Herbert marcuse

242 
ČOVJEK JEDNE DIMEN2IJE 
je bit čovjeka kao »slobodnog subjekta« u izvršavanju (Leis­
tung) istine, tj. zbilje — za »umnost« u Hegelovoj filozofiji 
koja je, kao u čitavoj novijoj filozofiji »pravi bitak«, kon­
stitutivno je zbivanje zbilje kao njezino »proizvođenje« 
(Produzieren) u suprotstavljenom materijalu. No, umnost 
ispostavljena apsolutnim znanjem i kao apsolutno znanje 
ostaje pri »razjašnjenju nužnosti u slobodu«
3
). Politička 
ekonomija sadržava faktičke zakonitosti, znanje je fakticite-
ta, a filozofijska istina, smjerajući na istovetnost uma i zbilje 
nemoguću u »danoj diobi rada«, dobivena je »apstrakcijom« 
od faktičnog statusa postvarene predmetnosti (Ph. u. k. T., 
str. 640). Obje se jednako radikalno podvrgavaju kritici s 
obzirom na svoj medij — građansko društvo, u kome je uko­
rijenjeno razdvajanje »egzistencije« i »esencije«. No, politi­
čka ekonomija i filozofija za Marxa nipošto nisu spoznaje 
istog reda; to je za Marcusea jedna od temeljnih uporišnih 
tačaka u interpretaciji i razvijanju Marxove misli. 
Ranije, 1932. g., smatrao je Marcuse, shodno tadanjoj 
postavci problema, da je: »Kritika političke ekonomije u sa­
moj sebi filozofijski utemeljena, kao što, s druge strane, fi­
lozofija, koja je utemeljuje, već u sebi nosi revolucionarnu 
praksu«. I još, na istom mjestu: »Ekonomija i politika su 
postale ekonomsko-politička baza teorije revolucije na teme­
lju potpuno određene filozofijske interpretacije biti čovjeka 
i njegova povijesna ozbiljenja.« (N. Q. str. 137.) što je, da­
kle, Marcuse tada ispostavio kao bit čovjeka i njegovo po­
vijesno ozbiljenje? 
Temeljnim smatra Marxovo određenje da je čovjek 
»generičko biće«: bit čovjeka je u njegovu odnosu spram 
»općenite biti bića«. To znači da čovjek može sve mogućno­
sti koje leže u »biću ο sebi« spoznati i zahvatiti, da nije 
ograničen jednokratnim neposrednim odnosom, nego može 
biće, prema njegovoj vlastitoj inherentnoj mjeri, izvesti, 
3
) Hegel, Encyclopédie der philosophischen Wissenschaften im 
Grundrisse,§ 158, Dodatak. Usp. u »Zeitschrift f. Sozialforschung«, Jg. 
VI/1937 (također u Kultur u. Gesellschaft Ι): Η. Marcuse:  » P h i l o ­
s o p h i e u.  k r i t i s c h e  T h e o r i e « , str. 634. (Dalje u tekstu ozna­
čeno s Ph. und k. T.) 
ZATVORENI SVIJET BADA I ŠANSE KBVOLUCIJK  2 4 3 
prevladati njegovu neposrednu predmetnu određenost. Da­
kle, »izraditi ga, promijeniti, sačinjavati ga, obrađivati, dalje 
voditi (.proizvoditi')« (N. Q. str. 147). Očitovanjem svoje biti, 
ospoljenjem svojih suštinskih snaga, bivstvuje čovjek; pred­
metni svijet je zbilja čovjeka — čovjek jest time što sebe 
ozbiljuje u predmetu rada. 
Predmetni svijet opstoji, ispostavljen u svojoj biti, 
čovjekovim odnošenjem. Van tog odnosa on je »o sebi«, zat­
voren u sebe, u puninu svojih mogućnosti, koje bivaju pro­
izvedene, u određenost postavljene tek u čovjekovu radu. 
Radom je posredovana priroda »o sebi« i ozbiljen čovjek »o 
sebi« tako da u predmetu svog ospoljenja jest »za sebe« — 
»u predmetu rada se slobodno ozbiljuje« (N. Q. str. 155). 
Svojom »ljudskom prirodom« je čovjek u jedinstvu s pri­
rodom — iz krila koje pro-izvodi, koju reproducira, tako da 
je priroda uvijek već ljudska priroda. U tom smislu kasnije 
Marxovo određenje rada kao posredovanja čovjeka i prirode 
sadrži kvintesenciju svih njegovih uvida u fenomen rada: 
»Rad je kao tvorac upotrebnih vrijednosti; kao koristan rad 
uslov čovjekove egzistencije, uslov nezavisan od svih društve­
nih oblika, vječita prirodna nužnost da se posreduje razmjena 
materije između čovjeka i prirode, dakle ljudski život«.
4
) 
Pojam rada u Marxa upućuje na ontologijske implika­
cije: rad je »priroda« (bit) jednog odlikovanog bića — čov­
jeka, koje izvodi prirodu ο sebi u određenost, »ispostavlja« 
je. Utoliko je rad uvjet egzistencije svih bića. Ο istovetnosti 
rada se
 može govoriti samo u smislu općeg uvjeta svjetova-
nja svijeta: svijet je ispostavljen i uspostavljen iz prirode 
radom. Kao jedan određen, konkretan svijet — svijet je spe­
cifičan i neponovljiv. U toku je, povijestan jer je proizveden 
radom. Objekat rada je već rezultat rada prošlih generaci­
ja. U tome je »postojanost« (Ständigkeit) rada — po Mar-
4
) Usp. K. Marx: »Kapital I,« izd. Kultura, 1947, str. 9. U Marcu­
sea cit.  u : U e b e r  d i e  p h i l o s o p h i s c h e n  G r u n d l a g e n  d e s 
W i r t s c h a f t s w i s s e n s c h a f t l i c h e n  A r b e i t s b e g r i f f s, Ar­
chiv f. Sozialwissenschaft u. Sozialpolitik, 69 Bd., 1933. g. i Kultur u. 
Gesellschaft, II, str. 13 (dalje u tekstu označeno s Grund, des Arbeits­
begriffs). 

---

2 4 4 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
cuseu jedno od bitnih određenja rada u ontologijskom nje­
govu određenju. — »Pri radu treba nešto ,proizaći što po 
svom smislu, odnosno svojoj funkciji, nadživljuje pojedini 
događaj rada, što pripada ,općem' događanju. Ono na čemu 
se radi, što se obrađuje biva urađeno u svijet rada, isto ta­
ko kao što je iz tog svijeta preuzeto u obrađivanje.« (Grund, 
des Arbeitsbegriffs, str. 18.) 
Tok svijeta u zbivanju rada
5
) proizlazi iz mogućnosti 
nadmašivanja zatečenog, sadržane u biti čovjeka: »čovjekov 
bitak je uvijek više od njegova danog tubitka (Dasein) — 
on nadilazi svaku moguću situaciju i upravo zato stoji spram 
nje u nedokidivoj diskrepanciji: diskrepanciji koja zahtije­
va trajan rad na njenom prevladavanju, iako tubitak čov­
jeka nikad ne može počivati u posjedu samoga sebe i svo­
ga svijeta«. (Grund, des Arbeitsbegriffs, str. 27.) 
Marxovo određenje da je čovjek »generičko biće« uk­
ljučuje i odnošenje spram vlastitog roda. »Za razliku od ži­
votinje, koja se sa svojom egzistencijom neposredno stapa«, 
čovjek posreduje svijet u kome se zatiče time što mu vla­
stita egzistencija postaje upitnim predmetom, zadanošću: on 
je »dokida« — čini je sredstvom svoje biti (usp. N. Q. str. 
155). 
One interpretacije koje odnos čovjeka spram predmet­
nog svijeta utemeljuju u sferi biotičkih potreba previđaju 
ontologijske implikacije sadržane u Marxovim tekstovima: 
povijesni bitak svijeta koji posreduje čovjek svojom biti — 
radom. Naj autentičnija čovjekova potreba je da svijet u ko­
me se zatiče učini svojim i svoje vlastito bivstvovanje pu-
nim ljudskim bivstvovanjem: »Čovjek potrebuje .totalitet' 
ljudskih ospoljenja života; da bi mogao ozbiljiti svoju bit, 
treba mu ospoljenje na predmetima koji su mu pretpostav­
ljeni i suprotstavljeni« (N. Q. str. 153). 
Kako je u »fakticitetu«, koji izražava politička ekono­
mija, na djelu »nebit« čovjeka? U ranim svojim studijama 
u intepretaciji Marxovih Ekonomsko-filozofskih rukopisa i 
5
) Radi terminologijske jasnoće napominjemo da je Marcuse u 
povijesnotvornom značenju upotrebljavao promiscue izraze »rad« i »pro­
izvodnja«, jednoznačno suprostavljajući obima »otuđeni rad«. 
ZATVORENI SVIJET RADA I SANSB REVOLUCIJE  2 4 5 
u preduzetom pokazivanju ontologijskih temelja rada, Mar­
cuse otuđenost rada sabire u slijedeća određenja: 
1. Predmet se prisvaja kao puko posjedovanje, troše­
nje. U sklopu produkcije kapitala, pro-izvođenje iz krila pri­
rode, bogata mnogostranost predmeta biva reducirana na 
stvar, robu — predmet postaje funkcija akumuliranja kapi­
tala. Čovjekova životna djelatnost stoji u službi vlasništva, 
umjesto da vlasništvo stoji u službi slobodne životne djelat­
nosti. \, 
2. Osamostaljuje se i postvaruje produkt rada koji se
 r 
odvaja od radnika, pa se nužno postvaruje i biće samog pro­
izvođača — njegov tubitak postaje njegovoj navlastitoj slo­
bodi uskraćena, tuđa predmetna moć. 
3. Dvodimenzionalnost rada — nužnost i sloboda, raz­
dvaja se i u razdvojenosti poklapa s društvenim položajem
 ; 
klasa tako da slučajna pripadnost porobljenoj klasi unapri- ' 
jed presijeca ljudske mogućnosti. 
4. Međutim, praksa »ekonomske dimenzije« podređu­
je i slobodnu praksu (sve sfere djelovanja postaju funkcija 
kapitala), pa je odsutno ozbiljenje biti čovjeka: smisleno 
djelovanje iz cjeline tubitaka čovjeka. »Lišena svoje pune 
zbilje kao praksa, došla je ona dotle da u krajnjem smislu 
više nije rad« (Grund, des Arbeitsbegriffs, str. 47). Otuđeni 
rad nije rad (u punini ontologijskog značenja rada, koje za 
Marcusea, kako smo ukazali, involvira povijesnotvornost). 
U njemu čovjekova egzistencija nije »sredstvo« ozbiljenja nje­
gove biti, nego je, obrnuto, bit čovjeka sredstvo njegove pu­
ke egzistencije. 
Kako Marx preduzima kritiku građanskog društva u 
obzoru biti čovjeka i njene otuđenosti — te je ova ontologij-
ski formulirana kao rascijepljenost »egzistencije« i »esenci­
je«, kako je njegova kritika inspirirana težnjom za oživotvo-
renjem takve »zajednice« u kojoj bi one bile u jedinstvu — 
kako joj, dakle, meta nisu ekonomske ili političke krize, 
nego »katastrofa biti čovjeka«, ono na što ona zapravo smje­
ra — prevladavanje »građanskog društva« — ostvarljivo je 
samo kao totalna revolucija. »Taj uvid unaprijed osuđuje 
svaku puku ekonomsku i političku reformu na neuspjeh.« ! 
Programatski zahtjev za ukidanjem privatnog vlasništva uk-

---