Herbert marcuse

158 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
postojeće znanosti i znanstvene metode na osnovu koje se 
proširuje, racionalizira i osigurava predominantni Lebenswelt 
bez mijenjanja njegove egzistencijalne strukture — to jest bez 
sagledavanja kvalitativno novog moda »gledanja« i kvalitativ­
no novih odnosa među ljudima i između čovjeka i prirode. 
S obzirom na institucionalizirane oblike života, znanost 
bi tako (kako čista tako i primijenjena) imala stabilizirajuću, 
statičku, konzervativnu funkciju, čak i najrevolucionarni­
ja postignuća bi bila samo konstrukcija i destrukcija u skladu 
sa specifičnim iskustvom i organizacijom stvarnosti. Stalno 
samokorigiranje znanosti — revolucija njezinih hipoteza ugra­
đena u znanstvenu metodu — pokreće i proširuje isti povijes­
ni svijet, isto bazično iskustvo. Ono zadržava isto formalno 
a priori koje vodi baš materijalnom, praktičnom sadržaju. 
Daleko od toga da bi umanjila fundamentalnu promjenu koja 
se zbila s utvrđenjem galilejske znanosti, Husserlova inter­
pretacija ističe radikalni prelom s predgalilejskom tradici­
jom; instrumentalna orijentacija misli je zaista bila nov ob­
zor. Ona je kreirala nov svijet teorijskog i praktičnog uma, 
no ostala je pripadna određenom povijesnom svijetu koji ima 
svoje očite granice — kako u teoriji tako u praksi, kako u 
čistim tako u primijenjenim metodama. 
čini se da prethodno razmatranje sugerira ne samo 
unutarnje granice i predrasude znanstvene metode već i nje­
zinu povijesnu subjektivnost, štaviše, izgleda da ono impli­
cira potrebu za svojevrsnom »kvalitativnom fizikom«, oživlja­
vanje teleoloških filozofija itd. Dozvoljavam da je ta po-
dozrivost opravdana, no, zasad, mogu samo ustvrditi da ne 
smjeram na takve mračne ideje
2 6
). 
Bez obzira na to kako su određene, istina i objektiv­
nost ostaju u odnosu s čovjekom, akterom teorije i prakse, 
i njegovom sposobnošću da poima i mijenja svoj svijet. Na-
poredo s tim, ova sposobnost ovisi ο tome koliko se materija 
(ma
 što da je ona) respektira i razumije u njezinim pojedi 
načnim formama kao to što navlastito jest. Na osnovu toga 
je suvremena znanost neuporedivo veće objektivne vrijedno­
sti od prethodne. Moglo bi se čak reći da je zasada znanstve-
26) Pogledaj poglavlje IX i X. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
159 
na metoda jedina metoda koja može polagati pravo na objek­
tivnu vrijednost; međuigra hipoteza i zamjetljivih činjenica 
provjerava hipoteze i utvrđuje činjenice, želim istaći da je 
znanost svojom vlastitom metodom i idejama projektirala i 
;
 proizvela univerzum u kome gospodarenje prirodom ostaje 
vezano na gospodarenje čovjekom — veza rezultira pogubno 
za univerzum kao cjelinu. Znanstveno shvaćena i zagospo-
darena priroda se očituje u tehničkom aparatu produkcije i 
destrukcije, koji održava i poboljšava život ljudi podređujući 
ih gospodarima aparata. Tako se racionalna hijerarhija ispre-
pliće s društvenom. Ako je to tako, tad bi promjena u smjeru 
progresa, koja bi mogla razdvojiti navedenu fatalnu vezu, 
utjecala, također, i na samu strukturu znanosti — na znan­
stveni projekt. Znanstvene hipoteze bi se tad razvile u bitno 
drugačijem eksperimentalnom kontekstu (kontekstu pacifici­
ranog svijeta) a da pri tom ne izgube svoj racionalni karakter. 
Konsekventno tomu, znanost bi došla do bitno drugačijih ide­
ja ο prirodi i zasnovala bi bitno drugačije činjenice. Racio­
nalno društvo subverzionira ideju uma. 
Istakao sam da su elementi prevrata, ideje ο druga­
čijem racionalitetu bile prisutne u povijesti misli od njena 
početka. Antička ideja ο državi, gdje bitak postaje ispunjen, 
gdje je napetost među »jest« i »treba da« razriješena u ciklu­
su vječnog vraćanja, pripadna je metafizici dominacije. No, 
ona je isto tako pripadna i metafizici oslobođenja — 
pomirenju logosa i erosa. Ova ideja sagledava smirenje rep­
resivne produktivnosti uma, kraj gospodarenja u zadovolje­
nju. 
Dva kontrastna racionaliteta ne mogu biti dovedena u 
korelaciju putem njihova jednostavnog identificiranja s antič­
kom, odnosno novovjekovnom misli, kao što je to učinjeno 
u formulaciji Johna Deweya »od kontemplativnog užitka 
k aktivnoj manipulaciji i ovladavanju« i »od znanja kao es­
tetskog užitka svojstava prirode ka znanju kao sredstvu 
svjetovnog vladanja«
27
). Antička misao sadrži dovoljno logi­
ke svjetovnog usmjeravanja, a moderna misao dostatnu 
27) John Dewey,  T h e  Q u e s t  f o r  C e r t a i n t y , New York, 
Minton, Balch and Co., 1929. g., str. 95, 100. 

---

160 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
komponentu optužbe i odbijanja da dezavuira formulaciju 
Johna Deweya. Um kao konceptualna misao i ponašanje 
nužno je gospodarenje, dominacija. Logos je zakon, pra­
vilo, zapovijed na osnovu znanja. Misao ovladava posebnim 
slučajevima supsumirajući ih pod univerzalne, podređujući ih 
njihovom općem. Ona postaje sposobna ne samo da ih razu­
mije već i da djeluje na njih, da ih podvrgne sebi. No, dok 
cjelokupna misao stoji pod vladavinom logike, odvijanje te 
logike je različito u raznim modima misli. Klasična formalna 
logika i moderna simbolička logika, transcendentalna i dija­
lektička logika — svaka vlada drugačijim univerzumom rasu­
đivanja i iskustva. Sve se one razvijaju unutar povijesnog 
kontinuiteta dominacije kojoj plaćaju danak. Taj kontinuum 
podaruje pozitivnim modima mišljenja njihov konformistič­
ki i ideologijski karakter, a onima negativnog mišljenja njihov 
spekulativni i utopistički karakter. 
Rezimirajući, pokušat ću jasnije odrediti skriveni sub-
jekat znanstvenog racionaliteta i skrivene ciljeve u njegovoj 
čistoj formi. Ideja znanosti ο univerzalno ovladanoj prirodi 
projektira prirodu kao
 beskonačnu materiju u funkciji, puki 
materijal teorije i prakse. U toj formi je svijet objekta ušao u 
konstrukciju tehnološkog univerzuma — univerzuma mental­
ne i fizičke instrumentalnosti, sredstava u samima sebi. Ta­
ko je to istinski »hipotetički« sistem ovisan ο subjektu koji 
daje
 važenje i verificira. 
Procesi potvrđivanja i verifikacije mogu biti čisto teo­
rijski, no oni se nikad ne odigravaju u vakuumu i nikad ni­
su ograničeni na privatnu, individualnu svijest. Hipotetički 
sistem formi i funkcija postaje ovisan ο jednom drugom si­
stemu — ο prethodno postavljenom univerzumu ciljeva u ko­
me i za koga se on razvija. Ono
 što se činilo izvanjsko, strano 
teorijskom projektu pokazuje se kao dio njegove same struk­
ture (metoda i pojmovi); čista objektivnost se razotkriva kao 
objekat za subjektivitet koji daje telos, ciljeve. U konstrukciji 
tehnološke stvarnosti nema nečeg takvog kao čisto racionalni 
znanstveni poredak; proces tehnološkog racionaliteta je poli­
tički proces. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
161 
Jedino u medijumu tehnologije čovjek i priroda po­
staju funkcionalni objekti organizacije. Univerzalna efikas­
nost i produktivnost aparata pod koji su subsumirani prikri­
va posebne interese što organiziraju aparat. Drugim riječima, 
tehnologija postaje značajan nosilac postvarenja — postvare-
nje u njegovoj najzrelijoj i najefikasnijoj formi. Ne samo da 
se društveni položaj pojedinca i njegov odnos spram drugih 
pokazuje kao uslovljen objektivnim kvalitetima i zakonima 
već ovi kvaliteti i zakoni gube svoj misteriozni i nekontrolivi 
karakter — pokazuju se kao proračunljive manifestacije 
(znanstvenog) racionaliteta. Svijet ide k tome da postane 
materijal totalnog upravljanja koje apsorbira čak upravljače. 
Tkivo dominacije je postalo tkivo samog uma, i ovo društvo 
je sudbonosno upleteno u njega. Iz toga proizlazi da misao 
koja doista transcendira postojeće — transcendira i sam um. 
U danim uslovima znanstvena misao (znanstvena u ši­
rem smislu, suprotno konfuznom, metafizičkom, emocional­
nom, alogičkom mišljenju) van fizike poprima formu čistog i 
samozadovoljnog formalizma (simbolizma), s jedne strane, i 
totalnog empiricizma, s druge. (Kontrast nije i konflikt. Pog­
ledaj empirijske primjene matematike i simboličke logike u 
elektronskoj industriji.) Ne-kontradikcija i ne-transcendenci-
ja su zajednički nazivnik u odnosu na postojeći univerzum 
rasuđivanja i ponašanja. Totalni empiricizam razotkriva svo­
ju ideologijsku funkciju u suvremenoj filozofiji. U odnosu na 
tu funkciju, u slijedećem poglavlju ćemo razmatrat neke 
aspekte lingvističke analize. To raspravljanje treba da pri­
premi tlo za pokušaj da se pokažu barijere koje stoje na putu 
empiricizmu da se uhvati ukoštac sa zbiljom i da sačini (ili 
bolje, raščini) ideje koje bi mogle slomiti te barijere. 

---