Herbert marcuse

174 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
ma Freudu, protestna reakcija protiv nezdravog svijeta u ko­
me on živi. No, liječnik mora ostaviti po strani »moralni« 
problem. On treba da vrati pacijentu zdravlje, treba da ga 
osposobi da normalno funkcionira u svom svijetu. 
Filozof nije liječnik; njegov posao nije da ozdravljuje 
pojedince, već da pojmi svijet u kome oni žive — da ga ra­
zumije u odnosu na ono što je učinio čovjeku i što može uči­
niti za njega. Jer filozofija je (povijesno, a njezina povijest 
još uvijek važi) suprotna onom što Wittgenstein smatra da 
jest kad je proklamira kao odricanje od svake teorije, kao 
pothvat koji »ostavlja sve takvo kakvo jest«. Filozofija ne po­
znaje beskorisnije »otkriće« od onog koje »daje filozofiji mir 
tako da više ne pati od pitanja koja samu nju dovode u pi­
tanje«
1 4
). Nema nefilozofskijeg mota od proklamacije biskupa 
Butlera koja ukrašava Principia Ethica G. E. Moorea: »Sve 
je ono što jest, a ne nešto drugo« — osim ako se ovo »jest« 
razumije tako da se odnosi na kvalitativnu razliku realnog 
i načinjenog. 
Neopozitivistička kritika još uvijek usmjeruje svoj 
glavni napor protiv metafizičkih pojmova. Pri tom je moti­
virana egzaktnošću shvaćenom ili formalno logički ili empiri-
čki deskriptivno. Bilo da se za egzaktnošću teži u analitičkoj 
čistoti logike i matematike ili u skladu sa svakodnevnim je­
zikom, — na oba pola suvremene filozofije nalazi se odbijanje 
i devalorizacija onih elemenata misli i govora koji transcen-
diraju prihvaćen sistem vrednovanja. Neprijateljstvo je naj-
zamašnije tamo gdje poprima formu tolerancije — to jest 
kad je određena valjanost istine za transcendentne pojmo­
ve dopuštena u odvojenoj dimenziji smisla i značenja 
(poetska istina, metafizička istina). Jer, stavljanje u stra­
nu specijalnih rezervata, u kojima je dozvoljeno misli i 
jeziku da budu legitimno neegzaktni, neprecizni, i čak kontra­
diktorni, jest upravo najefikasniji način da se zaštiti normalni 
svijet rasuđivanja od ozbiljnog uznemirenja nepodobnim ide­
jama. Ma što da je istina sadržana u literaturi, to je »poetska« 
istina, ma što da je istina sadržana u kritičkom idealizmu, to 
je »metafizička« istina — njezina valjanost, ako je uopće ima, 
14) Philosophical Investigations, loc. cit., str. 51. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
175 
ne obvezuje ni svakodnevno rasuđivanje i ponašanje niti filo­
zofiju ovima prilagođenu. Ova nova forma doktrine ο »dvo­
strukoj istini« sankcionira krivu svijest
 poričući relevantnost 
transcendirajućeg jezika za svijet uobičajenog jezika, prokla­
mirajući totalno njihovo neprožimanje. U stvari se valjanost 
istine transcendirajućeg jezika sastoji u njegovoj relevantno-
sti za uobičajeni jezik i u uzajamnom djelovanju s njim. 
U represivnim uslovima u kojima ljudi misle i žive mo­
že miso — bilo koji mod mišljenja koji nije ograničen na pra­
gmatičku orijentaciju unutar statusa quo — shvatiti činjeni­
ce i reagirati na njih samo tako da ide »preko njih«. Iskustvo 
se odigrava ispred zavjese koja zakriva, a ako je svijet nešto 
što se javlja iza zavjese neposredna iskustva, tad smo, po 
Hegelu, mi ti koji su iza zavjese. Ne mi kao subjekti zdrava 
razuma, kao u lingvističkoj analizi, niti »purificirani« subjek­
ti znanstvena mjerenja, već kao subjekti i objekti povijesne 
borbe čovjeka s prirodom i s društvom, činjenice su ono što 
jesu kao događanja u toj borbi. Njihov fakticitet je povijestan 
čak tamo gdje je još uvijek okrutna, nepokorena priroda. 
Misaono rastvaranje i čak destrukcija danih činjenica 
je povijesna zadaća filozofije i filozofske dimenzije. Znanstve­
ni metod također ide preko činjenica neposrednog iskustva. 
On se razvija u tenziji između pojave i stvarnosti. No, posre­
dovanje između subjekta i objekta misli je bitno drugačije. 
U znanosti Je medijum subjekt koji opaža, mjeri, kalkulira, 
eksperimentira, subjekt ogoljen od svih drugih kvaliteta; ap­
straktni subjekt projektira i određuje apstraktni objekt. 
Za razliku od tog, objekti filozofske misli su u relaciji 
sa sviješću za koju konkretni kvaliteti ulaze u pojmove i nji­
hov međusobni odnos. Filozofski pojmovi zadržavaju i raz­
vijaju predznanstveno posredovanje (djelovanje svakodnev­
ne prakse, ekonomske organizacije, političke akcije), koje je 
učinilo svijet objekta onim što zbiljski jest — svijet u kome 
su sve činjenice događaji, zbivanja u povijesnom kontinuumu. 
I samo odvajanje znanosti od filozofije je povijestan 
događaj. Aristotelova fizika je bila dio filozofije i kao takva 
priprava za »prvu znanost« — ontologiju. Aristotelov pojam 
materije se razlikuje od galilejskog i postgalilejskog ne samo 
po različitim stupnjevima u razvoju znanstvenog metoda (i u 

---

176 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
otkriću raznih »slojeva« stvarnosti) već također, a možda pri­
marno, na osnovu različitih povijesnih projekata, različitog 
povijesnog pothvata koji je uspostavio drugačiju kako priro­
du tako i društvo. S novim iskustvom i razumijevanjem pri­
rode, s povijesnim uspostavljanjem novog svijeta subjekta i 
objekta, Aristotelova fizika postaje objektivno kriva, pa se 
ovo novo shvaćanje da je Aristotelova fizika kriva sada pro­
širuje unatrag u prošlo i prevladano iskustvo i razumije­
vanje
15
). 
No, bilo da su integrirani u znanost ili ne, filozofski 
pojmovi ostaju antagonistički spram domene svakodnevnog 
rasuđivanja jer kontinuirano uključuju sadržaje koji nisu 
ispunjeni u govornoj riječi, javnom ponašanju, uočljivim 
stanjima i dispozicijama ili predominantnim tendencijama. 
Filozofija tako kontinuirano sadržava »privide«, »fikcije« i 
»iluzije« koje mogu biti racionalnije od njihova opovrgavanja 
utoliko što su to pojmovi koji uviđaju granice i varljivost pre-
dominantnog racionaliteta. Oni izražavaju iskustvo koje Witt­
genstein odbija — naime da je »nasuprot našim prethodno 
koncipiranim idejama moguće misliti ,tako i tako' — ma šta 
da to znači«
16
). 
Zanemarivanje, odnosno sređivanje ove specifično filo­
zofske dimenzije dovelo je suvremeni pozitivizam do toga da 
se kreće u sintetički osiromašenom svijetu akademske kon­
kretnosti i da stvara iluzornije probleme od onih koje je ra­
zorio. Rijetko kad je filozofija pokazala zakučastiji esprit 
de sérieux od onog u takvim analizama kao što je interpreta­
cija Tri slijepa miša u raspravi »Metaphysical and Ideograp­
hic Language«, gdje se raspravlja ο »umjetno konstruiranoj 
trostrukoj primarnoj
 mišjoj sljepoći, asimetričkoj sekvenciji 
konstruiranoj prema čistim principima ideografije«
17
). 
Možda ovaj primjer nije fer. Ali je sasvim u redu da se 
kaže kako ni najnerazumljivija metafizika nije ispoljila tako 
artificijeine i besmislene brige kao što su one ponikle u vezi 
1 5
) Pogledaj poglavlje VI, naročito str. 157, 158. 
1 6
) Wittgenstein Joe. cit., str. 47. 
1 7
) Margaret Masterman, u.:  B r i t i s h  P h i l o s o p h y  i n  t h e 
M i d —  C e n t u r y , ed. C. A. Mace, London, Allen and Unwin, 1957, 
str. 323. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 177 
s problemima redukcije, prevođenja, opisa, označavanja, vla­
stitih imena, itd. Primjeri su vješto držani u balansu između 
ozbiljnosti i šale: razlike Scotta i autora Waverly; ćelavost 
francuskog kralja; Joe Doe sreta ili ne sreta na ulici »pro­
sječnog plaćaoca taksi« Richarda Roea; vidim ovdje i sad mr­
lju crvenog i govorim »to je crveno«; otkrovenje u činjenici 
da ljudi često opisuju osjećanja kao uzbuđenja, probadanja, 
oštru bol, jaka kucanja srca, uganuća, svrbež, ubod, studen, 
užarenost, pretrpanost, mučnine, čežnje, zgrušavanje, tonje-
nje, napetosti, izgrizanje i šokove
18
). 
Ova vrsta empiricizma supstituira nevoljeni svijet me­
tafizičkih priviđenja, mitova, legendi i iluzija svijetom poj­
movnih i osjetilnih izrezaka, riječi i izraza koji su tad organi­
zirani u filozofiju. Sve to ne samo da je legitimno već je i 
korektno jer razotkriva u kojoj su mjeri neoperacionalne ide­
je, aspiracije, sjećanja i likovi postali istrošeni, iracionalni, 
zbunjujući, ili besmisleni. 
U raščišćavanju tog nereda analitička filozofija kon­
cipira ponašanje u prisutnoj tehnološkoj organizaciji reali­
teta. Ona prihvaća također presude ove organizacije; degra­
diranje stare ideologije postaje dio nove ideologije. Nisu de­
gradirane samo iluzije već i istina sadržana u njima. Nova 
ideologija nalazi svoj izraz u takvim proklamacijama kao što 
je »filozofija izjavljuje samo ono što svatko priznaje«, ili da 
općeupotrebljavane riječi obuhvaćaju »sve distinkcije koje 
ljudi smatraju vrijednim da budu povučene«. 
Što su »svakidašnje riječi«? Uključuju li one Platonovu 
»ideju«, Aristotelovu »esenciju«, Hegelov duh, Marxovo pos-
tvarenje u ma kakvom adekvatnom prevođenju? Uključuju li 
ključne riječi poetskog jezika? Ili nadrealističke proze? Ako 
ih uključuju, da li ih sadržavaju u njihovoj negativnoj kono­
taciji — to jest kao obezvređivanje univerzuma svakodnevne 
upotrebe? Ako ne uključuju, tad je odbačen, premješten u 
sferu fikcije i mitologije cijeli sistem distinkcija koje je čov­
ječanstvo smatralo vrijednim da budu povučene, a osakaćena, 
iskrivljena svijest je postavljena kao istinska svijest koja od-
1 8 ) Gilbert Ryle,  T h e  c o n c e p t  o f  M i n d , loc, cit., str. 83. 
i dalje. 

---