Herbert marcuse

192 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
odbija ta supralingvistička analiza, kad je svakodnevan jezik 
uzet po svojoj neposrednoj vrijednosti — tj. kad je predomi-
nantan univerzum nesporazuma i upravljane komunikacije 
supstituiran varljivim univerzumom općeg razumijevanja me­
đu ljudima — tad su inkriminirani opći pojmovi odista pre-
vodljivi, a njihova »mitološka« supstancija može biti rastvo­
rena u mode ponašanja i dispozicija. 
No, upravo to rastvaranje mora biti podvrgnuto pita­
nju — ne samo u ime filozofa već i u ime običnih ljudi u či­
jem se životu i rasuđivanju događa rastakanje ο kome je riječ. 
Nije ono njihovo vlastito djelo i njihova vlastita riječ; ono se 
ljudima događa i oskvrnjuje ih tako što su »okolnostima« 
prisiljeni da identificiraju svoj duh s mentalnim proce­
sima, sebe s ulogama i funkcijama koje moraju odigrati u 
društvu. Ako filozofija ne shvati ove procese prevođenja i 
identificiranja kao društvene procese — tj. kao osakaćenje 
duha (i tijela) nametnuto čovjeku od strane njegova dru­
štva — filozofija se bori samo s priviđenjem supstancije koju 
želi demistificirati. Mistifikatorski karakter ne proizlazi iz 
pojmova »duh«, »sopstvo«, »svijest«, itd., već od njihova 
bihevioralnog prevođenja. Prevođenje je lažno upravo zato 
što pojmove dosljedno prevodi u mode stvarnog ponašanja, 
tendencija i dispozicija pa tako uzima osakaćene i organizi­
rane pojave (same po sebi dovoljno realne!) za realitet. 
No, čak i u tom ratu priviđenja su naznačene snage 
koje bi mogle dokrajčiti taj fiktivni rat. Jedan od uzne­
mirujućih problema u analitičkoj filozofiji jesu izjave ο op­
ćim pojmovima kao što su »nacija«, »država«, »Britanski 
ustav«, »Oxfordski univerzitet«, »Engleska«
1
)· Nikakav poje­
dinačan entitet ne odgovara tim općim pojmovima, a ipak je 
1) Pogledaj Gilbert Ryle,  T h e  C o n c e p t of  M i n d , loc. 
cit., str. 17. i dalje, passim; J. Wisdom, »Metaphysics and Verification«, 
u :  P h i l o s h o p h y  a n d  P h y c h o - A n a l y s i s , Oxford, 1953. g.; 
A. G. N. Flew, Introduction to  L o g i c  a n d  L a n g u a g e (First Se­
ries), Oxford, 1955. g.; D. F. Pears, »Universals«, u ibid., Second Series, 
Oxford, 1959. g.;  J .  0 . Urmson,  P h i l o s o p h i c a l  A n a l y s i s , 
Oxford, 1956;  B . Russell,  M y  P h i l o s o p h i c a l  D e v e l o p m e n t . 
New York, 1959. g., str. 223. i dalje; Peter Laslett (ed.)  P h i l o s o p h y , 
r u i i t i c s a n ü  S o c i e t y , Oxford, 1956. g., str. 22. i dalje. 
Š A N S E  A L T E R N A T I V A 
193 
sasvim smisleno, čak nezaobilazno reći da je »nacija« mobili­
zirana, da je »Engleska« objavila rat, da sam studirao na 
»Oxfordskom univerzitetu«. Svako reduktivno prevođenje 
takvih izjava, smatram, mijenja njihovo značenje. Možemo 
reći da univerzitet nije poseban entitet pored i iznad njego­
vih raznih koledža, biblioteka itd., već je upravo način na 
koji su ovi organizirani. Isto modificirano objašnjenje može­
mo primijeniti na druge izjave. No, način na koji su takve 
tvorbe i ljudi organizirani, integrirani i upravljani djeluje 
kao entitet različit od njegovih sastavnih dijelova — i to do 
te mjere da raspolaže životom i smrću, kao u slučaju naci­
je, ustava. Lica koja izvršavaju odluku, ako se uopće daju 
identificirati, ne djeluju kao individuum, već kao predstavnici 
nacije, korporacije, univerziteta. Kongres Sjedinjenih Država, 
okupljen na zasjedanjima, centralni komitet, partija, uprava 
direktora i organizatora, predsjednik, članovi vijeća i fakul­
tet jesu, sastajući se i odlučujući ο svojoj politici, opipljivi 
i djelotvorni entiteti, pored i iznad pojedinaca koji ih
 sači­
njavaju. Oni su opipljivi u dokumentima, u rezultatima nji­
hovih zakona, u nuklearnom oružju koje naručuju i proizvode, 
u imenovanjima, plaćama i zahtjevima koje ustanovljuju. Sa 
stajući se na skupovima, pojedinci su govornici (često nesvejs-
ni) institucija, utjecaja, interesa inkorporiranih u organizaci-
cijama. U svojoj odluci (glasanje, pritisak, propaganda) — 
•nroizašloj iz konkurencije mstitucija i interesa — nacija, par­
tija, korporacija, univerzitet je stavljena u gibnje, očuvana 
i reproducirana — kao (relativno) posljednja, univerzalna 
stvarnost što nadilazi podređene joj institucije ili ljude. 
Ova stvarnost je poprimila neovisnu, nadređenu egzi­
stenciju; zato izjave koje se odnose na nju sadrže zbiljski op­
će i ne mogu biti adekvatno prevedene u izjave kojima su 
predmet pojedinačni entiteti. S druge strane, potreba da se 
pokuša takvo prevođenje, protest protiv njegove nemoguć­
nosti indicira da nešto nije u redu. Da bi bile potpuno smis­
lene, »nacija« ili »partija« treba da budu prevodljive u svoje 
komponente i elemente koji ih sačinjavaju. Činjenica da to 
nisu jest povijesna pa se isprečuje lingvističkoj i logičkoj 
analizi. 

---

194 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Disharmonija između individualnih i društvenih potre­
ba, nepostojanje takvih predstavničkih ustanova u kojima 
individuum radi i govori za sebe, rezultira stvarnošću takvih 
općenitosti kao što su nacija, partija, ustav, korporacija, 
crkva — stvarnošću koja nije identična ni sa jednim od po­
jedinačnih odredljivih entiteta (individuum, grupa, ili insti­
tucija). Takve općtenitosti izražavaju razne mode i stupnjeve 
reifikacije. Iako stavrna, njihova neovisnost je patvorena 
utoliko što je pripadna određenim moćima koje su organizi­
rale dano društvo u cjelini. Još je uvijek diseratum, no poli­
tički diseratum, takvo prevođenje koje bi raščinilo krivu op­
ćenitost u njezinoj supstanciji. 
»Oni vjeruju da umiru za Klasu, a umiru za partijske 
ljude. Vjeruju da umiru za Domovinu, a umiru za Industri­
jalce. Vjeruju da umiru za slobodu Ličnosti, a umiru za Slo­
bodu dividenda. Vjeruju da umiru za Proletarijat, a umiru 
za Birokraciju. Vjeruju da umiru po zapovijedi Države, a 
umiru za novac koji država drži. Vjeruju da umiru za naciju, 
a umiru za bandite koji joj začepljaju usta. Oni vjeruju — ali 
zašto bi čovjek vjerovao u takvu opskurnost? Vjerovati — 
umrijeti? — kad je stvar u tome da se nauči živjeti?«
2
). 
Ovo je genuino »prevođenje« hipostaziranih općenitosti 
u konkretnosti, a ono ipak uvažava stvarnost općenitosti nazi­
vajući je njezinim pravim imenom. Hipostazirana cjelina se 
opire analitičkom rastvaranju; ne zato što je neki mitski en­
titet s onu stranu pojedinačnih entiteta i izvedbi, već zato što 
je konkretna, objektivna osnova njihova funkcioniranja u 
danom društvenom i povijesnom kontekstu. Kao takva, ona 
je stvarna snaga koju ljudi osjećaju i provode u svojim dje­
lovanjima, okolnostima i odnosima. Oni sudjeluju u njoj (na 
vrlo nejednak način); ona odlučuje ο njihovoj egzistenciji i 
njihovim
 mogućnostima. Realna utvara je stvarnost veoma 
prinuđavajućeg karaktera — odvojena i neovisna sila cjeline 
nad pojedincem. Cjelina ο kojoj je riječ nije puki zamijećen 
Gestalt (kao u psihologiji), ni metafizički apsolut (kao u He-
2
) François Perroux, La  C o e x i s t e n c e  p a c i f i q u e , loc. 
cit., vol. III, str. 631. 
3
 ŠANSE ALTERNATIVA Ο 
195 
gela), niti totalitarna
 država (kao u lošoj po'itičkoj znanosti) 
— to je postojeće stanje stvari koje deteriminira život ljudi. 
No, čak ako i dopuštamo stvarnost takvih političkih 
općenitosti, nemaju li druge općenitosti sasvim drugačiji sta­
tus? Imaju, ali je njihova analiza olako držana u granicama 
akademske filozofje. Naše raspravljanje ne pretendira da uđe 
u »problem uni verzali ja«; ono pokušava da samo osvijetli 
ograničeni (umjetno) obzor filozofske analize i da indicira 
potrebu nadilaženja ovih granica. Raspravljanje će i ovog 
puta biti koncentrirano na supstancijalne opće pojmove za 
razliku od logičko-matematskih općih pojmova (skup, broj, 
razred itd.), i to na one apstraktnije i kontroverznije pojmo­
ve koji predstavljaju stvaran izazov za filozofsku misao. 
Supstancijalan opći pojam ne samo da apstrahira od 
konkretnog entiteta već i označava drugačiji entitet. Svijest 
je drugo i više nego svijesni akti i ponašanje. Njezin realitet 
bi mogao uslovno biti opisan kao način ili mod individuumo-
va sintetiziranja, integriranja pojedinačnih akata. Moglo bi se 
reći da su pojedinačni akti a priori sintetizirani »transcenden­
talnom apercepcijom« u tom smislu što integriranje sinteze 
prethodi pojedinačnim procesima i aktima, omogućuje ih, 
oblikuje i distingvira od »drugih svijesti«. Ova formulacija bi 
povrijedila Kantov pojam jer je prioritet svijesti ο kome go­
vorimo empirijski, a
 uključuje nadindividualno iskustvo, ide­
je, aspiracije pojedinih društvenih grupa. 
U pogledu navedenih karakteristika možemo svijest na­
zvati dispozicija, tendencija ili sposobnost. Nije to jedna od 
dispozicija, odnosno jedna od sposobnosti, već, u striktnom 
smislu, generalna dispozicija, u raznim stupnjevima zajednič­
ka članovima neke grupe, klase, društva. Na osnovu ovoga 
je smislena razlika istinite i krive svijesti. Istinita svi­
jest će sintetizirati iskustvena data pojmovima koji u danim 
činjenicama što potpunije i što adekvatni je odražavaju dano 
društvo. »Sociološku« definiciju ne sugeriramo zbog predra­
suda u korist sociologije, već radi stvarnog ulaženja društva 
u iskustvena data. Iz toga slijedi da je zapostavljanje društva 
u vezi s formiranjem pojmova izraženo u akademskom ogra­
ničavanju iskustva, restrikciji značenja. 

---