Herbert marcuse

182 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
jeci svijet rasuđivanja je potpuno označen specifičnim mo-
dima dominacije, organizacije i manipulacije kojima su 
podvrgnuti članovi društva. U svom životu ljudi ovise ο šefo­
vima i političarima, službama i susjedima koji ih navode da 
govore i misle isto što i oni; društvenom nužnošću su ljudi 
prisiljeni da identificiraju »stvar« (uključujući svoju vlasti­
tu ličnost, svijest, osjećanje) sa njezinim funkcijama. Kako 
to znamo? Gledamo televiziju, slušamo radio, čitamo novine 
i ilustrirane listove, razgovaramo s ljudima. 
Pod ovim okolnostima je govorna fraza izraz individu­
uma koji je govori i onih koji ga prisiljavaju da govori tako 
kako govori, te svih onih napetosti i kontradikcije njihova me­
đusobna odnosa. Govoreći svojim vlastitim jezikom, ljudi go­
vore, također, jezikom svojih gospodara, dobročinitelja, oglaši­
vača. Tako oni ne izražavaju samo sami sebe, svoje vlastito 
znanje, osjećanja i aspiracije, već također nešto drugo nego 
što su sami. Kad »samostalno« opisuju političku situaciju, bi­
lo u svojim gradovima, bilo na internacionalnoj sceni, oni (ovo 
»oni« uključuje nas, intelektualce koji to znamo i kritiziramo) 
opisuju ono što im kažu sredstva masovne komunikacije — 
a to je stopljeno s onim što oni stvarno misle, i vide i osje­
ćaju. 
Kad opisujemo jedan drugom ono što volimo i ono što 
mrzimo, naše sentimente i resentimane, moramo upotrijebi­
ti izraze naših oglasa, filmova, političara i bestselera. Mo­
ramo upotrijebiti iste izraze kad opisujemo naše automobile, 
hranu i pokućstvo, kolege i suparnike — i mi se savršeno ra­
zumijemo. To nužno mora biti tako jer jezik nije nešto pri­
vatno i vlastito, već je privatno i vlastito posredovano raspo­
loživim lingvističkim materijalom koji je društveni materijal. 
Ovakva situacija diskvalificira jezik svakodnevne upotrebe da 
bude kriterij vrednovanja, a upravo ta uloga mu je data u 
analitičkoj filozofiji. »Ono što ljudi misle kad kažu  . . . « jest 
u relaciji s onim što ne kažu. Ili, ono što ljudi misle ne 
1 9
) Suvremena analitička filozofija je na svoj način sagledala ovu 
nužnost kao problem  m e t a j e z i k a ; pogledaj str. 170. i naprijed, 
str. 184. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO J83 
može se uzeti po nominalnoj vrijednosti — ne zato što ljudi 
lažu, već zato što je totalitet misli i prakse u kome oni žive 
totalitet manipuliranih kontradikcija. 
Ovakve okolnosti mogu biti irelevantne za analizu iz­
java poput »svrbi me«, ili »on jede mak«, ili »to mi sada iz­
gleda crveno«, no, one mogu postati vitalno relevantne kad 
ljudi stvarno nešto kažu (»ona ga je naprosto voljela«, »on 
nema srca«, »to nije fer«, »što mogu učiniti s tim u vezi«?). 
One su vitalne i za lingvističku analizu etike, politike itd. Kad 
ih lingvistička analiza ne uzima u obzir, ona ne može postići 
empirijsku egzaktnost drugačiju od one na kojoj se insistira 
u postojećem, niti drugačiju jasnoću od one koja je dopušte­
na — to jest, lingvistička analiza ostaje unutar granica misti­
ficiranog i varljivog rasuđivanja. 
Tamo gdje se čini da ga nadilazi, kao u logičkom čistu­
nstvu, ostaje samo skelet istog svijeta — sablast daleko sa­
blasnija od one na koju se analiza obara. Kad je filozofija 
više negoli jedno od zanimanja, pokazuje ona temelje iz kojih 
proizlazi da je dano rasuđivanje osakaćen i varljiv univerzum. 
Ostaviti taj zadatak kolegama u odsjeku za sociologiju ili psi­
hologiju znači učiniti metodološki princip iz postojeće podjele 
akademskog rada. Zadaća se ne može odstraniti umjerenim 
insistiranjem na tome da je skromni cilj lingvističke analize 
da samo razjasni »konfuzno« mišljenje i govor. Ako takvo 
razjašnjenje prelazi puko nabrajanje i klasifikaciju mogućih 
značenja u mogućim kontekstima, ostavljajući svakome širo­
ko otvoren izbor prema okolnostima, tad je ono sve drugo sa­
mo ne skroman zadatak. Razjašnjenje bi uključivalo analizi­
ranje svakodnevnog govora u stvarno kontroverznim područ­
jima prepoznajući konfuzno mišljenje ondje gdje se ono to 
najmanje pričinja, razotkrivajući iskrivljenost u tako mnogo 
normalne i jasne upotrebe. Tad bi lingvistička analiza zado­
bila razinu s koje postaju vidljivi i shvatljivi određeni dru­
štveni procesi koji oblikuju i ograničavaju postojeće rasuđi­
vanje. 
Tu nastaje problem »metajezika«; termini kojima se 
analizira smisao određenih termina moraju biti drugačiji, raz-
lučivi od analiziranih. Oni moraju biti nešto više i drugo od 
pukih sinonima koji još uvijek pripadaju istom (neposred-

---

184 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
nom) svijetu iskustva. Ako ovaj metajezik treba da stvarno 
probije totalitarna smjeranja postojećeg svijeta rasuđivanja, 
u kome su integrirane i asimilirane različite dimenzije jezika, 
mora on biti kadar da ukaže na društvene procese koji su 
determinirali i »zatvorili« postojeći svijet. Prema tome, to ne 
može biti tehnički metajezik konstruiran poglavito s obzirom 
na semantičku ili logičku jasnost. Želi se postići to da iz po­
stojećeg jezika progovori skriveno ili isključeno; ono što tre­
ba razotkriti i osuditi operativno je unutar danog svijeta ra­
suđivanje i djelovanje, a predominantan jezik apsorbira me­
tajezik. 
To je postignuto u djelu Karla Krausa. On je pokazao 
kako »unutarnje« preispitivanje govora i pisanja, interpunk­
cije, čak tipografskih pogrešaka može razotkriti čitav moralni, 
odnosno politički sistem. Ovo preispitivanje se još uvijek kre­
će unutar svakodnevnog svijeta iskustva; njemu ne treba arti-
ficijelna »viša razina« jezika da bi extrapoliralo i objasnilo 
preispitivani jezik. Riječ, te sintaktička forma čitane su u kon­
tekstu u kome se pojavljuju — na primjer u novinama koje 
u nekom gradu ili kraju podržavaju određena shvaćanja po­
sredstvom pera određenih lica. Leksički i sintaktički kontekst 
se tako otvara u jednu drugu dimenziju — koja nije izvanj­
ska, već konstitutivna za značenje i funkciju riječi — dimen­
ziju bečke štampe u toku prvog svjetskog rata i poslije njega, 
stava njegovih izdavača u odnosu prema masakrima, monar­
hiji, republici itd. U svjetlosti ove dimenzije upotreba riječi 
i struktura rečenice poprimaju značenje i funkciju koja se ne 
očituje u »neposredovanom« čitanju. Ogresenja ο jezik koja 
se javljaju u novinarskom stilu svojstvena su pripadnom po­
litičkom stilu. Sintaksa, gramatika i Vokabular postaju mo­
ralni i politički čini. Kontekst može biti i estetski ili filozof­
ski: književna kritika, obraćanje učenom skupu ili slično. 
Ovdje lingvistička analiza poeme ili eseja konfrontira dati 
(neposredni) materijal (jezik analizirane poeme ili eseja) s 
onim koji je pisac našao u literaturnoj tradiciji i koji je trans­
formirao. 
U takvoj analizi je potrebno da termini ili forme bu­
du razvijeni u multidimenzionalan univerzum, pri čemu 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
185 
svako izraženo značenje spada u nekoliko međusobno poveza­
nih, djelomično ukrštenih i suprotnih »sistema«. Na primjer, 
ono pripada: 
a) individualnom projektu, tj. određenoj komunikaciji 
(novinski članak, govor), sačinjenoj u određenom 
slučaju za određenu svrhu; 
b) postojećem supraindividualnom sistemu ideja, vri­
jednosti i objektivnih okolnosti na kojima partici­
pira individualni projekt; 
c) određenom društvu koje integrira različite, i čak su­
protne individualne i supraindividualne projekte. 
Da ilustriramo: neki govor, novinski članak, ili čak 
privatno saopćenje sročio je neki pojedinac koji je (auto­
riziran ili neutraliziran) govornik određene grupe (političke, 
intelektualne, po zanimanju, po mjestu stanovanja) u odre­
đenom društvu. Ta grupa ima svoje vlastite vrijednosti, objek­
tivne okolnosti, norme mišljenja i ponašanaja koje ulaze — 
afirmirane ili suprotstavljene — u individualnu komunikaciju 
uz različite stupnjeve osviještenosti i eksplicitnosti. Tako in­
dividualno saopćavanje »individualizira« supraindividualni 
sistem značenja koji konstituira dimenziju rasuđivanja razli­
čitu od individualnog saopćavan ja, a ipak isprepletenu s 
njim. Supraindividualni sistem je, pak, dio opsežne, svepri­
sutne sfere značenja koju razvija i obično »zatvara« društve­
ni sistem unutar koga, i od strane koga, teče komunikacija^ 
Doseg i ospeg društvenog sistema značenja znatno vari­
ra u različitim povijesnim periodima i prema postignutom 
stupnju kulture, no njegove su granice dovoljno jasno određe­
ne, ako se komunikacija ne odnosi samo na nekontroverzne od­
nose i instrumente svakodnevnog života. Danas društveni si­
stem značenja objedinjuje razne nacionalne države i jezična 
područja. Ovi obimni sistemi značenja koincidiraju, s jedne 
strane, s područjem više ili manje razvijenih kapitalističkih 
društava, a s druge, s komunističkim društvima u razvoju. 
Dok se društveni sistem značenja u funkciji determiniranja 
nepopustljivo potvrđuje u kontroverznom političkom univer­
zumu rasuđivanja, djeluje on također, na mnogo prikriveniji, 
nesvjestan, emocionalan način, u svakodnevnom rasuđivanju. 
Istinski filozofska analiza značenja mora uzeti u obzir sve te 

---