Herbert marcuse

196 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Štaviše, uobičajena restrikcija iskustva prožima nape-
tošću »svijest« i mentalne procese, svjesne akte; čak rezultira 
njihovim konfliktima. Kad govorim ο svijesti neke osobe, ne 
podrazumijevam time naprosto mentalne procese
 očitovane 
u njezinu izrazu, govoru, ponašanju itd., ne podrazumijevam 
naprosto dispozicije ili sposobnosti tako kako su iskušene, 
odnosno izvedene iz iskustva. Mislim, naime, pri tome na ono 
što čovjek ne izražava, na ono za što ne pokazuje sklonost, 
a što je ipak prisutno i što u znatnoj mjeri determinira nje­
govo ponašanje, razumijevanje, formiranje i doseg njegovih 
pojmova. 
Tako su »negativno prisutne« određene snage »okoline« 
koje preduvjetuju svijest za spontanu repulziju izvjesnih 
data, uslova, odnosa. One su prisutne kao odbijen materijal. 
Njihova odsutnost je stvarnost — pozitivan faktor koji objaš­
njava aktuelne mentalne procese pojedinog čovjeka, smisao 
njegovih riječi i ponašanja. Smisao za koga? Ne samo za pro­
fesionalnog filozofa, čiji je zadatak da odstrani iskrivljenost 
koje je puno svakodnevno rasuđivanje, već za one koji snose 
tu iskrivljenost iako je možda nisu ni svjesni — za Joea Doea 
i Richarda Roea. Suvremena lingvistička analiza izmiče iz 
tog zadatka tako što pojmove interpretira određivanjima pri-
padnim osiromašenoj i determiniranoj svijesti. U pitanju je 
neokljaštrena i neprofiltrirana intencija izvjesnih ključnih 
pojmova u nerepresivnom razumijevanju stvarnosti — u ne-
konformističkoj, kritičkoj misli. 
Odnose li se upravo iznesene primjedbe u vezi s prisu­
stvom stvarnosti u sadržaju takvih pojmova kao što su 
»duh« i »svijest« i na druge apstraktne, a supstancijalne 
opće pojmove — ljepota, pravda, sreća i njihovi kontrarni 
pojmovi? Izgleda da perzistencija ovih neprevodljivih općih 
pojmova, kao ključnih pojmova misli, odražava nesretnu 
svijest podijeljenog svijeta u kome je to što jest insuficijent-
no spram onog »što može biti«, i čak ga niječe. Čini se da 
je ireducibilna razlika općih pojmova i odgovarajućih poje­
dinačnih slučajeva ukorijenjena u primarnom iskustvu ne-
prevladljive razlike potencijalnosti i aktualnosti — dviju di­
menzija jednog svijeta. Opći pojam obuhvaća u jednoj ideji 
ŠANSE ALTERNATIVA 
197 
mogućnosti koje su realizirane i istovremeno u realnosti blo­
kirane. 
Kad govorimo ο lijepoj djevojci, lijepom krajoliku, lije­
poj slici, zacijelo mislim na
 različite stvari. Ono što im je svi­
ma zajedničko — »ljepota« — nije ni misteriozan entitet ni 
misteriozna riječ. Naprotiv, možda nema ništa direktnije i 
jasnije u iskustvu od pojave ljepote u raznim lijepim objek­
tima. Zaljubljen mladić i filozof, umjetnik i američki vlasnik 
pogrebnog poduzeća mogu je »definirati« na razne načine, no 
svi oni određuju isto specifično stanje ili okolnost — neki 
kvalitet, odnosno kvalitete, po kojima je lijepo u kontrastu 
s drugim objektima. U toj direktnosti i neizdiferenciranosti 
je ljepota doživljena u lijepom — to jest, ona je viđena, slu­
šana, mirisana, dotaknuta, osjećana, shvaćena. Doživljena je 
gotovo kao šok, što, možda, proizlazi iz kontrastnog karaktera 
ljepote, koja lomi krug svakodnevnog iskustva i otvara (za 
trenutak) jednu drugu stvarnost (čiji integralni element mo­
že biti strah)
3
). 
Ovaj opis je upravo taj metafizički karakter koji po­
zitivistička analiza želi eliminirati prevođenjem, ali prevođe­
nje eliminira ono što je trebalo odrediti. Ima mnogo, više ili 
manje, zadovoljavajućih »tehničkih« definicija ljepote u este­
tici, no čini se da je samo jedna koja čuva iskustveni sa­
držaj ljepote i ona je zato najmanje egzaktna definicija — 
ljepota kao »promesse de bonheur«
4
). Ovo određenje ukazuje 
na stanje ljudi i stvari i na odnos između ljudi i stvari, koji 
se zbivaju trenutno, iščezavaju i javljaju se u toliko različitih 
formi koliko ima ljudi, a iščezavajući manifestiraju ono što 
može biti. 
Protest protiv nejasnog, opskurnog, metafizičkog ka­
raktera takvih općih pojmova, insistiranje na familijarnoj 
konkretnosti i zaštitničkoj sigurnosti zdravog razuma i zna­
nosti još uvijek pokazuje nešto od one primarne tjeskobe 
koja je rukovodila registrirane izvore filozofske misli u njezi­
nu razvoju od religije preko mitologije do logike; obrana 
i sigurnost su još uvijek značajne stavke kako u intelektual-
3
) Rikle,  D e v i n s k e  E l e g i j e , Prva Elegija. 
4
) Stendhal. 

---

198 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
nom tako u nacionalnom budžetu. Neprofiltriranom iskustvu 
je, izgleda, bliže apstraktno i univerzalno nego analitička filo­
zofija; čini se da se ono smješta u metafizički svijet. 
Univerzalije su primarni elementi iskustva — općenito­
sti ne kao filozofski pojmovi, već upravo kao svojstva svijeta 
s kojim je čovjek svakodnevno konfrontiran. Iskusili smo, na 
primjer, snijeg, kišu ili vrućinu; ulicu; ured ili šefa; ljubav 
ili mržnju. Pojedinačne stvari (entiteti) i događaji se pojav­
ljuju samo kao skupina i kontinuum odnosa, kao slučajevi 
i dijelovi u općoj konfiguraciji (i čak kao opća konfiguracija) 
od koje su neodvojivi, oni se ne mogu javiti drugačije a da 
ne izgube svoj identitet. Pojedinačne stvari i događaji jesu 
samo na potki općeg koje je više nego potka — ono je kon­
kretna osnova na kojoj pojedinačno nastaje, egzistira i pro­
lazi. Struktura te osnove su opći pojmovi kao što su boja, 
oblici, gustoća, tvrdoća ili mekost, svjetlo ili tama, pokret ili 
mirovanje. U tom smislu opće oblikuje »materijal« svijeta. 
»Možda bismo mogli odrediti ,građu' svijeta kao ono što je 
modelirano riječima koje su, kad su pravilno upotrijebljene, 
subjekti predikta ili uvjeti odnosa. U tom se smislu građa 
svijeta sastoji, ja bih rekao, od predmeta sličnih bjelini, ra­
dije nego od objekata koji imaju svojstvo da su bijeli«. »Tra­
dicionalno, kvalitete kao što su bijelo, tvrdo ili slatko sma­
trali su univerzalijama, no, ako gornja teorija važi, oni su 
sintatički srodniji supstancijama.«
5
) 
Supstancijalan karakter »kvaliteta« ukazuje na iskus­
tveno porijeklo supstancijalnih univerzalija, na način kojim 
pojmovi potiču iz neposrednog iskustva. Humboldtova filozo­
fija jezika naglašava iskustveni karakter pojma u odnosu 
pojma i riječi; on ga dovodi do postavke ο izvornoj srodnosti 
ne samo
 između pojmova i riječi već, također, između poj­
mova i glasova (Laute). No, ako je riječ, kao sredstvo pojmo­
va, realan »elemenat« jezika, ne saopćava ona gotov pojam 
niti sadrži već fiksiran i »zatvoren« pojam. Riječ samo suge­
rira pojam, postavlja se u odnos s općim.
0
) 
5 ) Bertrand Russell,  M y  P h i l o s o p h i c a l  D e v e l o p m e n t , 
New York, Simon and Schuster, 1959. g., str. 170—171. 
6 ) Wilhelm  v . Humboldt,  U e b e r  d i e  V e r s c h i e d e n h e i t 
d e s  m e n s c h l i c h e n  S p r a c h b a u e s . . . l o c . cit., str. 197, 
SANSE ALTERNATIVA 199 
Po Humboldtu, upravo na osnovu odnosa riječi spram 
supstancijalno univerzalnog (pojma) ne možemo za izvor je­
zika prihvatiti signifikaciju objekata riječima koje bi se tek 
naknadno vezivale u svoj sklop (Zausammennfiigung). 
U stvarnosti, govor nije sastavljen od riječi koje bi 
prethodile, već je upravo obrnuto: riječi nastaju iz cjeline 
govora (aus dem Ganzen der Rede).
7
) 
»Cjelinu« o kojoj je ovdje riječ treba osigurati od kri­
vog razumijevanja u smislu neovisnog entiteta, »Gestalt-a« i 
tome slično. Taj pojam na neki način izražava razliku i ten­
ziju između potencije i aktualnog — identitet u toj razlici. 
Ova se javlja u odnosu između kvaliteta (bijel, tvrd; no tako­
đer lijep, slobodan, pravedan) i odgovarajućih pojmova (bje­
lina, tvrdoća, ljepota, sloboda, pravednost). Apstraktan ka­
rakter ovih posljednjih pokazuje, čini se, ona konkretnija 
svojstva kao djelomične realizacije, aspekte, manifestacije, 
univerzijalnijeg i potpunijeg kvaliteta što dolazi do iskustva 
u konkretnom
8
). 
Na osnovu tog odnosa konkretan kvalitet predstavlja 
kako negaciju tako i realizaciju univerzalnog. Snijeg je bijel, 
no nije »bjelina«, djevojka može biti lijepa, čak ljepotica, no 
ne ljepota, zemlja može biti slobodna (u poređenju s dru­
gim) jer ljudi u njoj imaju izvjesne slobode, ali nije i samo 
utjelovljenje slobode, štaviše, pojmovi su smisleni samo u 
iskušenom kontrastu s njima suprotnim: bijelog s nebijelim, 
lijepog s nelijepim. Negativne izjave mogu ponekad biti pre­
vedene u pozitivne: »nebijelo« u »crno« ili »sivo«, »nelijepo« 
u »ružno«. 
Ove formulacije ne mijenjaju odnos između apstrakt­
nog pojma i konkretnih realizacija: univerzalan pojam ozna­
čava ono što pojedinačan entitet jest i što nije. Prevođenje 
može eliminirati sakrivenu negaciju preformuliranjem znače­
nja u nekontradiktoran stav, no, neprevedena izjava sugerira 
stvarnu težnju. U apstraktnoj imenici (ljepota, sloboda) sadr­
žano je više nego u svojstvima (»lijep«, »slobodan«) prida-
7) Ibidem, str. 74—75. 
8) Pogledaj str. 200, 201. 

---