Herbert marcuse

208 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
otvara mogućnosti ovladavanja nužnošću danih činjenica. 
Bez njega povijest ponovo zapada u mrak nepokorene pri­
rode. 
Već smo se sukobili s »circulus vitiosus« slobode i oslo­
bođenja
1 4
); ovdje se on ponovo javlja kao dijalektika određe­
ne negacije. Transcendencija preko postojećih uslova, (mišlje­
nja i djelovanja) pretpostavlja transcendenciju unutar tih us­
lova. Ta negativna sloboda — tj. sloboda od ugnjetavačke i ide­
ološke moći danih činjenica — a priori je povijesne dijalekti­
ke; ona je elemenat izbora i odluke u povijesnoj determinaci­
ji, a protiv nje. Nijedna od danih alternativa nije sama po sebi 
definitivna sve dok nije svjesno zahvaćena u cilju slamanja 
moći nesnosnih uslova i zadobivanja racionalnijih, logičnijih 
uslova koje omogućuju dani uslovi. U svakom slučaju, racio­
nalnost i logika, na koje se pozivaju mišljenje i akcija, idu za 
transcendiranjem danih uslova. Negacija se odvija na empi­
rijskim osnovama; povijesni je to projekat unutar, a s onu 
stranu projekta koji je u realizaciji, pa je njegova istinitost 
i šansa da bude određen na tim osnovama. 
No, kriterij istinitosti povijesnog projekta nije ex post 
putem uspjeha, to jest činjenicom da je prihvaćen i realiziran 
od strane društva. Galilejska znanost je bila istinita još u vri­
jeme osude; Marxova misao je bila istinita još u vrijeme 
Komunističkog manifesta; fašizam ostaje neistinit čak ako se 
širi u internacionalnim razmjerima (»istinit« i »neistinit« uvi­
jek u smislu povijesne racionalnosti, kako je prethodno odre­
đena). U suvremenom periodu svi povijesni projekti tendi­
raju polarizaciji u dva konfliktna totaliteta — kapitalizam i 
komunizam, a ishod, čini se, ovisi ο dvije antagonističke 
serije činilaca; 1) ο sve većoj sili destrukcije; 2) ο sve ve­
ćoj produktivnosti bez destrukcije. Drugim riječima, viša 
povijesna istina bi bila svojstvena sistemu koji pruža veće 
šanse za pacifikaciju. 
•) Pogledaj, str. 55. 
9. OBRAT OSLOBAĐANJA 
Pozitivno mišljenje i njegova neopozitivistička filozo­
fija suprotstavljaju se povijesnom sadržaju racionalnosti. 
Taj povijesni sadržaj nije nikad neki izvanjski faktor koji 
treba ili ne treba uključiti u analizu; on ulazi u pojmovno 
mišljenje kao konstitutivan faktor i determinira valjanost 
njegovih ideja. Kako je postojeće društvo iracionalno, anali­
za koja polazi od povijesne racionalnosti uvodi pojmovno 
negativan elemenat — kritiku, proturječnost i transcenden­
ciju. 
Negativan element ne može biti asimiliran s pozitivnim. 
On u potpunosti mijenja pojam, mijenja ga u njegovoj usmje­
renosti i valjanosti. Tako u analizi neke ekonomije, kapita­
lističke ili nekapitalističke, koja djeluje kao »neovisna« sila 
nad pojedincima, negativne strane (superprodukcija, nezapo­
slenost, nesigurnost, rasipanje, ugnjetavanje) nisu shvaćene 
sve dok se javljaju kao puki, manje-više neizbježni nuspro-
dukt, kao »druga strana« priče ο rastu i progresu. 
Doduše, može se desiti da totalno upravljanje pospješi 
efikasno iskorištavanje svih sredstava, da nuklearno militar-
no organiziranje osigura milione zaposlenja posredstvom 
enormne kupovne moći; iscrpljujući rad i čirevi na želucu 
mogu biti nusprodukt sticanja bogatstva i odgovornosti, a fa­
talne, stupidne greške i zlodjela vođa — naprosto način života. 
Čovjek je spreman da dozvoli ekonomsko i političko ludilo 
— i on snosi njegove konsekvencije. No, ovakav pristup 
»drugoj strani« dio je i aspekt konsolidacije postojećeg, za-
mašnog objedinjenja suprotnosti, koje se suprotstavlja kvali­
tativnoj promjeni. Suprotstavlja se utoliko što je svojstveno 
potpuno beznadnom i potpuno predeterminiranom egzistira­
nju koje se udomaćilo u svijetu gdje je čak i iracionalno 
umno. 

---

210 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
Toleriranje pozitivnog mišljenja je nametnuta toleran­
cija — nametnuta ne kakvom terorističkom akcijom, već od 
strane nadmoćne, anonimne moći i efikasnosti tehnološkog 
društva. Ona prodire u opću svijest — i svijest kritike. Apsor­
biranje negativnog pozitivnim potvrđuje se u svakodnevnom 
iskustvu, koje nivelira razliku racionalne pojave i iracionalne 
realnosti. Evo nekih banalnih primjera tog harmoniziranja: 
1) Vozim se u novom automobilu. Doživljujem njegovu 
ljepotu, sjaj, snagu, ugodnost — no tad postajem 
svjestan činjenice da će on za relativno kratko 
vrijeme biti u kvaru i da će ga trebati popravljati; 
da su njegova ljepota i površina jeftine, njegova 
snaga nepotrebna, a njegova veličina idiotska; za­
tim, da neću naći mjesta za parkiranje. Počinjem 
misliti ο svojim kolima kao proizvodu jedne od ve­
likih triju automobilskih korporacija. One
 određuju 
izgled mojih kola i proizvode, kako njihovu ljepotu 
tako i njihovu nesolidnost, njihovu snagu isto kao i 
njihovo treskanje, njihovo funkcioniranje, a i zastar­
jelost. Osjećam se djelomično prevaren, čini mi se 
da moj automobil nije ono što bi mogao biti, da bi 
i bolja kola mogli praviti, i to jeftinije. Ali i drugi 
čovjek treba da živi. Plaće i takse su previsoke; po­
trebno je obrtanje; ipak nam je bolje nego prije. 
Napetost između pojave i zbilje iščezava i obe se 
slijevaju u dosta ugodno osjećanje. 
2) Šetam u prirodi. Sve je kao što treba da bude: pri­
roda je tako lijepa kako samo može biti. Ptice, sun­
ce, meka trava, pogled kroz granje u planini, nikoga 
uokolo, ni radija, ni mirisa benzina. Tad staza zavija 
i završava na autoputu. Ponovo sam među reklamnim 
panoima, servisnim stanicama, motelima i gostioni­
cama. Bio sam u Nacionalnom parku i sad znam da 
to nije bila realnost. To je bio »rezervat«, nešto što 
se čuva poput vrsta koje izumiru. Da nije bilo vlade, 
oglasni panoi, štandovi sa sendvič-kobasicama i mo­
teli već bi odavno navrli u taj komad prirode. Zahva­
lan sam vladi; mnogo nam je bolje nego prije  . . . 
ŠANSE ALTERNATIVA 
211 
3) Podzemna željeznica u večernjim satima gužve. Na 
ljudima vidim samo umorna lica i udove, mržnju i 
ljutnju, čini mi se da svaki trenutak netko može po­
tegnuti nož. Ljudi čitaju ili, još bolje, utonuli su u 
svoje novine, tjednike ili džepna izdanja. A, ipak, ne-
koliko sati kasnije ti isti ljudi, oprani, odstranjena 
znoja, obučeni ili svučeni, vjerovatno, bit će srećni i 
nježni, stvarno će se smijati i zaboraviti (ili će pam­
titi). No, većinu njih, po svoj prilici, čeka očajno ve­
će kod kuće nasamo ili s drugima. 
Ovi primjeri ilustriraju srećnu simbiozu pozitivnog i 
negativnog — objektivni ambiguitet koji ulazi u iskustva. 
Objektivan je zato što tok mojih senzacija i refleksija odgo­
vara načinu međusobnog odnosa činjenica iskustva u stvar­
nosti. Ovaj međuodnos, kad je shvaćen, razara harmonizi-
rajuću svijest i njezin lažni realizam. Kritička misao nastoji 
da pokaže iracionalan karakter postojeće racionalnosti (koji 
postaje sve očitiji) i da odredi tendencije uslijed kojih ta ra­
cionalnost rezultira svojom vlastitom transformacijom. »Svo­
jom vlastitom« utoliko što je kao povijesni totalitet razvila 
snage i mogućnosti koje i same postaju projekat s onu stranu 
totaliteta postojećeg. To su mogućnosti sve veće tehnološke 
racionalnosti, a kao takve one uključuju cjelinu društva. Teh­
nološka transformacija je istovremeno politička transforma­
cija, ali će se politička promjena obratiti u kvalitativnu dru­
štvenu promjenu samo ukoliko izmijeni smjer tehničkog pro­
gresa — to jest, razvije novu tehnologiju. Jer postojeća tehno­
logija je postala instrument destruktivne politike. 
Takva kvalitativna promjena bi bila prelaz u viši stu­
panj civilizacije ako bi tehnika bila koncipirana i upotrijeb­
ljena za pacifikaciju borbe za život. U cilju jasnog indiciranja 
prevratničke implikacije ove formulacije napominjem da bi 
novo usmjerenje tehničkog progresa bilo obrat postojećeg. 
Dakle, ne naprosto kvantitativan rast predominantnog (znan­
stvenog i tehnološkog) racionaliteta, već njegova prevratnička 
transformacija, nastanak nove ideje Uma, u teoriji i praksi. 

---