Herbert marcuse

60 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE . 
niti historijski skok iz predtehnološkog u posttehnolosko 
drušvto u kome ovladani tehnološki aparat može pružiti ba­
zu za genuinu demokraciju? Naprotiv, veći su izgledi da će 
razvoj, nametnut tim zemljama, dovesti do perioda totalne 
administracije, oštrijeg i krućeg od onog koji prolaze razvi­
jena društva koja mogu graditi na ostvarenjima liberalisti­
čkog razdoblja. Da sumiramo: zaostala područja će, vjero-
vatno, podleći ili jednoj od različitih formi neokolonijalizma, 
ili više-manje terorističkom sistemu prvobitne akumulacije. 
No, izgleda da je moguća još jedna alternativa
  3 7
) . 
Ako industrijalizacija i uvođenje tehnologije u zaostale zem­
lje naiđu na jak otpor autohtonih, tradicionalnih načina ži­
vota i djelatnosti — otpor koji nije napušten čak pri vrlo 
opipljivim izgledima na bolji i lakši život — da li bi ta pred-
tehnološka tradicija, sama po sebi, mogla postati izvor pro­
gresa i industrijalizacije? 
Takav autohtoni progres bi zahtijevao planiranu poli­
tiku koja bi, umjesto nametanja tehnologije na tradicionalne 
načine života i djelatnosti, ove proširila i poboljšala na nji­
hovim vlastitim osnovama eliminirajući tiranske i eksploata-
torske snage (materijalne i religiozne), koje su tradicionalne 
forme onesposobile za osiguranje razvoja humanog života. 
Društvena revolucija, agrarna reforma i reduciranje nata­
liteta bili bi preduslovi, no, ne bi označili industrijalizaci­
ju po uzoru razvijenih društava. Autohtoni progres izgle­
da zaista moguć u područjima u kojima su prirodna bogat­
stva, ako su oslobođena od zahvata ugnjetavanja, još uvi­
jek dostatna za human život, a ne samo za opstanak. A gdje 
to nisu, ne bi li mogla biti pospješena postepenom i djelo­
mičnom pomoći tehnologije — u okvirima tradicionalnih 
formi? 
U tom slučaju, postat će predominantni uslovi koji ne 
egzistiraju ni u starim ni u industrijski razvijenim društvi­
ma (i nikad nisu u njima postojali). — Naime, »neposredni 
proizvođači« bi imali šansu da vlastitim radom i u slobod­
nom vremenu kreiraju svoj vlastiti progres, da ga procijene 
37
) U vezi s ovim aspektom pogledaj vanredne knjige Renéa Du-
monta, naročito  T e r r e s  v i v a n t e s ; Paris, Pion, 1961. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
61 
i usmjere. Samoodređenje bi teklo iz osnove, rad neophodan 
za opstanak bi se transcendirao prema radu za zadovoljenje 
ljudskih potreba. 
Čak i u ovim apstraktnim pretpostavkama moramo 
uvažiti brutalnu ograničenost samoodređenja. Jedva se može 
i zamisliti revolucija kao spontana akcija — revolucija koja 
bi injicirala ukidanje mentalne i materijalne eksploatacije i 
izgradila pretpostavke za novi razvoj, štaviše, autohtoni pro­
gres pretpostavlja promjenu u politici dvaju velikih indu­
strijskih blokova moći koji danas oblikuju svijet — napušta­
nje neokolonijalizma u svim njegovim formama. Za sada ni­
šta ne indicira takvu promjenu. 
Država prosperiteta i ratne angažiranosti 
Kao rezime proizlazi: izgledi sputavanja promjene, ko­
je pruža politika tehnološkog racionaliteta, ovise ο mogućno­
stima države prosperiteta. Izgleda da je ta država u stanju 
da podiže standard života kojim se upravlja. Ova sposobnost 
je inherentna u svim razvijenim industrijskim društvima u 
kojima tehnički aparat kao predominantni tok zbivanja — us­
postavljen kao odvojena sila nad čovjekom i iznad njega — 
ovisi, u svom funkcioniranju, ο intenziviranom razvoju i eks­
panziji produktivnosti. U takvim uslovima opadanje slobode 
i opozicije nije pitanje moralne i intelektualne pokvareno-
sti i korupcije. To je objektivan
 društveni proces utoliko što 
su proizvodnja i raspodjela sve veće količine dobara i uslu­
ga u kolotečini racionalnog tehnološkog odnosa. 
No, država prosperiteta je, uza svu svoju racionalnost, 
država neslobode jer je njeno totalno upravljanje sistemat 
sko ograničenje (a) »tehnički« dostupnog slobodnog vreme­
na
  3 8
) ; (b) količine i kvaliteta dobara i usluga »tehnički« do­
stupnih za podmirenje vitalnih potreba čovjeka; (c) inteli­
gencije (svjesne i nesvjesne) kadre da razumije i realizira 
mogućnosti samoodređenja. 
Kasno industrijsko društvo je više uvećalo nego što 
3 8
) »Slobodnog« vremena, a ne »dokolice·- (leisure time) jer ona 
prosperira u razvijenom industrijskom društvu, no, neslobodna je uto­
liko što njome upravlja biznis i politika. 

---

62 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE, 
je reduciralo nužnost parazitskih i alijeniranih funkcija (ako 
ne za pojedinca, ono za društvo kao cjelinu). Trgovačka pro 
paganda, dobra reputacija, indoktriniranje, planirano zastar-
jevanje nisu više neproduktivni rashodi, već elementi osnov­
nih proizvodnih troškova. Da bi bila efikasna, takva proiz­
vodnja društveno potrebne suvišnosti zahtijeva kontinuiranu 
racionalizaciju — beskompromisno iskorištavanje tehničkih 
otkrića i znanosti. Na osnovu toga je dizanje životnog standar­
da, tada kad je već prevladana određena razina zaostalosti, 
gotovo neizbježan nusprodukt politički manipuliranog indu­
strijskog društva. Porast produktivnosti rada, ne isključuju­
ći širenje raznolikosti proizvodnje, stvara uvećanje viška 
proizvoda koje dozvoljava sve jaču konzumaciju bilo da je 
taj višak proizvoda privatno ili centralizirano prisvajan i di­
stribuiran. Sve dok dominira ova konstelacija, ona reduci­
ra upotrebnu vrijednost slobode. Nema razloga da se insisti­
ra na samoodređenju ako je život kojim se upravlja udoban 
i čak »dobar«. To je racionalan i materijalan osnov unifici-
ranja suprotnosti, jednodimenzionalnog političkog ponašanja. 
Tako su sputane transcendirajuće političke snage unutar 
društva, pa mogućnost kvalitativne promjene preostaje jedi­
no izvana. 
Jedva se može i zamisliti odbacivanje države prospe­
riteta u ime apstraktnih ideja slobode. Gubitak ekonomskih 
i političkih sloboda, koje su realne tekovine prethodna dva 
stoljeća, može izgledati neznatna šteta u državi sposobnoj 
da zaštiti život kojim upravlja i da ga učini komfornim
  3 9
) . 
Ako su ljudi u tolikoj mjeri zadovoljeni potrošnim dobrima 
i servisima koje im pruža upravni aparat da se osjećaju 
sretni, zašto bi insistirali na drugačijim institucijama za dru­
gačiju proizvodnju drugačijih dobara i servisa? Nadalje, ako 
su ljudi preduvjetovani u tom smislu da potrošna dobra, ko­
ja ih zadovoljavaju, takođe uključuju misli, osjećaje, aspi­
racije, zašto da oni žele da sami za sebe misle, osjećaju i 
maštaju? Istina, materijalne i mentalne robe koje se nude 
mogu biti loše, suvišne, ništavne — no duh i znanje ne go­
vore protiv zadovoljenja potreba. 
3 9
) Pogledaj str. 22. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
63 
Kritika države prosperiteta s pozicija liberalizma i kon­
zervativizma (bez ili s prefiksom »neo«) počiva, s obzirom na 
svoje važenje, na postojanju upravo onih uslova koje je nad­
mašila država prosperiteta — naime, na nižem stupnju druš­
tvenog bogatstva i tehnologije. Odiozni aspekti ove kritike po­
kazuju se u borbi protiv opsežnog socijalnog zakonodavstva 
i adektavnih troškova vlade za sve druge službe osim vojne 
odbrane. 
Optužba ugnjetavačkih sposobnosti države prosperiteta 
služi, tako, zaštićivanju ugnjetavačkih obilježja društva koje 
prethodi državi prosperiteta. U najrazvijenijem stadiju kapi­
talizma to prevladano društvo je sistem pluralizma u kome 
međusobno konkurentske ustanove koincidiraju u solidari­
ziranje moći cjeline nad pojedincem. Pa ipak je za pojedin­
ca, kojim se upravlja, pluralistička administracija daleko bo­
lja od totalne. Jedna institucija ga je mogla zaštititi protiv 
neke druge; neka pojedinačna organizacija je mogla ublažiti 
udar druge; moglo je biti kalkulirano izbjegavanje i ponovno 
zadobivanje balansa. Vladavina zakona, bez obzira koliko 
ograničenog, još uvijek pruža neizmjerno veću sigurnost nego 
vladavina iznad zakona ili bez njega. 
No, s obzirom na predominantne tendencije, moramo 
postaviti pitanje: ne ubrzava li pluralistička forma organi­
zacije društva destrukciju pluralizma? Razvijeno industrij­
sko društvo je, odista, sistem kontrabalansirajućih snaga. Te 
snage se međusobno poništavaju u višem jedinjenju — u 
zajedničkom interesu da brane i proširuju postojeću pozi­
ciju, da se bore protiv povijesnih alternativa, da zapriječe 
kvalitativnu promjenu. Snage u kontrabalansu ne uključuju 
one snage koje se suprotstavljaju cjelini
4 0
). One nastoje da 
postojeće u cjelini učine imunim protiv negacije, kako iz­
nutra tako i izvana; vanjska politika blokiranja prevladava­
nja postojećeg javlja se kao proširenje istosmjerne unutar­
nje politike. 
4 0
) Za kritičku i realističku ocjenu Galbraithove ideologijske kon­
cepcije pogledaj Earl Latham »The Body Politic of the Corporation«, 
u  Ε .  S . Mason  T h e  C o r p o r a t i o n  i n  M o d e r n  S o c i t y , Cam 
bridge: Harvard University Press, 1959, str. 223, 235. i dalje. 

---