Herbert marcuse

48 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
dan kad je ta stvar oživljena i kad bira svoju mate­
rijalnu i intelektualnu hranu, kad ne osjeća da je stvar, 
kad je čista, zgodna, pokretna stvar. I obratno, kako reifi-
kacija tendira da postane totalitarna na osnovu svoje 
tehnološke forme, sami organizatori i upravljači sve više ovi­
se ο mašineriji koju organiziraju i kojom upravljaju. Ova 
uzajamna ovisnost nije više dijalektički odnos Gospodara i 
Sluge koji puca u borbi za međusobno priznavanje, već za­
tvoren krug koji obuhvaća i Gospodara i Slugu. Upravljaju 
li tehničari ili njihova vladavina pripada drugima, onima koji 
se oslanjaju na tehničare kao svoje planere i egzekutore? 
»... pritisak današnje, visoke tehnološke utrke u nao­
ružanju oduzeo je iz ruku odgovornih službenika vlade inici­
jativu i moć da donose presudne odluke i dao je u ruke tehni­
čara, planera i naučen jaka uposlenih u velikim industrijama 
i zaduženih za interese svojih poslodavaca. Njihova je duž­
nost da izmisle nov sistem oružja i da uvjere rukovodioce 
vojske da budućnost njihove vojne profesije, a i budućnost 
zemlje ovisi ο kupovanju toga što su oni izmislili«.
  2 4
) 
Ako se proizvodne ustanove oslanjaju, u svrhu samooču-
vanja i rasta, na vojsku, vojska se oslanja na korporacije »ne 
samo radi svoga oružja već i radi njihova znanja kakvo je 
oružje njoj potrebno, koliko će ono stajati i za koliko će ga 
vremena dobiti»
  2 5
) . Zatvoreni krug je, odista, adekvatna sli­
ka društva koje samo sebe širi i perpetuira u vlastitom una­
prijed utvrđenom cilju — gonjeno porastom potreba koje 
ono stvara i, istovremeno zadržava unutar sebe. 
Izgledi sputavanja 
Postoji li bilo kakav izgled da bi pukao ovaj lanac 
porasta produktivnosti i potiskivanja? Odgovor bi zahtijevao 
pokušaj da se suvremeni razvoj projicira u budućnost uz 
pretpostavku relativno normalne evolucije, tj. zanemarujući 
2 4
) Stewart Meacham,  L a b o r  a n d  t h e  C o l d  W a r ; Ame­
rican Friends Service Committee, Philadelphia, 1959. str. 9. 
2 5 )
 Ibid. 
JEDNODIMENZIONALNO  D r U S T V O  4 9 
vrlo realnu mogućnost nuklearnog rata. Po toj pretpostavci 
bi neprijatelj ostao »permanentan«, — tj. komunizam bi na­
stavio da koegzistira s kapitalizmom. U isto vrijeme kapi­
talizam bi, i nadalje, bio sposoban da zadrži i, čak, poveća 
životni standard za sve veći dio stanovništva. — Ovo, uprkos 
intenziviranju proizvodnje razornih sredstava i metodičkom 
rasipanju sredstava i sposobnosti, i posredstvom toga. Ta spo­
sobnost se potvrdila uprkos svjetskim ratovima i ogromnom 
fizičkom i intelektualnom nazadovanju koje su donijeli fa­
šistički sistemi, i posredstvom njih. 
Materijalna baza za ovu sposobnost bi i nadalje bila 
na raspolaganju u 
a) porastu produktivnosti rada (tehnički progres); 
b) povećanju nataliteta stanovništva; 
c) permanentnoj ekonomiji odbrane; 
d) ekonomsko-političkoj integraciji kapitalističkih ze­
malja i izgradnji njihovih odnosa s nerazvijenim 
područjima. 
Tad bi produžena suprotnost između proizvodnih sposobnosti 
društva i njihova destruktivnog i ugnjetavačkog korištenja 
tražila intenzivirane napore da se zahtjevi aparata nametnu 
stanovništvu — da se odstrane ekscesivni potencijaliteti, da 
se kreira potreba za kupovanjem dobara koja moraju biti 
prodana uz profit, te želja da se radi na njihovoj proizvodnji 
i stvaranju. Vladajući javnim i privatnim poslovanjem, jača­
jući unaprijed zasnovanu harmoniju između interesa velikih 
javnih i privatnih korporacija i njihovih mušterija i slugu, 
sistem tako ide ka totalnom upravljanju i totalnoj ovisnosti 
ο upravljanju. Sve dok su radnici afirmativna snaga i podu­
pirači sistema dominacije, njega neće izmijeniti sami po sebi 
ni djelomična nacionalizacija ni prošireno učešće radnika u 
rukovođenju i profitu. 
Postoje centrifugalne tendencije iznutra i izvana. Jed­
na od njih je inherentna u samom tehničkom progresu — 
upravo automacija. Smatram da je širenje automacije više 
nego kvantitativan rast mehanizacije — ona je promjena u 

---

50 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
karakteru bazičnih proizvodnih snaga
  2 δ
) . Izgleda da je auto-
macija do granica
 tehničke mogućnosti inkompatibinla s dru­
štvom baziranim na privatnoj eksploataciji ljudske radne 
snage u procesu proizvodnje. Gotovo stoljeće prije nego što 
je automacija postala stvarnost, Marx je naslutio njene eks­
plozivne tendencije: 
»Industrijska napredovanja velikih razmjera, stvaranje 
zbiljske moći ovisi manje ο radnom vremenu i kvantitetu ut­
rošenog rada nego ο
 moći instrumenata pokretnih u toku rad­
nog vremena. Ti instrumenti i njihova moćna efikasnost nisu 
u razmjeru s neposrednim radnim vremenom koje zahtijeva 
i njihova proizvodnja; njihova efikasnost ovisi ο postignutom 
stupnju znanstvenog i
 tehnološkog progresa — drugim rije­
čima, ο primjeni znanosti na proizvodnju . . . Ljudski rad 
nije
 više zatvoren u proizvodni proces, već se čovjek odnosi 
spram njega kao nadziratelj i regulator . . . Umjesto da bude 
glavni akter procesa produkcije, on sad stoji izvan njega . . . 
U ovom preinačenju nije više glavni potporanj proizvodnje i 
bogatstva neposredan rad koji vrši sam čovjek niti je to nje­
govo radno vrijeme, već prisvajanje njegove proizvodne snage, 
njegovo razumijevanje prirode i vladanje njome posredstvom 
njegova društvenog bića — jednom riječju, razvoj društve­
nog individuuma. Krađa tuđeng radnog vremena, na kojoj 
sad još uvijek počiva (društveno) bogatstvo, javlja se tad 
kao mizerna baza spram one novorazvijene, stvorene samom 
velikom industrijom. Cim ljudski rad u svojoj neposrednoj 
formi prestane biti veliki izvor bogatstva, radno vrijeme pre­
staje biti, i mora prestati da bude, mjera bogatstva. Odatle 
slijedi da i prometna vrijednost nužno prestaje biti mjera 
upotrebne vrijednosti. Višak rada mase prestaje biti uslov 
razvoja općeg bogatstva, isto tako kao što i nerad manjine 
prestaje biti uvjet razvoja univerzalnih sposobnosti čovjeka. 
Tako se ruši onaj način proizvodnje koji počiva na promet­
noj vrijednosti . .  .
2 7
) 
26
) Pogledaj, str. 43. 
27
) Karl Marx,  G r u n d r i s s e  d e r  K r i t i k  d e r  p o l i t i s ­
c h e n  O e k o n o m i e ; Berlin, Dietz Verlag, 1953., str. 592. i dalje. 
Pogledaj također str. 596. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 51 
Automacija je, odista, veliki katalizator razvijenog in­
dustrijskog društva. Ona je eksplozivan ili neeksplozivan ka­
talizator u materijalnoj bazi kvalitativne promjene, tehnički 
instrument za promjenu kvantiteta u kvalitet, jer, društveni 
proces automacije izražava transformaciju ili, preciznije, 
transupstancijaciju radne snage, u kojoj ova, odvojena od 
čovjeka, postaje neovisan producirajući objekt, te, tako, i sam 
subjekt. 
Automacija bi, postavši proces materijalne proiz­
vodnje, revolucionirala cijelo društvo. Dovedena do savršen­
stva, reifikacija ljudske radne snage bi slomila postvarenu 
formu režući lanac koji veže čovjeka za mašineriju, — tj. me­
hanizam posredstvom koga čovjeka porobljuje njegov vlastiti 
rad. Potpuna automacija u domenu nužnosti bi otvorila di­
menziju slobodnog vremena kao onu u kojoj bi se konstitu­
iralo čovjekovo privatno i društveno biće. To bi bila povijesna 
transendencija prema novoj civilizaciji. 
Na suvremenom stupnju razvijenog kapitalizma orga­
nizirana radnička klasa se suprotstavlja automaciji koja ne 
kompenzira zaposlenost. Radnička klasa insistira na eksten­
zivnom korištenju ljudske radne snage u materijalnoj proiz­
vodnji i utoliko se opire tehničkom progresu. Postupajući 
tako, ona se suprotstavlja efikasnijem korištenju kapitala — 
priječi intenzivirane napore da se podigne produktivnost ra­
da. Drugim riječima, kontinuirano zaustavljanje automacije 
može oslabiti konkurentsku nacionalnu i internacionalnu po­
ziciju kapitala, prouzrokovati dalekosežnu depresiju i, na 
osnovu toga, reaktivirati sukob klasnih interesa. 
Ova mogućnost postaje utoliko realističnija što se bor­
ba za prestiž između kapitalizma i komunizma pomjera od 
vojnog i društvenog na ekonomsko polje. Kad je zadobiven 
određen tehnički nivo, automacija u sovjetskom sistemu mo­
že brže proslijediti posredstvom moći totalnog upravljanja. 
U zapadnom svijetu to bi izazvalo opasnost u pogledu presti­
ža u njegovoj internacionalnoj poziciji i prisilio bi ga da ubr­
za racionalizaciju proizvodnog procesa. Takva racionalizacija 
nailazi na čvrst otpor od strane radnika. No, taj otpor nije 
praćen političkom radikalizacijom. U najmanju ruku, u Sje­
dinjenim Američkim Državama rukovodstvo radnika, po svo-

---