Herbert marcuse

212 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Nova ideja uma je izražena u Whiteheadovoj postavci: 
»Funkcija Uma je da proizvodi umjetnost življenja«
1
). U po­
gledu tog cilja, Um je »smjer destruiranja onog što nas okru­
žuje«, što proizlazi iz »trostruke potrebe: 1) da se živi, 2) da 
se živi dobro, 3) da se živi bolje«
2
). 
Whiteheadove postavke izražavaju stvarni razvoj Uma, 
kao i njegov neuspjeh. Naime, one, rekao bih, sugeriraju da 
Um još uvijek valja otkriti, shvatiti i realizirati jer je do sad 
povijesna funkcija uma bila i to da potisne, pa čak i uništi 
potrebu da se živi, da se živi dobro i da se živi bolje — odno­
sno da je odgodi i da postavi izvanredno visoku cijenu za 
ispunjenje te potrebe. 
Termin »umjetnost« u Whiteheadovoj definiciji funkci­
je Uma sadrži i suznacenje specifične negacije. Um je u svo­
joj aplikaciji u društvu bio uvelike suprotstavljen umjetno­
sti, dok je umjetnosti pružena privilegija da bude u izvjesnoj 
mjeri iracionalna — da ne bude predmet znanstvenog, teh­
nološkog i operacionalnog Uma. Ratio dominacije je odvojio 
Um znanosti od Uma umjetnosti, ili pak iskrivio Um umjet­
nosti integrirajući umjetnost u univerzum dominacije. Ο od­
vajanju je opravdano govoriti utoliko
 što je znanost od po­
četka sadržavala estetski Um, slobodnu igru i čak ludorije 
imaginacije, fantaziju transformacije; racionalizacijom mo­
gućnosti znanost je pružala zadovoljstvo. No, ova slobodna 
igra je ostala izručena predominantnoj neslobodi u kojoj je 
bila rođena i od koje je apstrahirala. Mogućnosti s kojima 
se znanost igrala bile su također mogućnosti oslobođenja — 
mogućnosti jedne više istine. 
Tu je izvorna veza (unutar univerzuma dominacije i 
bijede) znanosti, umjetnosti i filozofije. Ona je svijest 
ο diskrepanciji
 između realnog i mogućeg, pojavne i auten­
tične istine, te napor da se razumije i svlada ta diskrepanci­
ja. Razlika između bogova i ljudi, konačnosti i beskonačno­
sti, mijene i stalnosti
3
) bila je jedna od prvih formi u kojoj je 
došla do izraza diskrepancija ο kojoj je riječ. Nešto od te 
1
)  A .  N . Whitehead,  T h e  F u n c t i o n  o f  R e a s o n , Boston, 
Beacon Press, 1959, str. 5. 
2
) Ibidem, str. 8. 
3
) Pogledaj poglavlje V. 
ŠANSE ALTERNATIVA 213 
mitološke relacije između stvarnog i mogućeg preživjelo je 
u znanstvenom mišljenju; i to je bilo stalno usmjeravano 
prema racionalnijoj i istinskijoj stvarnosti. Smatralo se da je 
matematika realna i »dobra« u istom smislu kao Platonove 
metafizičke ideje. Kako je, onda, razvoj matematike postao 
znanost, dok su Platonove ideje ostale metafizika? 
Znanstvene apstrakcije su, bez sumnje, u velikim raz­
mjerima ušle u stvarno pokorenje i transformaciju prirode 
i dokazale svoju istinitost dok filozofske apstrakcije nisu — i 
nisu mogle. Pokorenje i transformacija prirode zbivali su se 
unutar zakona i poretka života, koji je filozofija transcendira-
la subordinirajući ga pod »dobar život« drugačijih principa i 
poretka. Taj drugi poredak, što je pretpostavljao visoki stu­
panj slobode od teška rada, ignorancije i bijede, bio je nerea­
lan kako u počecima filozofske misli tako i tokom njezina ra­
zvoja ,dok je znanstvena misao stalno bila primjenjivana na 
sve moćniju i univerzalniju stvarnost. Posljednja filozofska 
pitanja su odista ostala metafizička; ona nisu bila, a i nisu 
mogla biti podobna verificiranju na osnovu postojećeg svijeta 
rasuđivanja i djelovanja. 
Ako je tako, tad je pitanje metafizike, a naročito pi­
tanje smislenosti i istine metafizičkih postavki — povijesno 
pitanje. To će reći da istinu, spoznajnu vrijednost tih postavki 
određuju povijesni, a ne čisto epistemološki uslovi. Poput svih 
stavova koji pretendiraju na istinitost, i metafizičke postavke 
se moraju dati verificirati; one moraju stajati unutar svijeta 
mogućeg iskustva. Taj svijet nije nikad koekstenzivan s pos­
tojećim, već se proteže u granicama onog svijeta koji može 
s
;
 biti sačinjen transformiranjem postojećeg, a pomoću sred­
stava koje ovaj pruža ili sadržava. U tom smislu skala 
onog što se može verificirati raste u toku povijesti. Tako 
spekulacije ο Dobrom Životu, Dobrom Društvu, Permanent­
nom Miru poprimaju sve realističniju sadržinu; na tehnolo­
škim osnovama metafizičko može postati fizičko. 
Osim toga, ako je istinitost metafizičkih postavki deter­
minirana njihovom povijesnom sadržinom (tj. ukoliko odre­
đuju povijesne mogućnosti), tad je odnos između metafizike 
i znanosti striktno povijestan. U našoj vlastitoj kulturi je pri­
hvaćen, u najmanju ruku, onaj dio Saint-Simonova sustava 

---

214 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
po kome metafizika prethodi znanstvenom stupnju civiliza­
cije. Da li je to konačan slijed? Ili, sadrži li znanstvena trans­
formacija svijeta svoju vlastitu metafizičku transcendenciju? 
Znanstveni racionalitet, preveden u političku moć, na 
razvijenom stupnju industrijske civilizacije javlja se kao odlu­
čan faktor u razvoju povijesnih alternativa. U vezi s tim se 
nameće pitanje: tendira li ta moć svojoj vlastitoj negaciji — 
to jest k proizvođenju »umjetnosti života«? S mehanizacijom 
cjelokupnog društveno nužnog no individualno represivnog 
rada kontinuirana primjena znanosti unutar postojećih dru­
štava dosegla bi krajnju tačku. (Pod »društveno nužnim« 
ovdje podrazumijevamo svu proizvodnju koja se efikasnije 
može izvesti mašinama, čak ako ta proizvodnja proizvodi pri­
je luksuz i nepotrebno negoli nužno.) Taj stupanj bi također 
bio kraj i granica znanstvenog racionaliteta u njegovoj posto­
jećoj strukturi i usmjerenosti. Dalji progres bi značio prelom, 
pretvaranje kvantiteta u kvalitet. On bi otvorio mogućnost 
bitno nove humane stvarnosti — naime, egzistiranja u slo­
bodnom vremenu na bazi ispunjenih vitalnih potreba. Pod 
takvim uslovima bi i sam znanstveni projekat bio slobo­
dan za transutilitarne ciljeve, slobodan za »umjetnost živ­
ljenja« s onu stranu nužnosti i luksuza dominacije. Dru­
gim riječima, kompletiranje tehnološke stvarnosti ne bi 
bilo samo preduvjet već, također, i zasnovanost transcendira-
nja tehnološkog realiteta. 
To bi značilo obrat tradicionalnog odnosa između zna­
nosti i metafizike. Ideje koje određuju zbilju iz drugačijih 
pretpostavki nego što su one egzaktnih i bihevioralnih zna­
nosti izgubile bi svoj metafizički ili emotivni karater koji je 
rezultirao iz znanstvene transformacije svijeta. Tad bi znan­
stvene koncepcije mogle projektirati i odrediti moguće kom­
ponente slobodnog i pacificiranog egzistiranja. Izrada takvih 
koncepcija bi značila više nego što je evolucija predominan-
tnih znanosti. Ona bi obuhvaćala znanstveni racionalitet kao 
cjelinu, do sad pripadan neslobodnom egzistiranju, značila 
bi: novu ideju znanosti, uma. 
Ako kompletiranje tehnološkog projekta uključuje pre­
lom s predominantnom tehnološkom racionalnošću, to, s dru­
ge strane, prelom ovisi ο kontinuiranom postojanju same teh-
SANSE ALTERNATIVA 
215 
ničke baze. Jer ta baza omogućuje zadovoljenje potreba 
i reduciranje mukotrpna rada — upravo ona ostaje baza svih 
oblika ljudske slobode. Kvalitativna promjena leži u rekon­
strukciji te tehničke baze — to će reći, u njenom razvoju ori­
jentiranom po drugačijim ciljevima. 
• Naglasio sam da to ne znači oživljavanje »vrednota«, 
duhovnih ili drugih, koje su dopuna znanstvenoj transforma­
ciji čovjeka i prirode
4
). Naprotiv, povijesna ostvarenja zna­
nosti i tehnologije omogućila su prevođenje vrednota u teh­
ničke zadaće — materijalizaciju vrednota. Dakle, treba zado­
biti novo određenje vrednota u tehničkim određenjima, uspo­
staviti ih kao elemente tehnološkog procesa. Novi ciljevi kao 
tehnički ciljevi tad bi bili djelotvorni u projektu i konstruk­
ciji mašinerije, a ne samo u njezinu korištenju, štaviše, njih 
bi trebalo uspostaviti čak i u konstrukciji znanstvenih hipo­
teza — u čistoj znanstvenoj teoriji. Znanost bi prešla od 
kvantificiranja sekundarnih kvaliteta na kvantificiranje vred­
nota. 
Na primjer, ono što je proračunljivo jest minimum ra­
da za vrijeme kojeg bi mogle biti zadovoljene vitalne potrebe 
svih članova društva — uz preduvjet da su raspoloživa sred­
stva upotrijebljena u tu svrhu, da nisu restrikcionirana dru­
gim interesima i da nema zapreka akumulaciji kapitala nuž­
noj za razvoj dotičnog društva. Drugim riječima, raspoloživi 
nivo oslobođenja od potrebitosti dade se kvantificirati. Ili, 
proračunljiv je stupanj do koga se može, pod datim uslovima, 
osigurati briga za bolesne, nejake i starce — to jest dade se 
kvantificirati moguće smanjenje tjeskobe, moguća sloboda od 
bojazni. 
Zapreke što se isprečuju materijalizaciji u navedenom 
pravcu očite su političke zapreke. Industrijska civilizacija je 
došla do razine na kojoj je neodrživo znanstveno zapostavlja­
nje finalnih uzroka s obzirom na ljudske aspiracije na huma­
no egzistiranje, dakle, neodrživo je iz vlastitih pretpostavki 
znanosti. Sama znanost je omogućila da finalni uzroci budu 
prava domena znanosti. Društvo — 
4
) Pogledaj poglavlje I, naročito str. 35. 

---