Herbert marcuse

258 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
mu Marcuse, vidjeli smo, u svojim ranim radovima pridaje 
značenje. Jer, rad kao sama subjektnost čovjeka, kao ospo-
ljenje bitnih čovjekovih snaga jest »sačinjanje«, »mijenja­
nje«, »dalje-vođenje« — »pro-izvođenje« predmetnog svijeta, 
a »pacifikacija« sugerira napuštanje kako subjektnosti tako 
i predmetnosti rada uopće. Ovo ne navodimo tek radi pu­
kog registriranja kontinuiteta ili diskontinuiteta u Marcuse-
ovoj misli. Mnogo više je u pitanju. Anticipirajmo: radikali­
ziranjem problema rada pozicija Kritičke teorije društva po­
staje nedostatna jer se u okvirima Marxove misli, tj. pri nep-
roblematiziranoj biti povijesti, ne da domisliti ono što zapra­
vo njegovu misao pokreće — prevladavanje samog izvora 
otuđenja. 
Da »pacifikacija« nije pojam kojim Marcuse slučajno 
barata i koji se radu može kontrapolirati tek sporadično, 
dakle, za čitavo usmjerenje obrata nebitno, nego da termi-
nologijski pokriva jedan sasvim drugačiji, radu suprotan od­
nos spram prirode, očito je iz VI poglavlja ove knjige. U 
njemu Marcuse pokazuje rad kao aspekat tehničkog odnosa 
spram prirode, a kao konsekvenciju tog odnosa čitav sklop 
građanskog društva (dakle, i otuđeni rad ako je u ovom lo­
gičkom slijedu još uopće moguće ontologijski razlučiti otu­
đeni rad od rada). Marcuse presudno utvrđuje (za razliku 
od većine marksista, pa i samog Marxa) da tehnika i zna­
nost nisu neutralne spram svoje upotrebe, a ni jedna s dru­
gom tek naknadno u suradnji. — Znanost je u samoj sebi 
tehnologijska, instrumentalna. »Formalizacija i funkcionali-
zacija su prije svake primjene ,čista forma' konkretne dru­
štvene prakse. Dok je znanost oslobodila prirodu od inhe­
rentnih ciljeva i zderala s materije sve kvalitete osim onih 
podobnih za kvantificiranje, društvo je oslobodilo ljude od 
.prirodne' hijerarhije lične ovisnosti i dovelo ih u međusobni 
odnos u skladu s kvantificiranjem kvaliteta — naime kao 
jedinke apstraktne radne snage proračunljive u vremenskim 
jedinicama.« Apstraktni rad, dakle, otuđeni rad proizlazi iz 
obzora posredovanja prirode tehnologijskim racionalitetom. 
Dominacija i manipuliranje čovjekom — njegova podređe­
nost tehnološkom aparatu nerazdvojno je vezana za domi­
naciju prirodom. Marcuse, istina, ne govori eksplicitno ο 
ZATVORENI SVIJET RADA I
 ŠANSE REVOLUCIJE  2 5 9 
»neotuđenom radu« niti izrijekom revidira svoje ranije pos­
tavke. No, kako smatra da je razvijeni oblik rada (suvreme­
no visoko razvijeno industrijsko društvo, manipuliranje itd.) 
rezultat jednog ishodišnog načina »razumijevanja prirode«, 
ne može otuđenom radu suprotstaviti, kao ranije, proizvod­
nju kao povijesnotvorno posredovanje prirode. Pojam »proiz­
vodnje« ne može više razgraničiti od novovjekovnog »aktiviz-
ma« — od usmjerenosti na dominaciju prirodom. Drugim ri­
ječima: svaki rad, čak i onaj koji je ranije pozitivno ozna­
čio kao »proizvodnja«, sad je za njega otuđenje. Indirektno 
redefiniranje ranijeg stava ilustrira i navedena formulacija, 
direktivnog značenja, iz zaključnog poglavlja, da »osbolođe-
nje inherentnih mogućnosti ne izražava više povijesnu alter­
nativu«. Na izbavljenje od otuđenog rada obratom u biti ra­
da samog upućeje i često naglašavanje — tokom cijele knji­
ge — da je pretpostavka slobode destruiranje ideje uma kao 
moći. 
Shodno stanovištu da društveni sklop proizlazi iz lo-
gosa, filozofija u ovoj knjizi nije preispitivana samo kao fe­
nomen društva — ono rebelirajuće negativno unutar njega 
— nego je ona interpretacijski zastupljena i kao komponen­
ta artikuliranja »određenog načina razumijevanja i organi­
ziranja« prirode. Tako, npr., Marcuse ističe pripadnost Des-
cartesove filozofije strukturiranju svijeta po modelu Galilej­
ske znanosti. (Descartesov dualizam uključuje svoju negaci­
ju — res cogitans je srodna res-extensa — tj. priroda je 
sazdana prema subjektu, a subjekt se odnosi prema svome 
svijetu mjerenjima i opažanjima podobnim kvantificira-
nju
8
). Nije samo Descartesova filozofija dovedena u vezu s 
destruktivno-konstruktivnim odnosom spram prirode. Svi­
jet rada i dominacije ima svoje daleko idejno-historijsko is-
8
) Kad je u Marcuseovim ranijim radovima analiza fenomena fi­
lozofije bila poduzeta isključivo iz perspektive imanentnih suprotnosti, 
društva, koje se u filozofiji reflektiraju tako da je ona residuum hu-
manuma, slobode etc. — u prvom planu su, u interpretaciji, npr. Des-
cartesove filozofije bili drugi aspekti: »Individuumu kome je do naj­
veće mogućne istinitosti i sigurnosti građanske prakse ostaje, zapra­
vo, samo sloboda mišljenja kao korelat njegove faktične neslobode* 
(usp. B. des W. str. fi—8). 

---

260 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
hodište u formuliranju općeg kao istinskog nasuprot empi­
rijskom kontingentnom. Znanje prvih uzroka je, kao znanje 
ο
 općem, najefikasnije i najizvjesnije jer raspolaganje uzro­
cima znači raspolaganje učincima njihova djelovanja. Tako 
izvore treba potražiti još u Aristotela i dalje u prošlosti. 
Odatle je u logosu dominacije kontinuitet zapadnjačke misli. 
Instruktivno je i određenje koje je Marcuse dao »po­
vijesnom projektu« — u ovoj knjizi jednom od centralnih 
pojmova s obzirom na problematiku povijesti. »Povijesna 
praksa rezultira iz određenog izbora, posezanja za jednim 
od različitih načina razumijevanja, organiziranja i transfor­
miranja realiteta. Primarni izbor određuje opseg mogućno­
sti na taj način otvorenih i isključuje alternativne mogu­
ćnosti inkompatibilne s njim« (VIII poglavlje). I iz ovog 
određenja proizlazi da rad nije više Marcuseu, nasuprot ra­
nijoj njegovoj orijentaciji, kategorija povijesnosti — jer teh-
ničko-instrumentalni odnos, dakle i rad jest »projekat u rea­
lizaciji«. »Opseg mogućnosti« se pokazuje, s jedne strane, u 
nadvladanom hostilitetu prirode, a, s druge, u dominaciji, 
represiji i spekulativnom i utopističkom karakteru negativ­
nog mišljenja. Projekt koji transcendira opstojeći projekt 
treba da ovog pogodi u njegovim bazičnim tendencijama, 
kaže Marcuse. — Otud »pacifikacija« nasuprot »dominaciji« 
nad prirodom i čovjekom — dakle nasuprot radu. Citirano 
određenje povijesnog projekta navodi još na jedan zaklju­
čak. Ono implicite sadrži korekciju i onih Marcuseovih pos­
tavki iz ranije faze po kojima se povijest zbiva iz biti čov­
jeka — iz njegove usmjerenosti na ostvarenje boljeg i sre-
ćnijeg života, usmjerenosti u kojoj se sabiru sve povijesne 
borbe, ali i svi religijski i etički ideali (usp. B. des W., str. 
23, 32, 33). Marcuseovo određenje »povijesnog projekta« kao 
ishodnišnog odnosa čovjeka spram realiteta — dakle, odno­
sa u kojem se zapravo otvara smisao bitka (»način razumi­
jevanja, organiziranja«), pretpostavlja misao »svjetovanja« 
svijeta, porijekla njegove artikulacije, »osvjetljenja« stvari 
iz primarnog odnosa koji ih čini onim što jesu i da jesu 
ZVTVORENI SVIJET RADA I ŠANSE REVOLUCIJE 
261 
— očituje bliskost, i to nesumnjivu, misli M. Heideggera.
9) 
Značenje »povijesnog projekta« u Marcusea podrazumijeva 
da bivstvovanje svijeta kao povijesnog nije jednoobrazan 
tok: obzor u kome se otvara smisao bića svagda je već sadr­
žan u određenosti svijeta, no samo je jedan od mogućih »na­
čina« konstitucije svijeta
10
»). Odatle slijedi da Marcuse ne 
9) Bliskost Heideggerovoj misli je, po našem mišljenju, u impli­
citnoj svjetovnoj povijesti bitka koju nam kao, na žalost, nereflektira-
nu Marcuseovu supoziciju sugeriraju sve one navedene temeljne pos-
takve s obzirom na povijesno zbivanje svijeta, koje ne bi uopće mogle 
naći mjesta u Kritičkoj teoriji kao orijentaciji (tehnički odnos spram 
prirode kao ishodište rada; pretpostavka prevladavanja rada je bitno 
drugačiji odnos spram svega što jest — pacifikacija; filozofija pro-
matarana iz aspekta njezina sudjelovanja u konstituciji opstojećeg 
svijeta). 
Kad Heidegger izričito govori ο novovjekovnoj tehnici (neke od 
tih tekstova spominje Marcuse samo usputno, u VI poglavlju), to je 
uvijek u okviru centralne tematike njegove misli: povjesnosti bitka i 
zaborava bitka.
 Određenja tehnike pogađaju novovjekovnu konstela­
ciju uvijek istog, no ne jednakog uvjeta svjetovanja svijeta — da u 
»svjetlu bitka već stoji svako polaženje od bića i povratak njemu«. 
(Piatons Lehre von der Wahrheit, Mit einem Brief ueber den Humani­
smus«, Francke Verlag, Bern, str. 76). Određenja tehnike, kao npr.: 
»Tehnika nije puko sredstvo. Tehnika je jedan način razotkrivanja.« 
Ili: »Nije novovjekovna tehnika eksperimentalna zato što postavlja 
aparaturu za ispitivanje prirode, nego obrnuto: eksperimenat je ude­
šen zato što je fizika, već kao čista teorija, postav prirode u tome 
da se ona predstavi kao unaprijed proračunljiv odnos energija, naime, 
eksperimenat je udešen za ispitivanje da li se priroda javlja u tom 
postavu i kako se javlja.« (»Die Frage nach der Technik' u »Vortraege 
u. Aufsaetze«, Neske, 1954. g., str. 20, 29.) Misao M. Heideggera zadu­
žuje Marcusea svojim određenjima tehnike koja proizlaze iz refleksije 
ο bitku suvremenog svijeta i povjesnosti bitka; Heideggerova misao 
nije prisutna u ovoj knjizi samo kao uvid u jedno od
 obilježja suvre­
menog svijeta! 
9a
) U vrijeme revizije teksta prijevoda knjige i teksta Pogovora 
poznato nam je da se u »Der Spiegel« od 12. juna 1967, u povodu Mar-
cuseova eseja »Repressive Toleranz«, izd. Suhrkamp, 1967, g., kao i ve­
likog odjeka Marcuseovih radova među zapadno-njemačkim studenti­
ma (Marcuse = »studentski prorok«) navodi Marcuseov stav ο nje­
govom
 učitelju: »Heidegger je jedini koji misli« (str. 104). 
10) Utoliko je u pojmu »projekat«, kako mu Marcuse pridaje 
značenje, više razlike negoli bliskosti s filozofijom J. P. Sartrea. Za­
čudno je da Marcuse uopće dopušta asociranje svoje misli sa Sartreo-
vom (elemenat »slobode« i »odgovornosti« u pojmu »projekt«. — Vidi 

---

264 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Obje se nadaju i u vlastitoj Marcuseovoj, iz njegovog ranog 
perioda, interpretaciji ranih Marxovih radova, u kratkim ob­
risima već prikazanoj. Nadaju se baš zato što je to jedna 
od najboljih i samoj Marxovoj misli najadekvatnijih inter­
pretacija. 
Vlastiti Marcuseov misaoni razvoj instruktivno nas 
upućuje na potrebu kritičkog promišljanja Marxove misli, 
bilo u vidu nanovo poduzete intrepetacije Marxa bilo u ne­
koj drugoj formi koja bi strože poštovala povijesno mišlje­
nje. 
S obzirom na dosadašnji opus, tri su, po našem miš­
ljenju, razvojne etape u Marcuseovoj misli. Prva obuhvaća 
njegove radove prije formuliranja Kritičke teorije i radova 
u okviru njezina programa u »Zeitschrift f. Sozialforschung«. 
U njoj je središnje djelo »Hegels Ontologie«. Ona se u cjeli­
ni dade rezimirati kao domišljanje biti povijesne prakse 
proizašlo iz nastojanja da se osmisli revolucija i uputi na 
radikalnost povjesnotvornosti, te vice-versa: da se misao po­
vijesno revolucionarno konkretno angažira. Otud impuls: od 
Heideggera k Marxu, no istovremeno i legitimnost uzimanja 
u obzir Heideggerove misli. (Usp. Beitraege zu einer Phaeno-
menologie des Historischen Materialismus, u Philosophische 
Hefte, 1928. god.) U Hegels Ontologie Marcuse je pokušao 
pokazati da je već Hegelova filozofija utemeljenje teorije 
povjesnosti. To argumentira ispostavljanjem apsoluta kao 
pro-izvodnog života. U ovoj temeljnoj tezi da je povijest po 
pro-izvodnji (a ne obrnuto pro-izvodnja po povijesti), sabire 
se doseg Marcuseove misli tog razdoblja. U skladu s tim 
je to da je za Marcusea neproblematičan pojam rada u Mar­
xa, kao i to da apsolutum Hegelove filozofije u njegovu va­
ženju prolongira preko granica građanskog društva
1 3
). U toj 
1 3
) Radi razjašnjenja ove ocjene rezimirati ćemo ukratko te­
meljna Marcuseova interpretacijska uporišta u Hegels Ontologie. 
Samosvijest, medij apsolutnog znanja Hegelove filozofije, i pri­
kriva i iskazuje svjesnu proizvodnju kao temeljan uvjet bivanja svih 
bića. Prikriva utoliko što apsolutno znanje, u mediju duha kao zbilj­
ske svijesti, nema kamo preći, može još samo sve ispostavljati u od­
nosu spram svoje istine: jedinstva subjekta i objekta; — ne prelazi 
od spoznavajuće i djelatne svijesti k objektu kao novo ozbiljenje, nego 
ZATVORENI SVIJET RAĐA I ŠANSE REVOLUCIJE  2 6 5 
se tezi reflektira, nadalje, i utjecaj Heideggerove misli prve 
faze, niveau »Sein und Zeit«-a, tj. kako se prezentirala svojom 
transcendentalnom analitikom tubitka i temporalnom ekspli­
kacijom njegova bitka — dakle prije radikaliziranja pitanja 
istine bitka u dimenziji povijesti. 
je sačinjanje istine same ο onom što je zbilja. Duhu su, koji zna 
apsolutno, stalno prezentne ujedno sadašnjost, prošlost i budućnost 
kao njegova vlastita zbilja i istina — apsolutna ideja je atemporalna, 
vječna je i zato apsolutna sadašnjost. No, apsolutno znanje je osvi­
ješteno posredovanje subjekta i objekta koje je zbilja samog zbiva­
nja priredila — ono se uvijek već zbiva pa je pretpostavka apsolutnog 
znanja svjesno odnošenje života (čovjeka) spram predmetnog mu svi­
jeta. Život je svijest naspram svijetu u zadanosti pro-izvođenja, a 
duh je istinita samosvijest i zato mu je predmet identitet subjekta 
i objekta — svijest kao svijet. 
Slijedeće su implikacije pojma života inherentnog filozofaji apso­
lutnog znanja, na osnovu kojih Marcuse smatra da je već He­
gelova filozofija utemeljenje teorije povjesnosti: 1) odnos čovjeka spram 
predmetnog svijeta, kojim je proizvođenje, osmišljenje, etc., prirode; 
2) odnos čovjeka spram samog sebe zahvatanjem i ozbiljenjem svojih 
navlastitih mogućnosti. Ovaj prvi aspekat je sadržan u Hegelovoj onto-
logici, koja utemeljuje objektnost objekta u razotkrivanju njegove biti 
iz bitka ο sebi putem razlikovanja spram drugog i sintetičkog obje­
dinjavanja određenja sviješću. Zahvatanje navlastitih mogućnosti čov­
jeka, kao konstituens života zajednice, sadržano je u Hegelovoj filo­
zofiji u osnovi odnosa apsolutnog i objektivnog duha. Prije Kojèvea, 
i u  m n o g o strože izvedenoj interpretaciji, Marcuse je pokazao 
d a  j e pro-izvodnja (rad) osnova Hegelove ontologije.  H e g e l o v a 
o n t o - l o g i k a ,
  m e đ u t i m ,  n e  u t e m e l j u j e i uopće  n e sadr­
ž i  m o g u ć n o s t  r a z l i č i t o  a r t i k u l i r a n i h  s v j e t o v a . 
Naprotiv:  a p s o l u t i z i r a  j e d a n ,  d o m i n a n t n o  n o v o v j e ­
k o v n i  o d n o s  č o v j e k a  s p r a m  p r i r o d e —  o d n o s  r a d a 
(iazgrađivanje u sebe zatvorenog bitka ο sebi, posredovanje s drugim 
kao konstituens njegova pojma). 
To ostaje izvan Marcuseove refleksije. Ontologija rada mu je do­
statno utemeljenje povjesnosti zato
 što nekritički prihvaća Marxov nep-i 
roblematizirani pojam rada samog — slijedi Marxa u pretpostavci 
da se razvijeni, specijalizirani, posredovani rad dade prevladati jed­
nostavnim. Analogno prihvaća od Heideggera više transcendentalno 
esencijalni niveau problematike nego povijesno pitanje ο istini bitka, 
koje
 već djeluje na tom niveau. Odlučujuće je u svemu da mu se 
zadatak povijesnog mišljenja postavljen i Marxom i Heideggerom uopće 
može postaviti, na žalost, samo kao mišljenje (ontologija, etc.) o po­
vijesti. 

---

266 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Kritička teorija je, kako smo već napomenuli, logična 
posljedica ove prve etape utoliko što se, s jedne strane, pret­
hodnim interpretacijskim osiguravanjem Marxove konkretno 
povijesno angažirane misli s obzirom na smisao povijesti — 
povijesno mišljenje činilo kao nešto što u njegovoj povije-
snosti ne treba više tematizirati, a, s druge strane, utoliko 
što je sam taj smisao bio sagledan unutar povijesno već ar-
1
 tikuliranog. (Otud preusmjerenje danog ukazivanjem na ono 
što u njemu rebelira, a očitovanje je humanuma kao temelj­
na misaona okosnica Kritičke teorije.) Napuštanje ontologij-
ske razine mišljenja, pak, iako smisleno nadovezuje na pret­
hodnu ontologijski utemeljenu poziciju — očituje prelom i 
razgraničava prvu etapu od druge. 
Posljednja etapa Marcuseove misli je u znaku reper­
kusija prerano napuštenog, nedovoljno promišljenog osigu­
ravanja svjetovno-povijesnih pretpostavki (što je valjalo uči­
niti u I etapi) te u isključivom usredotočenju na konkretni 
tretman (što je učinio u II etapi). Posljednja etapa Marcu­
seove misli — izražena počev od prvog izdanja »Eros i civi­
lizacija«, 1955. god., naovamo — sadržava, pak, uvid da je 
pretpostavka obrata »nova ideja uma«, da je tehnologijska 
zbilja i moć proizvoda rada nad čovjekom — u biti realiza­
cija subjekta u objektu (usp. Predgovor od 1960. god. za 
. »Um i revolucija«). Novu ideju uma je nagovijestio u poeti-
1
 čko-kontemplativnom odnosu spram prirode u »Eros i civili­
zacija« tematizirajući metapsihologiju S. Freuda. Međutim, 
ovom implicitnom redefiniranju prvotne pozicije nedostaje 
spomenuto produbljenije utemeljenje. Raspravljajući ο me-
tapsihologiji S. Freuda, Marcuse kriterij nerepresivne civi­
lizacije iskazuje u jedinstvu Erosa i Thanatosa. No, ovaj kri­
terij, s obzirom na nagonsku sferu, samo koincidira s poet-
sko-kontemplativnim odnosom, a nije bezuvjetno istovetan s 
njime. Zato istosmjernost Erosa i Thanatosa može biti samo 
aspekat nove ideje uma, a ne njezino utemeljenje
14
). »Paci-
fikacija« kao telos povijesno novoga ostaje pomalo u clair 
14
) Ο tom e usporedi
 naš članak: »Može li se Freuđovom me· 
tapsihologijom utemeljiti povijesnu budućnost?«, Naše teme, 6, 1966. 
god. 
ZATVORENI SVIJET RADA I ŠANSE REVOLUCIJE  2 6 7 
obscure-u i u »Čovjek jedne dimenzije«. Kad bi bili dovede­
ni u izvorniju vezu s temeljitije promišljenom povijesnošću 
— pojmovi »pacifikacija« i »igra« bi, pretpostavljamo, popri­
mili puniju i odlučniju dimenziju negoli je ova predominan-
tna u dosadašnjoj Marcuseovoj interpretaciji, po kojoj paci­
fikacija ima značenje iskonske, ali zatomljene težnje huma­
numa (Eros i civilizacija) ili naprosto značenje suprotstav­
ljanja aktivizmu tehnologijskog odnosa spram prirode (Čov 
jek jedne dimenzije). 
No, Marcuseovi proboji iz svijeta rada takvi su kakvi 
jesu. Na osnovi njih, te po pokazivanju akutnosti problema 
zatvaranja svijeta rada u samog sebe, knjiga koja je pred 
nama jedno je od najznačajnijih marksističkih djela, a u ok­
viru suvremene misli pri/uopće. 
BRANKA BRUJIĆ 

---

' aïjt. 
S A D R Ž A J : 
Uvod 
Paraliziranje kritike: društvo bez opozicije  . . . . 9 
Jednodimenzionalno društvo 
1. Novi oblici kontrole 21 
2. Zatvaranje
 političkog univerzuma 36 
3. Pokoren je nesretne svijesti: represivna desubli-
macija 67 
4. Zatvaranje univerzuma rasuđivanja 90 
Jednodimenzionalna misao 
5. Negativno mišljenje: poražena logika protesta . . 123 
6. Od negativnog k pozitivnom mišljenju: tehnolo­
ška racionalnost i logika dominacije 140 
7. Trijumf pozitivnog mišljenja: jednodimenzional­
na filozofija 162 
Šanse alternativa 
8. Povijesna sveza filozofije 191 
9. Obrat oslobađanja 209 
10. Zaključak 228 
Pogovor: Branka Brujić — Zatvoreni svijet rada i 
šanse revolucije 239 

---

oe 
f r 
I · ι 
> ' I I r V  Ι . ) . 
Herbert Marcuse 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Izdavač 
»VeSelin Masleša«, izdavačko preduzeče, Sarajevo 
Za izdavača 
Ahmet Hromadžić 
Tehnički urednik 
Ahmed Muhamedagić 
Korektor 
Milica Ristić 
Štampa: »Rade Bitanga«, Mostar