Herbert marcuse

10. ZAKLJUČAK 
Rast jednodimenzionalnog društva mijenja odnos izme­
đu racionalnog i iracionalnog. U kontrastu spram fantastičnih 
i suludih aspekata racionalnosti ovoga društva, domena ira­
cionalnog postaje obitavalište zbiljski racionalnog — ideja 
koje bi mogle »proizvesti umjetnost života«. Kad postojeće 
društvo sređuje svu normalnu komunikaciju tako što je pre­
ma svojim zahtjevima uvažava ili ne uvažava, tad vrijednosti­
ma, koje su tuđe tim zahtjevima, preostaje, čini se, jedino me­
dij abnormalne komunikacije putem fikcije. Estetska dime-
zija još uvijek zadržava slobodu izraza, koja omogućuje pis­
cu i umjetniku da nazove stvari njihovim imenima — da 
imenuje ono što je inače neizrecivo. 
Stvaran profil našeg vremena se pokazuje u romanima 
Samuela Becketta; njegova stvarna povijest je napisana u 
komadu Rolfa Hochhuta Der Stellvertreter. Tu više ne govori 
imaginacija, već um u stvarnosti koja opravdava sve i razrje­
šava od svega, osim grijeha protivljenja njezinu duhu. Ima­
ginacija abdicira pred ovom stvarnosšću, koja ju dostiže i 
prestiže. Auschwitz je i nadalje prisutan — ne u memoriji, 
već u čovjekovim ostvarenjima — svemirskim letovima, ra­
ketama i projektilima, »labirintskom suterenu ispod restora­
na«, zgodnim elektronskim poduzećima, čistim, higijenskim i 
s gredicama cvijeća, u otrovnom plinu koji zaista ne šteti 
ljudima, u tajnosti u kojoj svi uzimamo učešća. To je okvir 
u kome se zbivaju velika ljudska ostvarenja znanosti, medi­
cine, tehnologije; jedino obećanje u opasnosti jesu napori da 
se spase i poboljša život. Hotimična igra s fantastičnim mo­
gućnostima, sposobnost da se djeluje mirne savjesti, contra 
naturam, da se eksperimentira s ljudima i stvarima, da se 
iluzija pretvori u zbilju i fikcija u istinu potvrđuju razmjere 
u kojima je imaginacija postala instrumenat progresa. To je 
ŠANSE ALTERANTIVA 229 
instrument koji je, poput drugih instrumenata u postojećem 
društvu, konstantno zloupotrebljavan. Dajući tempo i stil po­
litike, moć imaginacije u manipuliranju riječima, preokreta­
nju smisla u besmisao i besmisla u smisao, daleko premašuje 
Alisu u Zemlji čuda. 
Na tehničkim i političkim osnovama stapaju se pret­
hodno antagonistične domene — magije i znanosti, života i 
smrti, radosti i mizerije. Ljepota kao visoko klasificirana nu­
klearna tvornica razotkriva svoj teror, laboratoriji postaju 
»industrijski parkovi« u ugodnoj okolini; centar civilne za­
štite izlaže »luksuzno sklonište od radioaktivnih padavina«, 
sa sagovima od zida do zida (»mekim«), dubokim naslonja­
čima, televizijom i Scrabbleom — »projektirano kao kombi­
nacija obiteljske sobe za vrijeme mira (sic!) i obiteljskog 
skloništa od radioaktivnih padavina ako bi izbio rat«
1
)- To što 
užas ovakvih ostvarenja ne prodire do svijesti i što je prihva­
ćen bez otpora treba pripisati tome da su ta postignuća a) 
savršeno racionalna s pretpostavki postojećeg; b) da su znak 
ljudskog umijeća i moći koja prelazi tradicionalne granice 
imaginacije. 
Bestidno stapanje estetskog i realiteta opovrgava filo­
zofije koje suprotstavljaju »poetsku« imaginaciju znanstve­
nom i empirijskom umu. Tehnološki proces je praćen sve 
većom racionalizacijom i čak realizacijom imaginarnog. Ar­
hetipovi kako strave tako i radosti, kako rata tako i mira 
gube svoj katastrofički karakter. Njihovo javljanje u svako­
dnevnom životu ljudi ne spada više u iracionalne snage — 
njihove moderne inkarnacije su predmet i elementi tehno­
loške dominacije. 
Reducirajući, čak dokidajući romantički raspon imagi­
nacije, društvo prisiljava imaginaciju da se potvrdi na novim 
osnovama na kojima se tvorevine mašte prevode u povijesne 
mogućnosti i projekte. Prevođenje će biti tako loše i tako 
iskrivljeno kao što je i društvo koje ga preduzima. Kad je bila 
odvojena od sfere materijalne proizvodnje i materijalnih po-
1 ) Prema  T h e  N e w  Y o r k  T i m e s , Novembar 11, 1960. g., 
izloženo u New York City Civil Defense Headquarters, Lexington Ave 
i Fifty fifth Sreet. 

---

230 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
treba, imaginacija je bila puka igra, nevažeća u domeni nu­
žnosti, a pripadna samo fantastičkoj logici i fantastičkoj 
istini. Kad tehnički progres dokida to odvajanje, on ulaže u 
tvorevine mašte svoju vlastitu logiku i svoju vlastitu istinu; 
on reducira slobodnu sposobnost duha. On isto tako reducira 
rascjep između imaginacije i uma. Ove dvije antagonističke 
sposobnosti postaju međuovisne na zajedničkoj osnovi. Nije 
li s obzirom na sposobnosti razvijene industrijske civilizacije, 
sva igra imaginacije igranje tehničkim mogućnostima koje 
mogu biti potvrđene kao mogućnosti realizacije? Romantič-
ka ideja ο »znanosti imaginacije« poprima, izglede, sve više 
empirijski aspekat. 
Već je odavno prepoznat znanstveni, racionalni karak­
ter imaginacije u matematici, u hipotezama i eksperimentima 
prirodnih znanosti. On je isto tako sadržan u psihoanalizi, 
koja je teorijski bazirana na prihvaćanju specifičnog raciona-
liteta iracionalnog; tu shvaćena imaginacija biva preusmjera­
vana, postaje terapeutička snaga. No, ta terapeutička snaga 
može ići mnogo dalje od liječenja neuroza. Učenjak, ne pjes­
nik, skicira slijedeće perspektive: 
»Cjelokupna materija psihoanalize nam može pomoći 
da se izliječimo od naših tvorevina imaginacije ili, u najma­
nju ruku, da ograničimo opsesiju tih tvorevina. Tad se čovjek 
može nadati da će usrećiti fantaziju, da će joj mirne savjesti 
dozvoliti sva sredstva izražavanja, sve materijalne slike što 
nastaju u prirodnim snovima, u normalnoj aktivnosti sna. 
Omogućiti imaginaciji da bude srećna, dozvoliti joj svu nje­
zinu bujnost, znači, zapravo, dopustiti joj njezinu stvarnu 
funkciju kao psihičkom impulsu i snazi.«
2
) 
Imaginacija nije ostala imuna spram procesa reifika-
cije. Opsjednuti smo tvorevinama naše imaginacije, one nas 
muče. Psihoanaliza je to dobro znala, i znala je konsekvencije. 
Pa, ipak, bila bi to regresija »da se dadu imaginaciji sva sred­
stva izražavanja«. Osakaćeni ljudi (osakaćeni također u svo­
joj sposobnosti imaginacije) organizirali bi i uništili čak više 
2 ) Gaston Bacherald,  L e  M a t é r i a l i s m e  r a t i o n n e l , Pa­
ris, Presses Universitaires, 1953. g., str. 18. 
SANSE ALTERNATIVA 
231 
nego što im je to sad dozvoljeno da čine. Takvo opuštanje bi 
bilo neobuzdan užas — ne katastrofa kulture, već slobodan za­
mah njezinih najrepresivnijih tendencija. Racionalna je ona 
imaginacija koja može postati a priori rekonstrukcije i preu-
smjerenja proizvodnog aparata prema pacificiranoj egzisten­
ciji, prema životu bez straha. To ni u kom slučaju ne može 
biti imaginacija onih koji su opsjednuti zamislima dominaci­
je smrti. 
Oslobođenje imaginacije tako da joj mogu biti data sva 
njezina sredstva izražavanja pretpostavlja potiskivanje mno­
go toga što je sad slobodno i što perpetuira represivno dru­
štvo. Takav preokret nije pitanje psihologije ili etike, već po­
litike u onom smislu u kome taj termin upotrebljavamo ov­
dje od početka: prakse kojom su razvijene, određene, održa­
vane i mijenjane bazične društvene institucije. Praksa je to 
čovjeka, kakogod da je on organiziran. Tako opet ne može­
mo zaobići pitanje: kako može čovjek kojim se upravlja — 
koji od svog osakaćenja čini svoje vlastite slobode i zado­
voljenje, te ih tako ekstenzivirano reproducira — osloboditi 
sebe kako od sebe samog tako i od svojih gospodara? Kako 
se može uopće zamisliti da se zatvoreni krug dade razbiti? 
Paradoksno je, no čini se da pojam novih društvenih 
institucija ne predstavlja najveće teškoće u pokušaju da se 
odgovori na to pitanje. Sama postojeća društva mijenjaju 
ili su već izmijenila bazične institucije u smjeru porasta pla­
niranja. Kako je razvoj i iskorištavanje svih raspoloživih sred­
stava za univerzalno zadovoljenje vitalnih potreba pretpostav­
ka pacifikacije, to je ona inkompatibilna s predominancijom 
posebnih interesa koji koče postizanje tog cilja. Kvalitativna 
promjena je uslovljena planiranjem u korist cjeline protiv 
partikularnih interesa, pa slobodno i racionalno društvo mo­
že nastati samo na toj bazi. 
Tako se institucije unutar kojih se može sagledati pa­
cifikacija ne daju svrstati unutar tradicionalne klasifikaci­
je, na autoritarnu i demokratsku, centraliziranu i liberalnu 
upravu. Danas opozicija centralnom planiranju u ime liberal­
ne demokracije, koja je u stvarnosti negirana, služi re­
presivnim interesima kao ideološko uporište. Postizanje au­
tentičnog samoodređenja čovjeka ovisi ο efikasnoj društvenoj 

---