Herbert marcuse

200 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
nim pojedinim osobama, stvarima ili stanjima. Supstancijalan 
opći pojam smjera na kvalitete koji nadmašuju sve pojedi­
načno iskustvo, no perzistiraju u svijesti — ne kao izmišlje-
vine mašte niti kao logičnije mogućnosti, već kao »građa« iz 
koje je sačinjen naš svijet. Nijedan snijeg nije čisto bijel, 
nijedna okrutna zvijer, ili čovjek, nije sva okrutnost koju 
čovjek poznaje — poznaje kao gotovo neumornu silu u po­
vijesti i imaginaciji. 
Postoji široka skupina pojmova — usuđujemo se reći 
filozofski relevantnih pojmova — u kojoj kvantitativan od­
nos općeg i pojedinačnog poprima kvalitativan aspekat, gdje 
apstraktno opće, čini se, označava mogućnosti u konkretnom 
povijesnom smislu. Ma kako da su definirani »čovjek«, »pri­
roda«, »pravednost«, »ljepota« ili »sloboda«, oni sintetiziraju 
sadržaje iskustva u ideje koje transcendiraju svoje pojedi­
načne realizacije kao nešto što treba nadići, prevladavati. 
Tako pojam ljepote obuhvata svu ljepotu još ne realiziranu; 
pojam slobode svu još ne postignutu slobodu. 
Ili, da uzmemo drugi primjer, filozofski pojam »čovjek« 
smjera na potpuno razvijene ljudske sposobnosti koje su nje­
gove distinktivne sposobnosti, i javljaju se kao mogućnosti 
uslova u kojima čovjek stvarno živi. Pojam artikulira svoj­
stva koja su smatrana »tipično ljudskim«. Ova maglovita fra­
za može poslužiti da osvijetli ambiguitet u takvim filozofskim 
definicijama — naime, one sabiru svojstva pripadna svima 
ljudima za razliku od drugih živih bića, a istovremeno su 
zahtijevana kao naj adekvatni ja ili najviša realizacija čov­
jeka
9
). 
9
) Ovu interpretaciju, koja naglašava  n o r m a t i v n i karakter 
univerzalnih pojmova, možemo dovesti u vezu sa shvaćanjem univer­
zalnog u grčkoj filozofiji — naime, s pojmom najopćijeg kao najvišeg, 
prvog po »eminentnosti« i zato zbiljskom realnošću:  » . . . općost nije 
subjekt već predikat, zapravo predikat prvosti implicitne u superlativnoj 
eminentnosti ostvarenja. Općost, to će reći opće upravo zbog toga, i 
samo utoliko, što je ,popuf prvosti. Tad ono nije opće na način logički 
univerzalnog ili pojma vrste, već kao norma koja uspijeva da objedini 
mnoštvo dijelova u jednu cjelinu jer univerzalno povezuje. Vrlo je važno 
da se shvati da odnos te cjeline spram svojih dijelova nije mehanički 
ŠANSE ALTERNATIVA 
201 
Takve univerzalije se na taj način javljaju kao pojmov­
ni instrumenti za razumijevanje pojedinačnih stanja stvari u 
svjetlosti njihovih mogućnosti. One su povijesne i nadpovije-
sne, konceptualiziraju materijal od koga se sastoji svijet isku­
stva, i to u svjetlosti njegovih mogućnosti, u svjetlosti nje­
gove stvarne ograničenosti, prigušenosti i prikraćenosti.· Ni 
iskustvo ni prosuđivanje nije privatno. Filozofski pojmovi se 
formiraju i razvijaju u svijesti ο općem stanju u povijesnom 
kontinuumu; oni su izrađeni s individualne pozicije unutar 
određenog društva. Tako je materijal misli povijesni materi­
jal — ma kako apstraktan, općenit i čist može postati u filo­
zofskoj ili znanstvenoj teoriji. Apstraktno-univerzalni i istov­
remeno povijesni karakter ovih »vječnih predmeta« misli 
uviđa i jasno izražava Whitehead u Science and the Modem 
Worlds). 
»Vječni predmeti su  . . . po svojoj prirodi apstraktni. 
Pod .apstraktnim' podrazumijevam ono što je vječni objekt 
po samom sebi — to će reći, njegova esencija je shvatljiva bez 
pozivanja na neko pojedinačno iskustvo. Biti apstraktan znači 
transcendirati pojedinačne slučajeve stvarnog zbivanja. No, 
transcendirati neki aktualan slučaj ne znači biti' van veze s 
njim. Naprotiv, smatram da svaki vječni objekt ima svoju 
vlastitu specifičnu povezanost sa svakim takvim slučajem što 
označujem njegovim modom ulaženja u taj slučaj«. »Tako je 
metafizički status vječnog objekta status mogućnosti neke 
aktualnosti. U pogledu svog karaktera je svaki stvarni slučaj 
određen time kako su te mogućnosti realizirane za taj slučaj.« 
(cjelina = suma njezinih dijelova), već imanentno teleološki (cjelina 
= različito od sume njezinih dijelova). Osim toga, taj imanentno tele­
ološki aspekat cjelovitosti kao funkcionalne, a ne namjerne, pri svoj 
svojoj relevatnosti za fenomen života, nije primarno »organizmička« 
kategorija. Ona, je zapravo, ukorijenjena u imanentnoj, samosvojnoj 
funkcionalnosti eminentnosti kao takve koja ob j e d i η j uj e mno­
štvo  u p r a v o u procesu kojim ga ,aristokratizira'  j e r su eminentnost i 
jedinstvo bitni uslovi pune stvarnosti mnoštva baš kao mnoštva«. Ha-
rold  A .  T . Reiche,  » G e n e r a l  B e c a u s e  F i r s t « : A  P r e s o c r a -
t i e  M o t i v e  i n  A r i s t o t l e ' s  T h e o l o g y , Massachusetts Insti-
tute of Technology, Cambridge, 1961. g., Publikacije u Humanities no. 
52, str. 105. i dalje. 
10) New York, Macmillan, 1962. g„ str. 228. i dalje. 

---

202 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
U pojmovne sinteze ulaze elementi iskustva, projekcije i anti­
cipacije realnih mogućnosti — u respektabilnoj formi kao hi­
poteze, a u nerespektabilnoj kao »metarizika«. Mogućnosti 
variraju samo u stupnju nerealističnosti, a sve su nerealistič­
ne zato jer prelaze okvire postojećeg; u interesu tačnosti i 
egzaktnosti čak mogu biti i nepoželjne. Zacijelo, u filozof­
skoj analizi — 
»malo stvarnog napretka  . . . se može očekivati od pro­
širenja našeg univerzuma uključivanjem takozvanih mogućih 
entiteta«,
11
) 
— ali, sve ovisi ο tome kako se primijeni Ockhamova 
britva, to
 će reći koje mogućnosti treba odrezati. Mogućnost 
posve različite društvene organizacije života nema ništa zaje­
dničko s »mogućnošću« da se sutra pojavi na vratima čovjek 
sa zelenim šeširom, a to da ih se tretira istom logikom služi 
diskreditiranju neželjenih mogućnosti. Kritizirajući uvođenje 
mogućih entiteta, Quine piše da je takav — 
— »prenapučeni univerzum mnogostrano nezgodan. On 
vrijeđa estetski smisao nas koji imamo ukusa za osamljen 
krajolik, no, to još nije najgore. (Takva) bijeda mogućeg je 
plodno tlo za elemente koji unose nered«
1 2
). 
Suvremena filozofija je rijetko kad postigla autentič-
niju formulaciju ο konfliktu svojih intencija i svoje funkci­
je.
 Lingvistički sindrom »zgodnost«, »smisao za estetsko« i 
»osamljen krajolik« evocira slobodarski duh Nietzscheove mi­
sli presijecajući zakon i poredak, dok »plodno tlo za elemen­
te koji unose nered« pripada jeziku koji govore autoriteti za 
istraživanje i informacije. Ono što se s logičkog stanovišta 
javlja kao nezgodno i kao unošenje nereda može se skladno 
uklopiti u drugačiji poredak i može tako biti bitan eleme-
nat materijala od koga su sazdani filozofski pojmovi. Ni naj-
rafiniraniji smisao za estetsko, kao ni najegzaktniji filozofski 
pojam nije imun spram povijesti. Elementi koji unose ne­
sklad ulaze u najčistije objekte misli. Oni su takođe odvojeni 
od društvene osnove, pa ispušteni sadržaji vode apstrakciji. 
1 1 )  W .  V .  O . Quine,  F r o m a  L o g i c a l  P o i n t  o f  V i e w , 
loc. cit., str. 4. 
12) Ibidem. , 
S ANSE ALTERNATIVA 
203 
Tako nastaje čudovište »historicizma«. Ako misao polazi 
od povijesnih uslova, koji su prisutni i u apstrakciji, postoji 
li objektivna baza za distnkciju između raznih mogućnosti 
projektiranih mišlju — za distinkciju između različitih i sup­
rotnih načina pojmovne transcendencije? štaviše, ο tom pita­
nju se ne
 može raspravljati samo s obzirom na različite filo­
zofske projekte
1 3
). U onoj mjeri u kojoj je filozofski projekt 
ideologičan on je dio povijesnog projekta — to jest svojstven 
je određenom stupnju i razini društvenog razvoja; kritički fi­
lozofski pojmovi se odnose (ma kako indirektno!) na alterna­
tivne mogućnosti tog razvoja. 
Pitanje ο kriteriju za prosuđivanje različitih filozofskih 
projekata vodi, tako, pitanju ο kriteriju za prosuđivanje raz­
ličitih povijesnih projekata i alternativa, različitih aktualnih 
i mogućih puteva razumijevanja i mijenjanja čovjeka i priro­
de. Izložit ću samo nekoliko propozicija koje sugeriraju da 
imanentno povijesni karakter filozofskih pojmova ne samo da 
ne dovodi u pitanje njihovu objektivnu vrijednost već i odre­
đuje osnovu za njihovo objektivno važenje. 
' Kad govori i misli za sebe, filozof govori i misli s odre­
đene pozicije u svom društvu, i to s materijalom koji to dru­
štvo posreduje i kojim se ono koristi. Na taj način on govori 
i misli u zajedničkom univerzumu činjenica i mogućnosti. Pu­
tem različitih individualnih agensa i slojeva iskustva, putem 
različitih »projekata« koji rukovode način mišljenja od biz­
nisa svakodnevnog života do znanosti i filozofije, perzistira 
interakcije između kolektivnog subjekta i zajedničkog svijeta 
i konstituira objektivno važenje univerzalija. Ono je objek­
tivno: 
1) Na osnovu materije (materijala) suprotstavljene su­
bjektu koji zamjećuje i shvaća. Formiranje pojmova ostaje 
determinirano strukturom materije koja se ne da rastvoriti 
u subjektivitet (čak ako je struktura posve matematsko-logič-
ka). Ne može biti valjan onaj pojam koji određuje pripadni 
mu objekt svojstvima i funkcijama koje ne pripadaju tom 
objektu (na primjer, individuum ne može biti određen kao 
1 3
) Za upotrebu izraza »projekt« pogledaj Uvod, str. 16. 

---