Herbert marcuse

58 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
stvarnosti. Ovo likvidiranje dvodimenzionalne kulture ne zbi­
va se negiranjem i odbijanjem »kulturnih vrijednosti«, već 
putem njihova inkorporiranja na veliko u postojeći poredak, 
putem njihova masovnog reproduciranja i izlaganja. 
One, u stvari, služe kao elementi društvene kohezije. 
Veličina slobodne literature i umjetnosti, ideali humanizma, 
radosti i tuge pojedinca, ispunjenje ličnosti jesu značajne 
stavke u borbi za prestiž Istoka i Zapada. One teško optu­
žuju sadašnje oblike komunizma, a svakodnevno se prodaju 
i njima se upravlja. Ne uvažava se činjenica da protivurje-
če društvu koje ih prodaje. Upravo kao što ljudi znaju, ili 
osjećaju, da oglasi i političke platforme ne moraju nužno bi­
ti istinite ili prave, a ipak ih slušaju i čitaju, i čak se pušta­
ju njima da ih vode — tako prihvaćaju i tradicionalne vri­
jednosti i čine ih dijelom svog mentalnog inventara. Kad 
sredstva masovne komunikacije harmonično i često neprim­
jetno slijevaju umjetnost, politiku, religiju i filozofiju s ko­
mercijalnim oglasima, ona dovode domene kulture na nji­
hov zajednički nazivnik — na formu robe. Muzika duše je 
takođe muzika trgovine. Uvažava se prometna, a ne istinska 
vrijednost. Na njoj je centrirana racionalnost statusa quo ko­
me se povinjava svaka strana joj racionalnost. 
Kako velike riječi slobode i ispunjenja izgovaraju vo­
đe i političari u kampanjama, na filmskim platnima, radiju 
i pozornicama, one postaju besmisleni zvukovi koji dobivaju 
značenje samo u kontekstu propagande, biznisa, discipline i 
relaksacije. Asimiliranje ideala i realiteta pokazuje razmjere 
prevladavanja ideala. On je spušten iz sublimirane domene 
duše ili duha, odnosno čovjekove intime, i preveden u ope-
racionalne termine i probleme. Tu su progresivni elementi 
masovne kulture. Njihova perverzija indicira činjenicu da je 
razvijeno industrijsko društvo suočeno s mogućnošću mate-
rijalizacije ideala. Potencijalne mogućnosti ovog društva sve 
više reduciraju sublimiranu sferu u kojoj su uslovi čovjekova 
života bili predstavljeni, idealizirani i optuženi. Viša kultura 
postaje dio materijalne kulture. U toj transformaciji ona gubi 
veći dio svoje istine. 
Viša kultura Zapada — čije moralne, estetičke i inte­
lektualne vrijednosti industrijsko društvo još uvijek dekla-
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
69 
rira — bila je predtehnološka kultura, kako u funkcional­
nom tako i u kronološkom smislu. Njeno važenje je proizla­
zilo iz iskustva svijeta koji više ne postoji i koji se ne može 
vratiti jer je u striktnom smislu obezvrijeđen tehnološkim 
društvom, štaviše, ta kultura je ostala velikim dijelom feu­
dalna kultura čak kad joj je buržoasko razdoblje dalo neke 
od njenih najtrajnijih formulacija. Ona je bila feudalna ne 
samo zbog svoje ograničenosti na privilegirane manjine, ne 
samo zbog inherentnih joj romantičnih elemenata (o kojima 
ćemo raspravljati nešto kasnije) već, takođe, zbog toga što 
su njena autentična djela izražavala svjesnu, metodičku ali­
jenaciju od cjelokupne domene biznisa i industrije i pripad-
nog im poretka profita i kalkula. 
Iako je taj buržoaski poredak našao svoju bogatu — 
i čak afirmativnu — reprezentaciju u umjetnosti i literaturi 
(kao u holandskih slikara sedamnaestog stoljeća, u Goetheo-
vom Wilhelmu Meistern, u engleskom romanu devetnaestog 
stoljeća, u Thomasa Manna) — ostao je to poredak zasje­
njen, razbijen, opovrgnut jednom drugom dimenzijom koja 
je bila nepomirljivo antagonistička poretku biznisa, optuži­
vala ga je i negirala. Nije ta druga dimenzija bila reprezen­
tirana religioznim, spiritualnim, moralnim herojima (koji su 
često podržavali postojeći poredak), već više takvim izopće­
nim likovima kao što su umjetnik, prostitutka, brakolomni-
ca, veliki kriminalac i vagabund, ratnik, pjesnik bundžija, 
đavo, luda — onima koji ne zarađuju za življenje, u najma­
nju ruku — ne na regularan i normalan način. 
No, ti likovi nisu iščezli iz literature razvijenog indu­
strijskog društva; oni preživljuju bitno transformirani. Vamp, 
nacionalni heroj, bitnik, neurotična kućanica, gangster, star, 
idealizirani magnat imaju sasvim različitu, i čak suprotnu 
funkciju od svojih kulturnih prethodnika. Oni više nisu li­
kovi drugog načina života, već ćudljivosti, ili tipovi istog ži­
vota koji služe više kao afirmacija nego kao negacija pos­
tojećeg poretka. 
Bez sumnje je svijet njihovih prethodnika bio zaostao 
predtehnološki svijet, svijet dobre savjesti ο nejednakosti i 
mukotrpnom radu u kome je rad
 još uvijek bio sudbinska 
nesreća. No, ipak, bio je to svijet u kome priroda i čovjek 

---

70 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
još nisu bili organizirani kao stvari i instrumenti. Svojim ko­
deksom formi i manira, stilom i vokabularom pripadne joj 
literature i filozofije, ta prošla kultura je izražavala sadržaj 
svijeta u kome su doline i šume, sela i krčme, plemići 
i kmetovi, saloni i dvorovi bili dio iskustva ο realitetu. U 
stihu i prozi te
 predtehnološke strukture je ritam onih koji 
lutaju ili se voze u kočijama, onih koji imaju vremena i za­
dovoljstvo da misle, kontempliraju, osjećaju i pripovijedaju. 
To je zastarjela i prevladana kultura, a može se vra­
titi samo u snovima i djetinjim regresijama. No, ta kultu­
ra je u nekim svojim odlučnim elementima također postteh-
nološka. Njeni najrazvijeniji stavovi i slike, izgleda, nad-
življavaju svoje apsorbiranje u upravljana zadovoljstva i sti­
mulanse; oni i nadalje proganjaju svijest s mogućnošću svo­
ga ponovnog rođenja u kompletnosti tehničkog progresa. 
Oni su izraz slobodne i svjesne alijenacije od postojećih ob­
lika života kojom se literatura i umjetnost suprotstavljaju 
tim oblicima čak i tamo gdje ih ukrašavaju. 
Za razliku od Marxova koncepta, koji označava čov­
jekov odnos spram samog sebe i svog rada u kapitalističkom 
društvu, umjetnička alijenacija je svjesna transcendencija 
otuđene egzistencije — »viša razina«, ili posredovana alijena­
cija. Konflikt sa svijetom progresa, negiranje poretka biz­
nisa, antiburžoaski elementi u građanskoj literaturi i umjet­
nosti ne mogu se pripisati ni estetskoj niskosti tog poretka 
niti romantičkoj reakciji — nostalgičnom uzvisivanju išče-
zavajućeg stupnja civilizacije. »Romantičan« je izraz prezri­
vog omaložavanja, olako primijenjen na diskreditirajuće avan­
gardne pozicije. Isto tako, izraz »dekadentan« daleko češće 
diskreditira genuino progresivna obilježja kulture na umoru 
negoli stvarne činioce raspada. Tradicionalne slike umjet­
ničke alijenacije su odista romantične jednakomjerno svojoj 
estetskoj inkompatibilnosti s datim razvojem društva. Ta 
inkompatibilnost je znamen njihove istine. Ono na što one 
prisjećaju i čuvaju u pamćenju pripadno je budućnosti: ocr-
tavanja su to zadovoljenja koje bi rastočilo ovo društvo koje 
ga obuzdava. Ta ocrtavanja, u njihovoj oslobodilačkoj i sub­
verzivnoj ulozi nanovo nalazimo u velikoj nadrealističkoj li­
kovnoj umjetnosti i književnosti dvadesetih i tridesetih godina 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
71 
našeg vijeka. Njihov smjer i pripadnost, te dimenziju koju 
razotkrivaju, mogu indicirati i ne specijalno odabrani primje­
ri iz bazičnog literarnog vokabulara: duša, duh, srce; la 
recherche de l'absolu, Les Fleurs du mal, la femme-enfant; 
the Kingdom by the Sea; Le Bateau ivre i Long-legged Bait; 
Feme i Heimat; no, takođe demon rum, demon mašina i de­
mon novac; Don Juan i Romeo, Master Builder i When We 
Dead Awake. 
Ovo puko njihovo nabrajanje pokazuje da pripadaju 
izgubljenoj dimenziji. Nisu te umjetničke preokupacije obe-
zvažene zbog njihove literarne zastarjelosti. Neke od njih 
pripadaju i suvremenoj literaturi te preživljavaju u najna­
prednijim djelima. Obezvažena je njihova subverzivna snaga, 
njihov destruktivni sadržaj — njihova istina. Transformira­
jući se, one nalaze svoje utočište u svakodnevnom životu. 
Otuđena i otuđujuća djela intelektualne kulture postaju opće 
rasprostranjena dobra i servisi. Da li je njihova masovna rep­
rodukcija i konzumcija samo promjena u kvantitetu, naime 
porast razumijevanja i cijenjenja, demokratizacija kulture? 
Umjetnička istina je uvijek bila dopuštena (ako je uopće 
bila dopuštena) kao »viši« poredak, koji ne bi trebalo da ome­
ta poredak biznisa i zaista ga nije ometao. Ono što se promi­
jenilo u suvremenom periodu jest razlika tih dviju sfera i 
njihovih istina. Apsorbirajuća moć društva ispražnjuje um­
jetničku dimenziju time što asimilira njezine antagonističke 
sadržaje. U domeni kulture se manifestira novi totalitarizam 
baš u pluralizmu koji harmonizira, pa naj kontradiktorni ja 
djela i istine mirno koegzistiraju u indiferentnosti. 
Prije ovog izmirenja, umjetnost je bila bitno alijena­
cija koja je podržavala i zaštićivala kontradikciju — nesrećna 
svijest podijeljenog svijeta, poražene mogućnosti, neispunje­
ne nade i iznevjerena obećanja. Ona je bila racionalna, spo 
znajna snaga koja je razotkrivala u realitetu potiskivanu i 
odbijenu dimenziju čovjeka i prirode. Njezina istina je bila 
u probuđenim iluzijama, u insistiranju na kreiranju svijeta 
u kome je teror života osviješten i suspendiran — savladan 
prepoznavanjem. To je čudo chef-d'oeuvre; to je tragedija 
podnošena do kraja, a kraj tragedije je — nemogućnost njena 
rješenja. Živjeti svoju ljubav i mržnju, živjeti ono što netko 

---