a kapitalizam i komunizam nastave takmičenje bez vojne 
sile, u sveobuhvatnim razmjerima i posredstvom sveobuhva-

---

66 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
tnih institucija. Pacifikacija bi značila nastajanje genuine 
Svjetske ekonomije — smrt države nacije, nacionalnog inte­
resa, nacionalnog biznisa skupa s njihovim internacionalnim 
savezima. Upravo protiv te mogućnosti je sadašnji svijet mo­
biliziran: 
»Ignorancija i nesavjesnost vladaju u tolikoj mjeri da 
nacionalizam i nadalje cvjeta. Ni naoružanje ni industrija dva­
desetog stoljeća ne dozvoljavaju 'otadžbinama' da osiguraju 
svoju bezbjednost i svoju egzistenciju osim posredstvom or­
ganizacija na kojima je težište ekonomskih i vojnih pitanja 
u svjetskim razmjerima. No, na Istoku, kao ni na Zapadu, 
kolektivna uvjerenja se ne adaptiraju stvarnoj promjeni. Ve­
like sile oblikuju svoja .carstva' ili popravljaju njihovu arhi­
tekturu ne prihvaćajući, pri tome, promjene u ekonomskom 
i političkom režimu koje bi dale efikasnost i sadržaj ovoj ili 
onoj koaliciji«, i 
»Izigrane od strane nacije i od klase, mase, koje strada­
ju, svugdje su uključene u okrutnost konflikta. Tu su njihovi 
jedini neprijatelji gospodari koji znalački iskorištavaju misti-
fikacije industrije i moći. 
Sporazumijevanje moderne industrije i teritorijalne mo­
ći jest defekt, zbiljskiji od kapitalističkih i komunističkih in­
stitucija i struktura, koji nikakva nužna dijalektika neće nuž­
no odstraniti.«
41
) 
Odlučna međuovisnost jedina dva »vrhovna« društve­
na sistema u suvremenom svijetu izražava činjenicu da je 
sukob između progresa i politike, čovjeka i njegovih gospo­
dara postao totalan. Kad se kapitalizam sreta s izazovom ko­
munizma, susreće on svoje vlastite mogućnosti: spektakula­
ran razvoj svih proizvodnih snaga nakon podređivanja pri­
vatnih interesa stvaranja profita, koji koče takav razvoj. I 
komunizam u susretu s izazovom kapitalizma nalazi svojo 
vlastite mogućnosti: spektakularan komfor, slobode, olakša­
nje životnih tegoba. Oba sistema su te mogućnosti iskrivila 
tako da se one jedva raspoznaju, i, u oba slučaja, razlog je, 
u posljednjoj instanci, isti: borba protiv načina života koji 
bi raščinio bazu za dominaciju. 
41) François Perroux, loc. cit., vol. III, str. 631-632, 633. 
3. POKORENJE NESRETNE SVIJESTI: REPRESIVNA 
DESUBLIMACIJA 
κ Nakon
 što smo ukazali na političku integraciju razvi­
jenog industrijskog društva, na postignuće rasta tehnološke 
produktivnosti i ekspanzivnog pokoravanja čovjeka i priro­
de, prelazimo sad na korespondirajuću integraciju u domeni 
kulture. U ovom poglavlju će određeni ključni pojmovi i sli­
ke literature, te njihova sudbina ilustrirati likvidiranje opo­
zicionih i transcendirajućih elemenata »više kulture« u pro­
cesu razvoja tehnološkog racionaliteta. Ove elemente prevla­
dava, zapravo, proces desublimacije, predominantan u razvi­
jenim područjima suvremenog društva, i 
Ostvarenja i neuspjesi ovog društva obezvređuju nje­
govu višu kulturu. Cijenjenje autonomne ličnosti, humaniz­
ma, tragične i romantične ljubavi javlja se kao ideal zaosta­
lih stupnjeva razvoja.Ono što se sad zbiva nije degenerira­
nje visoke kulture u masovnu kulturu, već opovrgavanje kul­
ture realitetom. Realitet nadilazi svoju kulturu, čovjek da­
nas može učiniti više nego heroji i polubogovi kulture; on je 
riješio mnoge nerješive probleme. No, on je i iznevjerio na­
du i uništio istinu koje su bile sačuvane u sublimacijama vi­
še kulture. Zacijelo je viša kultura bila uvijek u suprotnosti 
s društvenom stvarnošću, a samo je privilegirana manjina 
uživala njene blagoslove i predstavljala njene ideale. Uvijek 
su koegzistirale dvije antagonističke sfere društva; viša kul­
tura se uvijek prilagođavala, dok je stvarnost rijetko bila 
uznemiravana njenim idealima i istinama. 
Novina suvremenog svijeta jest iščezavanje antagoniz­
ma kulture i društvenog realiteta putem zastarjevanja opo­
zicionih, stranih i transcendirajućih elemenata više kulture 
na osnovu kojih je ona konstituirala jednu drugu dimenziju 

---