Herbert marcuse

56 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
kom društvu odgađa (ili je na osnovu internacionalne situ­
acije prisiljen da odgađa) kvalitativnu promjenu prema dru­
goj fazi, pa se prelaz iz kapitalizma u socijalizam, uprkos re­
voluciji, javlja, još uvijek, kao kvantitativna promjena. Na­
stavlja se porobljavanje čovjeka instrumentima njegova rada 
u visoko racionaliziranoj, uvelike efikasnoj formi koja ima 
sve izglede na uspjeh. 
Situacijom neprijateljske koegzistencije mogu se obja­
sniti teroristička obilježja staljinističke industrijalizacije. No, 
ona je stavila u pokret također i snage koje tendiraju k to­
mu da perpetuiraju tehnički progres kao instrument domina­
cije; sredstva unaprijed presuđuju i sam cilj. Tehnički pro­
gres će uroditi kontinuiranim porastom životnog standarda te 
liberalizacijom kontrola (ponovo, pod pretpostavkom da nu­
klearni rat ili kakva druga katastrofa ne presiječe njegov ra­
zvoj). Nacionalizirana ekonomija će moći eksploatirati pro­
duktivnost rada i kapital bez strukturalnog otpora
 34
) reduci­
rajući, u ovećoj mjeri, radne sate i povećavajući komfor. I sve 
to bi mogla izvršiti ne napuštajući totalno upravljanje ljudi­
ma. Nema razloga za pretpostavku da će tehnički progres plus 
nacionalizacija rezultirati »automatskim« oslobođenjem i od-
riješenjem snaga negacije. Naprotiv, vjerovatnije je da će se 
poravnati nego da će ojačati suprotnost između rasta pro­
izvodnih snaga i njihove porobljavajuće organizacije, koju je 
otvoreno priznao i Staljin
  3 5
) . što su oni koji vladaju sposob­
niji da pruže dobra konzumacije, to će stanovništvo biti 
čvršće vezano za različite vladajuće birokracije. 
Dok su tendencije ka sputavanju kvalitativne promjene 
u sovjetskom sistemu, izgleda, istosmjerne s tendencijama 
razvijenog kapitalističkog društva, iz socijalističke baze pro­
izvodnje proizlaze odlučne razlike. Organizacija proizvodnog 
procesa u sovjetskom sistemu, zacijelo, odvaja »neposredne 
S 4
) Ο razlici strukturalne rezistencije i rezistencije koja se može 
uklopiti u proces organizacije pogledaj  m o j  S o v i e t  M a r x i s m , str. 
109. i dalje. 
3 5 )
  » E c o n o m i c  P r o b l e m s  o f  S o c i a l i s m  i n  t h e 
U .  S .  S . R.« (1952),  u : Leo Gruliow ed.  C u r r e n t  S o v i e t  P o l i -
c i e s ; New York: F. A. Praeger, 1953., str. 5, 11, Ι-ί. 
JEDNODIMENZIONALNO
 DRUŠTVO 57 
proizvođače« (radnike) od kontrole nad sredstvima za pro­
izvodnju i tako vodi ka klasnim razlikama u samoj osnovi si­
stema. Ovo odvajanje je bilo uvedeno na osnovu političke 
odluke, poslije kratkog »herojskog perioda« boljševičke re­
volucije, a podržava se sve od tada. Pa, ipak, ono nije motor 
samog proizvodnog procesa; ono nije ugrađeno u ovaj proces 
kao što je to odijeljenost kapitala i rada koja proizlazi iz pri­
vatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Shodno to­
mu, vladajući slojevi su odvojivi od proizvodnog procesa — 
to jest, oni su nadomjestivi bez eksplodiranja temeljnih insti­
tucija društva. 
To je istinit dio u tezi sovjetskih marksista da preo-
vlađujuća suprotnost »zaostalih proizvodnih odnosa i karak­
tera proizvodnih snaga« može biti razriješena bez eksplozije 
i da se »usklađenost« ova dva faktora može postići putem 
»postepene promjene«
  3 6
) . Druga polovica istine je u tome 
da bi kvantitativna promjena još uvijek morala biti obrnuta 
u kvalitativnu promjenu, u nestajanje Države, Partije, Pla­
na itd. kao nezavisnih sila nametnutih čovjeku. Ukoliko bi ta 
promjena ostavila netaknutu materijalnu bazu društva (na­
cionalizirani proizvodni proces), bila bi ograničena na poli­
tičku revoluciju. Ako bi ona mogla voditi ka samoodređenju 
u samoj bazi ljudske egzistencije, naime u dimenziji nužnog 
rada, bila bi to najradikalnija i najkompletnija revolucija u 
historiji. Distribucija sredstava za podmirenje vitalnih potre­
ba bez obzira na radni učinak, sniženje radnog vremena na 
minimum, univerzalno svestrano obrazovanje u smjeru iz-
mjenljivosti funkcija — to su preduslovi, no, ne i sadržaji 
samoodređenja. Dok stvaranje ovih preduslova još uvijek 
treba da bude djelo nametnutog upravljanja, njihovo konstitu­
iranje bi značilo kraj ovog upravljanja. Zrelo i slobodno indu­
strijsko društvo bi i nadalje ovisilo ο podjeli rada, koja uklju­
čuje nejednakost funkcija. Na takvu nejednakost prinuđavaju 
genuine društvene potrebe, tehnički zahtjevi, te fizičke i men­
talne razlike među ljudima. Pa ipak, izvršne i nadzorne 
funkcije ne bi više nosile privilegije vladanja životima drugih 
u nekom posebnom interesu. Prelaz u takvo stanje nije evo-
36) Ibid., str. 14. i dalje. 

---

58 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
lucioni, već revolucionarni proces, čak i na osnovama potpu­
no nacionalizirane i planirane ekonomije. 
Možemo li prihvatiti pretpostavku da će komunistički 
sistem, u svojim postojećim formama, razviti (ili, radije da će 
na osnovu internacionalne borbe za prestiž biti prisiljen da 
razvije) uslove koji bi pripremili taj prelaz? Postoje jaki ar­
gumenti protiv ove pretpostavke. Apostrofira se moćan otpor 
koji bi pružila ušančena birokracija — otpor čiji je raison 
d'être upravo isti onaj motiv koji
 pokreće potrebu za stvara­
njem preduslova oslobođenja, naime, borba na život i smrt 
s kapitalističkim svijetom. 
Možemo pokušati potražiti uporište u pojmu ο ljud­
skoj prirodi
 urođenog »nagona za moći«. Međutim, to je u 
visokom stupnju dubiozan psihološki pojam i uvelike nea­
dekvatan za analizu društvenog razvoja. Nije pitanje u tome 
da li će komunistička birokracija »napustiti« svoju privile­
giranu poziciju onda kad se postigne nivo za moguću kvali­
tativnu promjenu, već da li će ona biti sposobna da spriječi 
zadobivanje takve razine. Da bi, pak, to učinila, morala 
bi zaustaviti materijalni i intelektualni rast na onom stup­
nju na kome je dominacija još uvijek racionalna i ima pred­
nosti, na kome stanovništvo još uvijek može biti vezano za 
službu i za interese države i drugih postojećih institucija. I 
ovdje je, izgleda, odlučan faktor globalna situacija koegzisten­
cije koja je postala, već dugo, čimbenik unutarnje situacije 
dva suprotstavljena društva. Imperativ apsolutnog korištenja -
tehničkog progresa i nadzivljavanja na osnovu superiornog 
života može se pokazati jači od rezistencije ovlaštene biro­
kracije. 
Želio bih dodati nekoliko primjedbi ο rezoniranju, ko­
je se
 često čuje, da bi novi razvoj zaostalih zemalja mogao 
ne samo promijeniti perspektive razvijenih industrijskih ze­
malja već, također, konstituirati »treću silu« koja treba da 
izraste u relativno nezavisnu silu. Na osnovu prethodnog ra­
spravljanja: postoje li ikakvi znakovi da bi bivša kolonijalna 
i polukolonijalna područja mogla utrti put industrijalizaci­
je bitno različit od kapitalizma i suvremenog komunizma? 
Postoji li išta u autohtonoj kulturi i tradiciji tih područja 
što bi moglo indicirati takvu alternativu? Ograničit ću svoje 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 59 
primjedbe na modele onih zaostalih zemalja koje su već u 
procesu industrijalizacije, — tj. zemlje u kojima industrija­
lizacija koegzistira s neuništivom pred- i antiindustrijskom 
kulturom (Italija, Egipat). 
Ove zemlje ulaze u proces industrijalizacije sa stano­
vništvom nenaviknutim na vrijednosti produktivnosti, efika­
snosti i tehnološkog racionaliteta. Drugim riječima, s ogrom­
nom većinom stanovništva koje još nije transformirano u 
radnu snagu odvojenu od sredstava za proizvodnju. Pogodu­
ju li takvi uslovi stjecanju ujedno industrijalizacije i oslobo­
đenja — bitno različitom načinu industrijalizacije koji bi 
sagradio proizvodni aparat ne samo u suglasnosti s vitalnim 
potrebama ljudi već i s ciljem pacifikacije borbe za opsta­
nak? 
Industrijalizacija u ovim zaostalim područjima se ne 
zbiva u vacuumu. Ona se događa u historijskoj situaciji u 
kojoj društveni kapital, potreban prvobitnoj akumulaciji, mo­
ra biti dobiven, u velikoj mjeri, izvana, iz kapitalističkog ili 
komunističkog bloka — ili od oba. štaviše, široko je raspro­
stranjeno stanovište da održanje nezavisnosti zahtijeva veoma 
brzu industrijalizaciju i postizanje stupnja produktivnosti 
koji bi osigurao, u najmanju ruku, relativnu autonomiju u 
konkurenciji s dva džina. 
U ovakvim uvjetima transformacija nerazvijenih dru­
štava u industrijska mora napustiti, što je moguće brže, pred-
tehnološke oblike. To je pogotovo slučaj u zemljama gdje su 
najvitalnije potrebe stanovništva daleko od toga da budu za­
dovoljene, gdje očajan životni standard traži, prije bilo čega 
drugog, količine en masse, mehaniziranu i standardiziranu 
masovnu proizvodnju i distribuciju. U istim tim zemljama 
inertnost predtehnoloških i čak predburžoaskih običaja i us-
lova pruža jak otpor takvom nametnutom razvitku. Mašin-
ski proces (kao društveni proces) zahtijeva poslušnost spram 
sistema anonimnih moći — totalnu sekularizaciju i destrukci­
ju vrijednosti i institucija čija desentifikacija jedva da je 
otpočela. Može li se, s dovoljno razloga, pretpostaviti da će, 
pod udarom dva velika sistema totalne tehnološke admini­
stracije, dezintegracija ovog otpora proteći u liberalnim i de­
mokratskim formama? Da li nerazvijene zemlje mogu uči-

---