Herbert marcuse

216 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
— »mora posredstvom ekstenzivnog i intenzivnog rasta 
tehničke sfere tretirati kao tehničke probleme pitanja finali-
teta, pogrešno smatrana za etička, a ponekad religijska pita­
nja. Nekompletnost tehnike fetišizira probleme finaliteta, za-
robljuje čovjeka ciljevima koje on smatra apsolutnim.«
5
) 
U tom aspektu »neutralna« znanstvena metoda i tehno­
logija jesu znanost i tehnologija povijesne faze koju prevlada­
vaju njezina vlastita ostvarenja — faze koja je došla do svoje 
odlučne negacije. Nasuprot dosadašnjoj odvojenosti metafi­
zičkih ideja ο oslobođenju od znanosti i znanstvenog metoda, 
za razliku od njihove prepuštenosti subjektivnom preferira­
nju i iracionalnom, transcendentnoj sankciji, mogu one posta­
ti pravi objekt znanosti. No, takav razvoj konfrontira znanost 
s neprijatnom zadaćom da postane politička — da shvati da 
je znanstvena svijest politička svijest i znanstveno preduzi-
manje političko preduzimanje. Jer transformiranje vredno­
ta u potrebe, finalnih uzroka u tehničke mogućnosti novi je 
stupanj u pokorenju ugnjetavačkih, nesavladivih snaga kako 
u društvu tako i u prirodi. Ono je akt oslobođenja: 
»Čovjek se sam oslobađa od svoje situacije podređeno­
sti svrhovitosti svega, i to tako što uči da kreira svrhovitost, 
da organizira ,finaliziranu' cjelinu koju procjenjuje i prosu­
đuje, čovjek prevladava porobljenost svjesno organizirajući 
svrhovitost . . .«
e
) 
Konstituirajući se metodički kao politički pothvat, zna­
nost i tehnologija bi prispjele s onu stranu etape u kojoj su 
zbog svoje neutralnosti bile podređene politici i protiv svoje 
intencije djelovale kao politički instrumenti. Tehnološko re-
definiranje finalnih uzroka te tehničko ovladavanje njima jest 
konstrukcija, razvoj i korištenje sredstava (materijalnih i in­
telektualnih) oslobođeno svih partikularnih interesa koji su 
priječili zadovoljenje ljudskih potreba i razvoj ljudskih spo­
sobnosti. Drugim riječima, to je racionalno preduzimanje čov­
jeka kao čovjeka, ljudskog roda. Tehnologija tako može pru­
žiti povijesnu korekciju preuranjena identificiranja uma i slo-
5
) Gilbert Simondon, loc. cit., str. 151, potcrtao H. M. 
6
) Ibidem, str. 103. 
ŠANSE ALTERNATIVA 217 
bode, po kome čovjek može postati i biti slobodan u samim 
sobom perpetuiranom progresu produktivnosti na bazi ugnje­
tavanja. Ukoliko se tehnologija razvija na toj osnovi, spome­
nuta korekcija nikad ne može biti rezultat tehničkog progre­
sa per se. Ona involvira politički preokret. 
Industrijsko društvo posjeduje instrumente za transfor­
miranje metafizičkog u fizičko, unutarnjeg u vanjsko, avantu­
ra duha u avanture tehnologije. Grozne fraze (i pripadni im 
realiteti) »inženjeri duša«, »head shrinkers«, »naučno rukovo­
đenje«, »nauka ο potrošnji« sažimaju (u jadnoj formi) sve 
veću racionalizaciju iracionalnog, »spiritualnog« — nijekanje 
idealističke kulture. No, kompletiranje tehnološkog racionali-
teta bi prevođenjem ideologije u realitet transcendiralo ta­
kođer materijalističku antitezu idealističke kulture. Prevođe­
nje vrednota u potrebe je dvostruk proces, 1) proces mate­
rijalnog zadovoljenja (materijalizacija slobode) i 2) proces 
slobodnog razvoja potreba na bazi zadovoljenja (nerepresiv-
na sublimacija). U tom je procesu odnos između materijalnih 
i intelektualnih potreba i sposobnosti podvrgnut fundamen­
talnoj promjeni. Slobodna igra mišljenja i imaginacije popri­
ma racionalnu i usmjerujuću ulogu u realizaciji pacificiranog 
egzistiranja čovjeka i prirode. Tad ideje pravde, slobode i 
humaniteta postižu svoju istinu, umiruju savjest na onoj 
osnovi na kojoj to principijelno jedino i mogu — na osnovu 
zadovoljenja čovjekovih materijalni potreba, racionalne orga­
nizacije domene nužnosti. 
- Izraz »pacificirana egzistencija« nepotpuno prenosi 
namjeru da se u jednoj centralnoj ideji sabere tabuirana i 
neozbiljno tretirana svrha tehnologije, potisnuti finalni uzrok 
što stoji iza znanstvenog preduzimanja. Ako bi finalni uzrok 
bio u materijalizaciji i efikasnosti, logos tehnike bi otvorio 
univerzum kvalitativno drugačijih odnosa između čovjeka i 
čovjeka i čovjeka i prirode. 
S tim u vezi moramo oštro reagirati — opomenuti na 
opasnost tehnološkog fetišizma. Tehnološki fetišizam je ne­
davno došao do izražaja poglavito među marksističkim kriti­
čarima suvremenog industrijskog društva — u idejama ο bu­
dućoj omnipotenciji tehnološkog čovjeka, ο »tehnološkom 

---

218 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Erosu« itd. čvrsto jezgro istine u tim idejama zahtijeva emfa­
tičku opovrgavanje mistifikacije koju one izražavaju. Tehnika 
kao instrumentalan svijet može povećati kako moć tako i bes­
pomoćnost čovjeka. Na sadašnjem stupnju je on možda ne-
moćniji spram svog sopstvenog aparata nego što je bio ikad 
ranije. 
Mistifikacija se ne otklanja prenošenjem tehnološke 
omnipotencije s pojedinih grupa na novu državu i centralni 
plan. Tehnologija je u potpunosti ovisna ο ciljevima koji nisu 
imanentno
 tehnološki, što više društvenu produkciju deter­
minira tehnološki racionalitet oslobođen svojih eksploatator-
skih obilježja, to će on više postati ovisan ο političkom usmje­
renju — ο kolektivnom naporu da se zadobije pacificirano 
egzistiranje s ciljevima koje slobodni individuumi mogu 
sami sebi postaviti. 
»Pacifikacija egzistiranja« ne sugerira akumuliranje 
moći, već obratno. Mir i moć, sloboda i moć, Eros i moć go­
tovo su kontrarni pojmovi! Pokušat ću da pokažem da rekon­
strukcija materijalne baze društva, s obzirom na pacifikaciju, 
treba uključiti kako kvalitativnu tako i kvantitativnu reduk­
ciju moći da bi se kreiralo mjesto i vrijeme za razvoj produk­
cije potaknute samoodređenjem. Poimanje ovog preokreta je 
značajan motiv u dijalektičkoj teoriji. 
Ukoliko cilj pacifikacije determinira logos tehnike, mi­
jenja se odnos između tehnologije i njezina primarna objekta, 
prirode. Pacifikacija pretpostavlja gospodarenje prirodom ko­
ja jest i ostaje suprotstavljena subjektu u razvoju. No, posto­
je dvije vrste gospodarenja: represivno i oslobodilačko. Ovo 
posljednje involvira reduciranje bijede, nasilja i okrutnosti. 
Borba za opstanak je, kako u prirodi tako i u povijesti, zna­
men neimaštine, trpljenja i lišenosti. To su svojstva slijepe 
materije, sfere neposrednosti u kojoj život pasivno podnosi 
egzistiranje. Ova sfera je postepeno posredovana u toku povi­
jesne transformacije prirode. Neposrednost postaje dio ljud­
skog svijeta — utoliko su svojstva prirode povijesna. U pro­
cesu civilizacije priroda prestaje biti puka priroda, i to uto· 
ŠANSE ALTERNATIVA 
219 
liko ukoliko je borba slijepih sila shvaćena i savladana — 
ukoliko je očitovanje slobode
7
). 
Povijest je negacija prirode. Ono što je samo prirodno 
prevladano je i reproducirano pomoću moći uma. Metafizički 
pojam da priroda u povijesti dolazi sama sebi ukazuje na 
nesavladane granice uma. On ih ustvrđuje kao povijesne 
granice — kao zadatak koji treba dovršiti, ili bolje, koji treba 
tek preduzeti. Ako je priroda u sebi racionalan legitiman ob-
jekat znanosti, tad je ona legitiman objekat ne samo uma kao 
moći već i uma kao slobode; ne samo dominacije već, tako­
đer, oslobađanja. S pojavom čovjeka kao animal rationale — 
bića kadra da transformira prirodu u odnosu na sposobnosti 
duha i mogućnosti materije — puko materijalno kao subra-
cionalno poprima negativan status. Ono postaje sfera koju 
Um treba da pojmi i organizira. 
Kako um uspijeva u podređivanju materije racionalnim 
standardima i ciljevima, tako se sve subracionalno pokazuje 
kao lišenost i oskudica, a reduciranje ovih postaje povijesna 
zadaća. Stradanje, nasilje i razaranje jesu kategorije kako pri­
rodne tako i ljudske stvarnosti, kategorije bespomoćnog i 
bezosjećajnog svijeta. Grozna koncepcija da je subraciona-
lan život prirode osuđen da zauvijek ostane takav svijet ne 
pripada ni filozofiji ni znanosti; ona dolazi od autoriteta dru­
ge vrste. 
»Kad se Društvo za sprečavanje okrutnosti nad životi­
njama obratilo papi za podršku, on ih je odbio s argumenta­
cijom da ljudska bića nemaju obaveza spram nižih životinja 
i da loše postupanje s životinjama nije grešno. To zbog toga 
što životinje nemaju dušu.«
8
) 
Nezaražen takvom ideološkom preverzijom duše, mate­
rijalizam ima univerzalniju i realističniju koncepciju spase-
7
) Hegelov pojam slobode pretpostavlja totalnu svijest (u Hege 
lovoj terminologiji: samosvijest). Prema tome, »realizacija« prirode ni­
je i nikad ne može biti vlastito djelo prirode. Kako je priroda u sebi 
negativna (tj. po svom vlastitom bivstvovanju nedostatna), to je povijes­
no transformiranje prirode prevladavanje te negativnosti, oslobođenje 
prirode. Ili, Hegelovim riječima, priroda je u svojoj biti ne-prirodna 
— »duh«. 
8
) Citirano u: Bertrand Russell,  U n p o p u l a r  E s s a y s , New-
York, Simon and Schuster, 1950, str. 76. 

---