Herbert marcuse

2 4 6 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
ljučuje (ne samo logički nego i izrijekom u Marxa) ukida­
nje otuđenog rada kojeg je privatno vlasništvo samo konse-
kvencija. Persistiranje društva kao sile nad individuumom, 
njegovo »ponovno fiksiranje kao apstrakcije nasuprot indivi­
duumu« samo prolongira nepoklapanje života zajednice s pu­
noćom ospoljenja života (usp. N. Q. str. 158, 163). 
II 
Pošto je u radovima svoje rane faze Marxov nauk in-
terpretacijski aktualizirao u njegovoj historijskoj usmjere­
nosti na prevladavanje građanskog društva te ga nastojao 
samo ontologijski precizirati, doduše u duhu »fundamental­
ne ontologije«, ostajući ipak u okvirima Marxove misli i smat­
rajući je dostatnom za mišljenje povijesti, Marcuse je, čini 
se, smatrao pitanje povijesnosti svijeta apsolviranim s ob­
zirom na ontologijsko utemlejenje te je prešao na koncipi­
ranje neposrednijeg sudjelovanja misli na historijskom prev­
ratu sužavajući tematiku svojih spisa na destrukcione ten­
dencije građanskog društva. »Kritička teorija društva« iz­
ražava ovaj zaokret. 
Kritička teorija društva se distancira od filozofije — 
ne želi biti nova filozofija. Tradicionalna filozofija je i sa­
ma izraz otuđenja, i to u dvostrukom smislu: a) određenja 
uma, duha, moraliteta, srećnosti, bitna za filozofiju, dobive­
na su apstrahiranjem od faktičnog statusa čovjeka u otu­
đenom svijetu i žive u apstraktnoj filozofijskoj sferi biti; b) u 
sklopu otuđenja filozofija često uspostavlja kao bit čovjeka 
ono što nije ovisno ni ο čemu drugom jer jedino tako još 
je moguće participirati na autentičnosti i slobodi. I naji-
stinitija filozofija — Hegelova, koja iskazuje zbivanje čov­
jeka zajedno sa zbivanjem svijeta i svijeta zajedno s čov­
jekom, ostaje unutar filozofijske tradicije time što pomiru-
je suprotnosti u umskoj spoznaji. Međutim: »Prema kriti­
čkoj teoriji nema više nove teorije, nego samo još umna zbi­
lja sama« (Ph. und k. T. str. 644). Afirmativni odnos Kriti­
čke teorije društva spram filozofije proizlazi iz usmjereno­
sti Kritičke teorije na »ozbiljenje« filozofije: filozofija je re­
siduum humanuma u otuđenom svijetu, a utopijsko istinski 
ZATVORENI SVIJET RADA I ŠANSE REVOLUCIJU 247 
napredan elemenat. No, kako filozofija živi u otuđenju i od 
otuđenja, prevladavanje otuđenja ne može se poistovetiti s 
ozbiljenjem vrednota filozofije. (»Kad um, sloboda, spozna­
ja, sreća od isprva apstraktnih pojmova postanu zbilja, tad 
će um, sloboda, spoznaja, sreća biti nešto potpuno druga­
čije. Oni će međusobno imati isto toliko zajedničkog koliko i 
asocijacija slobodnih ljudi s konkurentskim društvom proiz­
vođača roba«. — Ph. und k. T. str. 643.) 
Građansko društvo je u centru interesa Kritičke teori­
je zbog njezinog nastojanja oko ozbiljenja filozofije u dru­
štvenom realitetu, pa stoga, oko destrukcije građanskog dru­
štva. Marcuse smatra da je sloboda iskazana filozofijom ap­
straktna sloboda te da ta neprilika »dolazi, tako reći, izva­
na u filozofiju; otuda tu neistinitost treba prevladati tako­
đer samo van filozofije«. (Ph. und k. T. str. 642.) Kritička 
teorija je kritika političke ekonomije; kad se pozivamo na 
»zakonitosti« političke ekonomije, ne činimo to radi »filo­
zofijskog« raščljanjivanja ekonomskih pojmova (usp. Ph. und 
k. Th. str. 631), nego da bismo pokazali da je građansko 
društvo u svom totalitetu određeno ekonomskim odnosima, 
da »neobuzdana privredna sfera gospodari svim ljudskim 
odnosima, da je također sve neekonomsko sadržano u eko­
nomiji« (Ph. und k. Th. str. 638). Imanentna destrukcija gra­
đanskog društva, drugačije usmjerenje ekonomsko-društve-
nih odnosa, koje se nadaje u zbilji same produkcije, pre­
duvjeti su umstvene zbilje — vodećeg principa Kritičke teo­
rije. Odlučno je u tome da proces rada ne odlučuje ο tubit-
ku (Dasein)
 čovjeka, nego obrnuto: opće potrebe čovjeka ο 
procesu rada. »Nije bitno to da je proces rada planski re­
guliran, nego kakav interes
 određuje reguliranje, da li su u 
tom interesu očuvane sloboda i sreća masa« (Ph. und k. Th. 
str. 638). 
Kako se Kritička teorija osniva na tendencijama prev­
rata u prezentnom totalitetu građanskog društva, smjeraju­
ći tako preko (trans) opstojećeg na buduće, ona se oštro 
distancira od svake sociologije koja računa s datostima. 
»Sociologija se bavi samo uvjetovanostima i utoliko ne is­
tinom  . . . Ono što u prošlom znanju plaća danak društve­
noj koordinaciji tako i tako iščezava s društvom kojem je 

---

248 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
koordinirano. Ne brine se ο tome Kritička teorija, nego ο 
tome da se ne izgube istine oko kojih se
 već trudilo prošlo 
znanje« (Ph. u. k. Th. str. 643). 
Temeljne postavke Kritičke teorije društva, kako je 
ona kao naziv i okvirni program deklarirana u citiranom 
članku »Philosophie und kritische Theorie«, smisleno nado-
vezuju na ontologijske implikacije Marxova nauka i na te­
meljni njegov impuls, što je, i jedno i drugo, Marcuse po­
kazao u ranijim spisima nastojeći da misli konkretno povi­
jesno angažirano: već supozicija da se historijsko zbivanje 
konstituira u biti čovjeka postulira sačinjanje takvih uvje­
ta egzistencije koji bi bili primjereni njegovim »navlastitim 
mogućnostima«. »Negativno« je u centru interesa Kritičke 
teorije s obzirom da sadrži takve manifestacije života koje 
pokazuju da se čovjek ne da svesti na opstojanje u »otuđe­
nom radu«. Ono je toliko akcentuirano radi što potpunijeg 
prezentiranja otuđene biti čovjekova bića, osakaćen ja raz­
ličitih sfera života i života u cjelini. Kritička teorija je, u 
perspektivi nadovezivanja na ranije spise, konkretizacija, hi­
storijski aktualan angažman misli u samoosmišljenju »nav­
lastitih mogućnosti«. Međutim, dok su kategorije ranijih 
Marcuseovih spisa: osmišljenje »navlastitih mogućnosti« i 
»odnos spram vlastitog roda« u kontekstu ontologijske in­
terpretacije povijesti i dokazivanja ontologijskog aspekta 
Marxova nauka, u »Kritičkoj teoriji« Marcuse napušta onto-
logijsku razinu mišljenja. Preispitivanje »navlastitih mogu­
ćnosti« čovjeka nije više u obzoru ontologijske eksplikacije. 
Kad formulira Kritičku teoriju — ontologijski rezultati 
ranije faze nekako su sačuvani i ukinuti u novom, »konkret-
nijem« htijenju. Tematika spisa koji slijede u osnovi je odre­
đena »programom« Kritičke teorije društva, koji implicira 
da se zadaća misli pred revolucijom iscrpljuje u sabiranju 
i raščlanjenju onih bitnih manifestacija života koje rebeli-
raju spram otuđenja. Zadatak se sada sastoji u pokaziva­
nju konkretnih, zbiljom otuđenja već priređenih kriterija 
koji istinski prevladavaju građansko društvo kao sidrište 
otuđenja. To je motiv radova kao što su: »Zum Begriff des 
Wesens« (Zeitschrift für Sozialforschung, 1936. god.), »Ueber 
den affirmativen Charakter der Kultur« (isti časopis, 1937. 
ZATVORENI SVIJET RADA I ŠANSE REVOLUCIJE 249 
god. — također u Kultur u. Gesellschaft, I), »Zur Kritik des 
Hedonismus« (isti časopis, 1938. god., također u Kultur u. 
Gesellschaft, I),te u knjizi »Eros i civilizacija« 1955. g. 
U spomenutom kontekstu su relevantne sfere života: 
folozofija, »kultura«, te proboji senzualnih težnji za puni­
nom života — življenog, neodgođenog i neukroćenog (hedo­
nistička etika i isticanje reperkusija koje izaziva potiskiva­
nje nagonske sfere, kako je to pokazao S. Freud). 
Kritička svijest spram opstojećeg sadržana je u filo­
zofijskom pojmu biti (Wesen). Izvorna dinamika iz koje 
izrasta filozofija, povijesni ciljevi implicirani u kritičkom 
suprotstavljanju realitetu, ispostavljanje bitnog za razliku 
od kontingentnog — sve to biva tokom predaje prikri to ta­
ko što pojmovi biti postaju formalnoopći pojmovi struktu­
ra. Za kritičko-etičku motiviranost općeg kao bitnog spram 
pukog empirijskog pojedinačnog, slučajnog, primjerna je 
Platonova filozofija. Razlučivanje općeg bitka od mnoštva 
istovrsnog ujedno je i razlučivanje istinskog od neistinskog, 
onog što može i treba biti od pukog opstojećeg. »Temeljni 
smisao Ideje je u άχαθ·6ν u tome što je tako kako pre-
ma svojoj vlastitoj mjeri može biti i k tom άχαλθ·όν se 
biće kreće« (B. des W. str. 3). Po svojoj navlastitosti čov­
jek je umno biće. Platon i Aristotel uviđali su da je navlasti-
tost čovjeka neostvariva za one koji svoj život provode u 
mukotrpnom radu. Sankcioniranjem položaja robova i sta­
leža koji svoj život provode zbrinjavajući potrebe za održa­
nje vitalne egzistencije unaprijed je odsječena mogućnost 
ozbiljenja ljudske biti za sve ljude; ono je koncesija danom 
realitetu. Pa ipak, bit čovjeka ispostavljena je kao ono što 
po navlastitoj »mjeri« vrste treba biti — po njoj je odmje­
rena autentičnost svakog čovjeka kao čovjeka. »... čovjek 
je u posjedu određenih sposobnosti i moći koje bi ga ospo-
bile da vodi ,dobar život', tj. život koji je što je više mogu­
će slobodan od mukotrpna rada, zavisnosti i nakaznosti. Po­
stići takav život znači postići .najbolji život': živjeti u skla­
du s biti ljudske prirode«. (Čovjek jedne dimenzije, V pog­
lavlje.) Tako je pojam biti bremenit tensijom fakticiteta i 
njegove negacije s obzirom na eno što on po smislu treba 
biti. 

---