Herbert marcuse

170 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
zbiva (i mnije) eliminirajući pojmove kadre da razumiju što 
se zbiva (i mnije). 
U prvom redu postoji ireduktibilna razlika svijeta sva­
kodnevnog mišljenja i jezika, s jedne, i svijeta filozofijskog 
mišljenja i jezika, s druge strane. U normalnim okolnostima 
je obični jezik odista bihevioralan — praktični je instrument. 
Kad netko stvarno kaže »Moja je metla u uglu«, on možda 
misli da će netko drugi tko je stvarno pitao ο metli uzeti 
metlu ili je ostaviti tamo, da
 će biti zadovoljan ili ljut. U 
svakom slučaju, rečenica je ispunila svoju funkciju prouzro-
kujući bihevioralnu reakciju: »učinak proždire uzrok; cilj 
apsorbira sredstva«
11
)· 
Za razliku od toga, ako u filozofskom tekstu, ili ras­
pravljanju, riječ »supstancija«, »ideja«, »čovjek«, »alijenaci­
ja« postaje subjekat stava, ne dešava se takva transformacija 
značenja u bihevioralne reakcije, a i ne smjera se na to. Ri­
ječ ostaje kao što je bila, neispunjena — osim u misli gdje 
inicira druge misli. I tokom dugih serija posredovanja, unutar 
historijskog kontinuuma, stav može pomoći da se uobliči i vo­
di praksa. No, čak i tad stav ostaje neispunjen — samo su­
jeta apsolutnog idealizma utvrđuje finalni identitet misli i 
njenog objekta. Zato riječi na koje je upućena filozofija ni­
kad nemaju upotrebu »tako nepretencioznu . . . kao što je 
upotreba riječi ,stol', ,lampa', /vrata'«. 
Stoga egzaktnost i jasnost u filozofiji ne mogu biti po­
stignute unutar svijeta svakodnevnog iskustva. Filozofski poj­
movi ciljaju na dimenziju činjenice i značenja koja »izva­
na« osvjetljuje atomizirane fraze, ili riječi svakodnevnog ra­
suđivanja, pokazujući taj »izvana« kao bitan za razumijeva­
nje svakodnevnog rasuđivanja. Ili, ako sam univerzum sva­
kodnevnog rasuđivanja postaje predmet filozofske analize, je­
zik filozofije je »meta-jezik«
12
). čak kad se kreće u nepre-
tencioznim terminima svakodnevnog rasuđivanja, taj jezik 
ostaje antagonističan. On rastvara postojeći iskustveni kon-
1 1 )
 Paul Valériy, »Poésie et pensée abstraite, u:  O e u v r e s , loc. 
cit., str. 1331. Također »Les Droits du poète sur la langue«, u:  P i è c e s 
s u r  l ' a r t , Paris, Gallimard, 1934, g., str. 47 i dalje. 
12
) Pogledaj str. 183, 184. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO
 171 
tekst
 značenja u kontekst njegove realnosti; apstrahira od ne­
posredne konkretnosti da bi postigao istinsku konkretnost. 
S te pozicije postaju upitni gore citirani primjeri ling­
vističke analize kao valjan predmet filozofske analize. Može li 
ikad i najegzaktnija deskripcija, deskripcija koja posvema 
pojašnjava kušanje nečeg što može imati ili nemati okus ana­
nasa, pridonijeti filozofskoj spoznaji? Može li ona ikad služiti 
kao kritika u kojoj su u pitanju kontroverzne okolnosti čov­
jeka — okolnosti drugačije od medicinskih ili psiholoških te­
stiranja okusa, koja, zacijelo, nisu intencija Austinove anali­
ze. Izvučen iz šireg i gušćeg konteksta u kome se govori, i živi, 
objekt analize je odsječen od općeg medijuma u kome se 
formiraju pojmovi i u kome postaju riječi, što je taj uni­
verzalni, širi kontekst u kome ljudi govore i djeluju i koji 
daje govoru njegovo značenje — kontekst koji se ne javlja 
u pozitivističkoj analizi, kontekst a priori zatvoren kako pri­
mjerima tako i samom analizom? 
Taj širi kontekst iskustva, realni empirijski svijet, da­
nas je još uvijek svijet gasnih komora i koncentracionih lo­
gora, Hirošime i Nagasakija, američkih cadillaca i njemačkih 
mercedesa, Pentagona i Kremlja, svijet nuklearnih gradova i 
kineskih komuna, Kube, zaglupljivanja i pokolja. Ali stvaran 
empirijski svijet je i to da su sve te stvari pretpostavljene ,' 
ili pak zaboravljene, potisnute, nepoznate, svijet u kome su 
ljudi slobodni. Svijet je to u kome su metla u uglu ili okus 
nečeg sličnog ananasu nešto značajno, u kome su svakodnevni 
rad i komfor možda jedino što sačinjava sve iskustvo. Ovaj 
drugi, ograničeni empirijski svijet dio je prvoga; moći koje 
vladaju prvim također oblikuju ograničeno iskustvo. 
Utvrđenje ovog odnosa nije posao svakodnevnog miš­
ljenja i svakodnevnog govora. Ako se radi ο nalaženju metle 
ili kušanju ananasa, tad je apstrahiranje spomenutog odnosa 
opravdano i značenje može postati izvjesno bez narušavanja 
političkog univerzuma. No, u filozofiji se ne radi ο nalaženju 
metle ili ο kušanju ananasa — a još manje ο tome da bi danas 
empirijska filozofija trebala da se bazira na apstraktnom is­
kustvu. Ova apstraktnost nije korigirana ako se
 lingvistička 
analiza primjenjuje na političke termine i fraze. Jedna cijela 
grana analitičke filozofije je angažirana u tom pothvatu, ali 

---

172 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
već metod odsijeca pojmove političke, tj. kritičke analize. 
Operacionalno ili bihevioralno prevođenje asimilira takve ter­
mine kao što su »sloboda«, »vlada«, »Engleska« s »metlom« i 
»ananasom«, a isto tako realitet ovih prvih s realitetom 
drugih. 
Svakodnevni jezik u svojoj »nepretencioznoj upotrebi« 
može odista biti od vitalnog značaja za kritičku filozofsku 
misao, ali u medijumu ove misli riječi gube svoju jednostavnu 
prostodušnost i razotkrivaju ono nešto »skriveno« što ne za­
nima Wittgensteina. Imajte na umu analizu »ovdje« i »sad« 
u Hegelovoj Fenomenologiji, ili (sit venia verhol) Lenjinovu 
sugestiju kako adekvatno analizirati »ovu čašu vode« na stolu. 
Takva analiza otkriva povijest
13
) u svakodnevnom govoru kao 
skrivenu dimenziju smisla — vladavinu društva nad svojim 
jezikom. Ovo otkrivanje razbija prirodnu i reificiranu formu u 
kojoj se dani univerzum rasuđivanja najprije pojavljuje. Ri­
ječi se razotkrivaju kao genuini termini ne samo u gramatič­
kom i formalno logičkom već također u materijalnom smislu; 
naime, kao granice koje određuju značenje i njegov razvoj — 
uslovi koje društvo nameće rasuđivanju i ponašanju. Ova po­
vijesna dimenzija značenja više ne može biti rasvijetljena pri­
mjerima poput »moja metla je u uglu« ili »sir je na stolu«. 
Doduše, takve tvrdnje razotkrivaju mnoge dvosmislenosti, ne­
doumice, neobičnosti, no, sve su one u istoj domeni jezične 
igre i akademskog dosađivanja. 
Orijentirajući se na reificirani svijet svakodnevnog ra­
suđivanja, te izlažući i objašnjavajući to rasuđivanje određe­
njima postvarenog svijeta, analiza ne uzima u obzir negativno, 
ono što je strano i antagonističku i što se ne može razumjeti 
na osnovu dane upotrebe. Klasificiranjem i distinkcijom zna­
čenja, te njihovim razdvajanjem, ona čisti misao i govor od 
kontradikcije, iluzija i prekršaja. Ne radi se ο prekršajima 
»čistog uma«. Nisu to metafizička prekoračivanja preko gra­
nica mogućeg znanja, već ona otvaraju sferu znanja s onu 
stranu zdravog razuma i formalne logike. 
Zatvarajući prodor u tu sferu, pozitivistička filozofija 
etabilira svoj vlastiti samodovoljni svijet, zatvoren i dobro za-
') Pogledaj str. 170, 171 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO  1 7 3 
štićen od upadanja uznemiravajućih eksternih faktora. U od­
nosu na to mala je razlika da li je kontekst u ocjenjivanju 
matematički, logičkih stavova, ili običaja i upotrebe. Na svaki 
način, svi su mogući smisleni predikati prejudicirani. Preju­
dicirano suđenje može biti tako široko kao govorni engleski 
jezik, ili rječnik, ili neki drugi kodeks konvencije. Jedanput 
prihvaćeno, ono konstituira empirijski a priori koji se ne mo­
že transcendirati. 
Ovo radikalno prihvaćanje empirijskog narušava empi­
rijsko jer u njemu govori osakaćeni, »apstraktni« individu­
um koji iskusi (i izražava) samo ono što mu je dato (dato 
u doslovnom smislu), koji ima samo činjenice a ne činioce, 
čije je ponašanje jednodimenzionalno i manipulirano. Ν τ. 
osnovu
 faktične represije, svijet iskustva rezultat je ograni­
čenog iskustva, a pozitivističko očišćenje svijesti usklađuje 
svijest s njim. 
U tako pročišćenoj formi empirijski svijet postaje ob­
jekt pozitivnog mišljenja. Sa svim svojim ispitivanjem, tuma­
čenjem i raščišćavanjem konfuznosti i opskurnosti neopoziti-
vizam ne uzima u obzir veliku i opću konfuznost i opskurnost 
postojećeg svijeta iskustva. Ova mora ostati van razmatra­
nja jer metod koji prihvaća spomenuta filozofija diskredi­
tira ili »prevodi« pojmove koji bi mogli voditi razumijevanju 
postojećeg realiteta u njegovoj represivnoj i iracionalnoj 
strukturi — pojmove negativnog mišljeja. Transformiranje 
kritičkog mišljenja u pozitivno događa se poglavito u terape-
utičkom tretiranju univerzalnih pojmova; njihovo prevođenje 
u operacionalne i bihevioralne termine usko je povezano sa 
sociološkim prevođenjem, ο kome smo prethodno rasprav­
ljali. 
S emfazom se
 naglašava terapeutički karakter filozofske 
analize — da liječi od iluzija, zabluda, opskurnosti, nerješivih 
enigmi, neodgovorivih pitanja, od prikaza i utvara. Tko je pa­
cijent? Po svemu sudeći, neka vrsta intelektualca čiji se duh 
i jezik ne suglašavaju s određenjima svakodnevnog rasuđiva­
nja. Zaista, dobra doza psihoanalize — analize bez Freudova 
fundamentalnog uvida da su nevolje pacijenta ukorijenjene 
u općoj bolesti koja ne može biti izliječena analitičkom tera­
pijom. Odnosno, bolest pacijenta je u određenom smislu, pre-

---