Herbert marcuse

204 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
sposoban da postane identičan s nekim drugim individuom; 
čovjek kao sposoban da ostane vječno mlad). No, materija 
je konfrontirana subjektu u povijesnom univerzumu, te se 
objektivitet javlja u otvorenom povijesnom horizontu; on je 
promjenljiv. 
2) Na osnovu strukture određenog društva u kome se 
odvija razvoj pojmova. Ta struktura je zajednička svima sub­
jektima danog univerzuma. Oni egzistiraju pod istim prirod­
nim uslovima, istim poretkom proizvodnje, istim načinom is­
korištavanja društvenog bogatstva, istim nasljeđem prošlosti, 
istom skalom mogućnosti. Sve razlike i sukobi klasa, grupa, 
pojedinaca odvijaju se unutar istog zajedničkog okvira. 
Objekti mišljenja i percepcije, onako kako se pružaju 
pojedincima prije svake »subjektivne« interpretacije, ima­
ju zajedničke izvjesne primarne kvalitete u odnosu na 
spomenuta dva sloja realiteta: 1) fizičku (prirodnu) struktu­
ru materije i 2) na formu koju je materija poprimila u kolek­
tivnoj povijesnoj praksi što materiju čini objektima za sub­
jekt. Ova dva sloja ili aspekta objektivnosti (fizički i povijes­
ni) tako su isprepletena da ne mogu biti odvojena jedan od 
drugog; povijesni aspekt nikad ne može biti tako radikalno 
eliminiran da bi preostao »apsolutni« fizički sloj. 
Pokušao sam pokazati da, na primjer, u tehnološkoj 
stvarnosti objektni svijet (uključujući subjekte) dolazi u is­
kustvo kao instrumentalem svijet. Tehnološki kontekst unap­
rijed određuje formu u kojoj se javljaju objekti. Naučenjaku 
se oni a priori pojavljuju kao vrijednosno neutralni elemen­
ti ili kompleksi odnosa podatljivi organiziranju u efika­
san matematsko-logički sistem; zdravom razumu se nadaju 
kao materijal rada i dokolice, produkcije i konzumcije. Ob­
jektni svijet je tako svijet specifičnog povijesnog projekta i 
nikad nije dohvatljiv izvan povijesnog projekta koji organi­
zira materiju, a organizacija materije je istovremeno teorijski 
i praktični pothvat. 
Upotrebljavam izraz »projekt« tako učestalo zato što 
mi se čini da najjasnije apostrofira specifični karakter povi­
jesne prakse. Ona rezultira iz određenog izbora, posezanja za 
jednim između različitih načina razumijevanja, organiziranja 
ŠANSE ALTERNATIVA 
205 
i transformiranja realiteta. Primaran izbor određuje opseg 
mogućnosti na taj način otvorenih i isključuje alternativne 
mogućnosti inkompatibilne s njim. 
Predložit ću sad neke vrijednosne kriterije za istinitost 
kad se radi ο različitim povijesnim projektima. Ti kriteriji 
moraju imati u vidu puteve kojima povijesni projekat reali­
zira dane mogućnosti — ne formalne mogućnosti, već one ko­
je uključuju načine ljudskog egzistiranja. Takva realizacija 
se, zapravo, ostvaruje u svakoj povijesnoj situaciji. Svako pos­
tojeće društvo jest takva realizacija; nadalje, ono tendira pre-
judiciranju racionalnosti mogućih projekata, teži da ih drži 
unutar svog okvira. Istovremeno je svako postojeće društvo 
konfrontirano s aktualnošću ili mogućnošću kvalitativno raz­
ličite-povijesne prakse koja bi mogla razoriti dani instituci­
onalni okvir. Postojeće društvo je već demonstriralo vrijed­
nost svoje istine kao povijesni projekt. Ono je uspjelo u orga­
niziranju čovjekove borbe s čovjekom i prirodom; ono re­
producira i štiti (više ili manje adekvatno) ljudski život (uvi­
jek s izuzetkom života onih koji su proglašeni za otpadnike, 
tuđince—neprijatelje, i drugih žrtava sistema). Protiv tog 
projekta u punoj realizaciji nastaju drugi projekti, a među 
njima oni koji bi totalno promijenili postojeći. S obzirom na 
takav transcendentni projekt najbolje se mogu formulirati 
kriteriji objektivne povijesne istine kao racionalni kriteriji: 
1) Transcendentni projekt mora biti u skladu s real­
nim mogućnostima koje se otvaraju na postignutom stupnju 
materijalne i intelektualne kulture. 
2) Da bi diskvalificirao postojeći totalitet, transcen­
dentni projekt mora pokazati superiornost svog vlastitog ra-
cionaliteta u trostrukom smislu. Da 
a) ima perspektive za očuvanje i poboljšanje produk­
tivnih ostvarenja civilizacije; 
b) da određuje postojeći totalitet u njegovoj bitnoj 
strukturi, bazičnim tendencijama i odnosima; 
c) da njegova realizacija pruža veće izglede za pacifi­
kaciju egzistencije u okvirima institucija koje da­
ju veće šanse za slobodan razvoj ljudskih potreba i 
sposobnosti. 

---

206 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
Bez sumnje, ovakvo shavaćanje racionalnosti, pogotovo 
u posljednjem stavku, sadrži vrijednosni sud. Podsjećam na 
ono što sam već ranije rekao: smatram da sam pojam Uma 
izvire iz vrijednosnog suda i da se ne može rastavljati istina 
od vrednote uma. 
»Pacifikacija«, »slobodan razvoj ljudskih potreba i spo­
sobnosti« — ove pojmove možemo naznačiti empirijski kao 
raspoloživa intelektualna i materijalna sredstva i mogućnosti, 
te njihovu sistematsku upotrebu u svrhu reduciranja borbe 
za opstanak. To je objektivna osnova povijesne racionalno­
sti. 
Kad sam povijesni kontinuum pruža objektivne osnove 
za određenje istine raznih povijesnih projekata, determinira 
li on, također, njihov slijed i njihove granice? Povijesna isti­
na je poređenje; racionalnost mogućeg ovisi ο racionalnosti 
aktualnog, istina
 transcendirajućeg projekta ο istini projekta 
što je u realizaciji. Aristotelovska znanost je bila nedostatna 
na temelju svojih ostvarenja. Kad bi kapitalizam bio diskva­
lificiran komunizmom, bilo bi to na osnovu njegovih vlastitih 
realizacija. Kontinuitet se čuva kroz prelome: kvantitativ­
ni razvoj postaje kvalitativna promjena kad zahvati samu 
strukturu sistema postojećeg; postojeća racionalnost postaje 
iracionalna onda kad mogućnosti sistema, u toku njegova 
unutarnjeg razvoja, nadrastu njegove institucije. Takva unu­
tarnja negacija je konstitutivni dio povijesnog karaktera real­
nosti. Otud i kritička usmjerenost pojmova koji poimaju real­
nost. Oni uviđaju i anticipiraju iracionalno u racionalnosti 
postojećeg — projektiraju povijesnu negaciju. 
Je li negacija »definitivna« — naime, predodređuje li 
struktura totaliteta, nastala iz povijesnog projekta, imanentni 
slijed povijesnog projekta? Ako jest, tad je izraz »projekt« 
varljiv. Ono što je povijesna mogućnost postalo bi, kad-tad, 
stvarnost; definicija slobode kao shvaćene nužnosti imala bi 
represivnu konotaciju, koju u stvari nema. Sve to ne mora biti 
primarno. Odlučno je to da bi takva povijesna determinacija 
(uprkos rafiniranoj etici i psihologiji) sankcionirala zlodjela 
spram čovječanstva koja civilizacija kontinuirano vrši i tako 
olakšava tu kontinuiranost. 
ŠANSE ALTERNATIVA 
207 
Da bih naglasio prodor slobode u povijesnu nužnost, 
predlažem izraz »determiniran izbor«. Ovaj izraz samo sažima 
stav da ljudi prave vlastitu povijest, no prave je pod datim 
uslovima. Determinirane su 1) specifične proturječnosti koje 
se razvijaju unutar nekog povijesnog sistema kao manifestaci­
je konflikta između potencijalnog i aktualnog; 2) materijalna 
i intelektualna sredstva koja stoje na raspolaganju dotičnom 
sistemu; 3) raspon teorijske i praktične slobode kompatibil­
ne s tim sistemom. Nabrojeni uslovi ostavljaju otvorenim 
alternativne mogućnosti razvoja i iskorištavanja raspoloživih 
sredstava, alternativne mogućnosti osiguravanja životnih po­
treba, organiziranja čovjekove borbe s prirodom. 
Tako unutar okvira dane situacije industrijalizacija mo­
že teći na različite načine, pod privatnom ili kolektivnom kon­
trolom, a čak i pod privatnom kontrolom u različitim smjero­
vima progresa i s različitim ciljevima. Izbor je primarno (no, 
samo primarno!) privilegija onih grupa koje su zadobile kon­
trolu u proizvodnom procesu. Njihova kontrola projektira 
način života za cjelinu, a porobljujuća nužnost koja potom 
slijedi rezultat je njihove slobode. Moguće prevladavanje te 
nužnosti ovisi ο novom proboju slobode — ne bilo kakve slo­
bode,
 već slobode ljudi koji u danoj nužnosti vide nepodno­
šljivu, a nepotrebnu patnju. 
Kao povijestan proces, dijalektički proces uključuje 
svijest: uviđanje i iskorištavanje oslobodilačkih mogućnosti. 
Tako on involvira slobodu. Ukoliko je svijest determinirana 
potrebama i interesima postojećeg društva, ona je »neslobod­
na«; naporedo s iracionalnošću postojećeg društva svijest po­
staje slobodna za višu povijesnu racionalnost samo u borbi 
protiv postojećeg društva. Istina i sloboda negativnog mišlje­
nja imaju svoj razlog i svoje tlo u toj borbi. Tako je, prema 
Marxu, proletarijat oslobodilačka povijesna snaga samo kao 
revolucionarna snaga; definitivna negacija kapitalizma se zbiva 
kad i ako proletarijat postane svjestan sebe i uslova i procesa 
koji sačinjavaju to društvo. Proleterska svijest je kako pretpo­
stavka tako i element prakse negiranja. Ovo »ako« je bitno za 
povijesni progres — ono je elemenat slobode (i šansa!) koja 

---