Herbert marcuse

ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
U cijelom djelu lingvističke analize prisutna je famili­
jarnost s čovjekom s ulice, čiji govor igra tako odlučnu ulo­
gu u lingvističkoj filozofiji. Familijarnost u govoru je bitna 
utoliko što od početka isključuje intelektualni Vokabular 
»metafizike«; ona se opire inteligentnom nekonformizmu, is­
mijava eggheada. Jezik Johna Doea i Richarda Roea je jezik 
kojim odista govori čovjek na ulici; to je jezik koji izražava 
njegovo ponašanje; utoliko je znak konkretnosti. No, isto ta­
ko je znamen lažne konkretnosti. Jezik koji čini većinu mate­
rijala za analizu je očišćen jezik — očišćen ne samo od svog 
»neortodoksnog« vokabulara već također od sredstava za izra­
žavanje bilo kojih drugih sadržaja doli onih koje individuumu 
pruža društvo. Lingvistička analiza zatiče očišćeni jezik kao 
gotovu činjenicu i uzima taj osiromašeni jezik onako kako 
ga nalazi izolirajući ga od onoga što u njemu nije izraženo 
iako ono pripada postojećem univerzumu rasuđivanja kao 
elemenat i faktor smisla. 
Respektirajući predominantnu raznolikost značenja i 
upotreba, moć zdravog razuma i svakodnevnog govora, a blo­
kirajući (kao sporedni materijal) analizu ο tome što taj govor 
kaže ο
 društvu koje ga govori, i lingvistička filozofija potis­
kuje ono što je stalno potiskivano u ovom univerzumu rasu­
đivanja i ponašanja. Autoritet filozofije blagosilja snage koje 
čine ovaj svijet. Lingvistička analiza ne uzima u obzir ono što 
razotkriva svakodnevni jezik u govoru — osakaćenje čovjeka 
i prirode. 
Štaviše, svakodnevni jezik ponajčešće nije onaj koji 
rukovodi analizu, već su to raspršeni atomi jezika, smiješni 
fragmenti govora koji zvuče poput dječijeg razgovora — na 
primjer: »To mi izgleda kao čovjek koji jede mak«, »On je 
vidio crvendaća«, »Imao sam šešir«. Wittgenstein posvećuje 
mnogo oštroumlja i prostora analizi »Moja metla je u uglu«. 
Citiram analizu iz »Other Minds«
4
) J. L. Austina kao repre­
zentativan primjer. 
4
) U  L o g i c  a n d  L a n g u a g e , Second Series, ed. A. Flew, 
Oxford, Blackwell, 1959, str. 137. i dalje (Austinove fusnote su ispu­
štene). I ovdje filozofija demonstrara svoju lojalnu konformnost sa 
svakodnevnom upotrebom služeći se kolokvijalnim skraćenicama svako­
dnevnog govora: »Don't . . .« »isn't . . .«. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
167 
»Razlučujemo dva različita načina oklijevanja 
a) Uzimamo slučaj kad osjećamo izvjestan okus. Može­
mo reći 'Jednostavno ne znam što je to: nikad ranije 
nisam okusio ništa ni izdaleka slično tome . . . Ne, bes­
korisno je: što više mislim ο tome, to sam zbunjeniji: 
to je sasvim posebno i potpuno
 specifično, potpuno je­
dinstveno u mom iskustvu!' Ovo ilustrira slučaj kad ne 
mogu naći ništa u mom prošlom iskustvu s čim bih mo­
gao usporediti sadašnji slučaj; siguran sam da ovo 
nije dovoljno slično bilo čemu što sam okusio ikad 
prije, da nije dovoljno slično bilo čemu što zavre­
đuje isti opis. Ovaj slučaj, iako dovoljno poseban, 
stapa se s općijim tipom slučaja kad nisam sasvim si­
guran, ili kad sam samo prilično siguran, ili gotovo si­
guran da je to okus, recimo, lovora  . . . U svim takvim 
slučajevima pokušavam prepoznati sadašnji slučaj traga­
jući za nečim poput njega u mom prošlom iskustvu, za 
nekom sličnošću na osnovu koje dati slučaj zaslužuje 
da bude više-manje pozitivno opisan istom deskriptiv­
nom riječju; pri tome postižemo različite stupnjeve 
uspjeha. 
b) Drugi slučaj je drugačiji, iako se, prirodno, kombi­
nira s prvim. Tu pokušavam okusiti dato iskustvo, kon­
centrirati se na njega, osjetiti ga živo. Nisam siguran da 
je to okus ananasa: u njemu nema možda upravo onog 
nečeg, specifičnog okusa, zagriza, nedostajanje zagriza, 
prisutni zasitan okus nije baš svojstven ananasu? Nije 
li tu možda čudan nagovještaj zelenog što isključuje 
svijetloljubičasto i ne bi odgovaralo bradavki*)? Ili je 
možda to ponešto neobično: moram pažljivije pogledati, 
nanovo promotriti: možda nađemo neprirodno svjetlu-
canje, tako da to nije slično običnoj vodi. U onome što 
je aktualni osjet nedostaje oštrine, a s tim se može izaći 
na kraj, ne tako, ili ne naprosto tako što mislimo, već 
oštrijim razabiranjem, senzornim razlučivanjem (iako 
*) heliotrop — op. prevo. 

---

168 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
je, jasno, istina da mišljenje drugih artikuliranijih slu­
čajeva u našem prošlom iskustvu može pomoći i pomaže 
. sposobnosti našeg razlučivanja).« 
Što se može zamjeriti ovoj analizi? Svojom egzaktnošću 
i jasnošću ona je možda nenadmašiva — ona je korektna. Ali 
to je sve, a meni je stalo da pokažem ne samo da to nije 
dosta već da se tu radi ο destrukciji filozofske misli i kritičke 
misli kao takve. S filozofskog stanovišta relevantna su dva 
pitanja: 1) Može li se eksplikacija pojmova (ili riječi) ikad 
orijentirati na aktualni svijet svakodnevnog rasuđivanja i 
završiti u njemu? 2) Jesu li egzaktnost i jasnoća same sebi 
cilj ili pripadaju drugim ciljevima? 
Na prvo pitanje, u vezi s prvim njegovim dijelom, od­
govaram afirmativno. Najbanalniji primjeri govora mogu, baš 
zbog svoje banalnosti rasvijetliti empirijski svijet u njegovu 
realitetu, te služiti tome da se objasni naše mišljenje i govor 
ο tome svijetu — poput Sartreova analiziranja grupe ljudi 
koja
 čeka na autobus, ili Karl Krausova analiziranja novina. 
Takve analize rasvjetljavaju zato jer transcendiraju neposred­
nu konkretnost situacije i njezina izraza. Transcendiraju je 
ka činbenicima koji proizvode situaciju i ponašanje ljudi koji 
govore (ili ćute) u datoj situaciji. (U ovim navedenim prim­
jerima transcendentni činbenici su naznačeni u društvenoj po­
djeli rada.) Utoliko se analiza ne okončava u univerzumu sva­
kodnevnog rasuđivanja, ona ga prelazi i otvara kvalitativno 
različit svijet, čija određenja mogu biti čak u proturječju s 
danim svijetom svakidašnjice. 
Uzmimo jedan drugi primjer: i u Hegelovoj Logici bi 
mogle biti rečenice kao što je »moja metla je u uglu«, ali bi 
tamo bile razotkrivene kao neprimjereni, čak krivi primjeri. 
Bile bi ono odbačeno, ono što treba prevladati rasuđivanjem 
koje je po shvaćanjima, stilu i sintaksi drugačijeg reda 
— rasuđivanjem kome nikako nije »jasno da je svaka reče­
nica našeg jezika u 'redu kakva jest'«
5
). Dešava se sasvim su­
protno — naime, svaka rečenica je tako malo u redu kao i 
svijet koji taj jezik saopćava. 
5
) Wittgenstein,  P h i l o s o p h i c a l  I n v e s t i g a t i o n s , loc. 
cit. str. 45. ,
 ( 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 169 
Gotovo mazohistička redukcija govora na unižen i obi­
čan sačinjena je u programu: »ako su riječi Jezik', ,iskustvo', 
,svijet' upotrebljive, upotreba mora biti tako nepretenciozna 
kao kod riječi ,stol', ,lampa', ,vrata'«
6
). Moramo »prionuti uz 
predmete svog svakodnevnog mišljenja, ne smijemo zastranji­
vati i umišljati da treba da opisujemo ekstremne suptilno­
sti .. .«
7
) — kao da bi one bile jedine alternative i kao da »ek­
stremne suptilnosti« ne bi bio prikladan termin za Wittgen-
steinovo poigravanje jezikom prije negoli za Kantovu Kritiku 
čistog uma. Ne samo da je mišljenje (ili, u najmanju ruku, 
njegov izraz) stiješnjeno na svakodnevnu upotrebu već je nje­
mu i nametnuto da ne traži rješenja preko onih koja su već 
tu. »Problemi se ne rješavaju privođenjem novog iskustva, 
već organiziranjem onoga što uvijek već znamo«
8
). 
Bijeda filozofije, u koju se ona sama dovela, filozofija 
izručena sa svim svojim shvaćanjima postojećem, ne vjeruje 
u mogućnosti novog iskustva. Podređenje vladavini postoje­
ćih činjenica je totalno — doduše, samo lingvističkih činje­
nica ,no društvo govori svojim jezikom, a nama se kaže da 
slušamo. Prohibicije su stroge i autoritarne: »Filozofija ni na 
koji način ne treba da ometa aktualnu upotrebu jezika«
9
). 
»Nadalje, ne treba da unapređujemo bilo kakvu vrstu teorije. 
Ništa hipotetično ne smije biti u našim razmatranjima. Mo­
ramo prestati s objašnjavanjem, a ima ga nadomjestiti jedino 
deskripcija«
10
). 
Netko bi se mogao upitati što ostaje od filozofije, što 
ostaje od mišljenja, od inteligencije kad se isključi sve hipo-
tetičko, kad se isključi objašnjavanje? U pitanju nije defini­
c i j a i dignitet filozofije, već šanse očuvanja i zaštite prava, 
potrebe da mislimo i govorimo na drugačijim osnovama od 
onih u svakodnevnoj upotrebi — osnovama koje su smisle­
ne, racionalne i valjane upravo zato što su drugačije. Na dje­
lu je širenje nove ideologije koja preduzima da opiše što se 
6) Ibidem, str. 44. 
7
) Ibidem, str. 46. 
8) Ibidem, str. 47. 
9) Ibidem, str. 49. 
10) Ibidem, str. 47. 

---