Herbert marcuse

220 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
nja. On dozvoljava postojanje pakla samo na jednom određe­
nom mjestu, ovdje na zemlji, i tvrdi da je taj pakao stvorio 
čovjek (i priroda). Dio tog pakla je loše postupanje sa životi­
njama — djelo ljudskog društva čija je racionalnost još uvi­
jek iracionalna. 
Sva radost i sva sreća proizlaze iz sposobnosti transcen-
diranja prirode — transcendiranja u kome je gospodarenje 
prirodom i samo podređeno oslobođenju i pacifikaciji egzis­
tencije. Spokoj i užitak su rezultat svijesnog posredovanja, 
autonomije i kontradikcije. Glorifikacija prirodnog je dio one 
ideologije koja štiti neprirodno društvo u njegovoj borbi pro­
tiv oslobođanja. Obaranje na kontrolu prirasta stanovništva je 
instruktivan primjer. U nekim zaostalim područjima »prirod­
no« je da je crna rasa inferiornija od bijele, i da psi dobivaju 
otpatke i da se ne može bez biznisa. Prirodno je, također, to 
da velika riba guta sitnu ribu •— iako se to može činiti nepri­
rodno sitnoj ribi. Spoznajnom moći uma i njegovom moći 
transformiranja civilizacija proizvodi sredstva za oslobođenje 
prirode od njezine vlastite brutalnosti, njezine vlastite insufi-
cijentnosti, njezine vlastite sljepoće. Um može ispuniti tu 
funkciju samo kao posttehnološki ratio kome je i sama tehni­
ka sredstvo pacifikacije, organon »umjetnosti života«. Tad 
funkcija uma konvergira s funkcijom umjetnosti. 
Grčko shvaćanje povezanosti umjetnosti i tehnike mo­
že poslužiti kao preliminarna ilustracija. Umjetnik posjeduje 
ideje koje kao finalni uzroci usmjeruju konstrukciju određe­
nih stvari — upravo kao što inženjer ima ideje koje kao fi­
nalni uzorci vode konstrukciju mašine. Na primjer, ideja obi-
tavališta za ljudska bića determinira arhitektovu konstrukci­
ju kuće; ideja nuklearne eksplozije u velikim razmjerima de­
terminira konstrukciju aparata koji treba da posluži toj svrsi. 
Naglašavanje bitne veze između umjetnosti i tehnike ističe 
specifičnu racionalnost umjetnosti. 
Poput tehnologije i umjetnost kreira jedan drugi svijet 
mišljenja i djelovanja nasuprot postojećem, a unutar njega. 
No, u kontrastu spram tehničkog svijeta, svijet umjetnosti je 
svijet iluzije, privida,Schein Ali taj privid podsjeća na neku 
stvarnost koja jest kao prijetnja i obećanje onoj postojećoj
9
). 
U raznim formama prerušenosti i tišine svijet umjetnosti je 
ŠANSE ALTERNATIVA 221 
organiziran slikama života bez straha — u prikritosti i tišini 
jer je umjetnost nemoćna da ostvari taj život, i čak nemo­
ćna da ga adekvatno predstavi. Pa ipak, nemoćna iluzorna 
istina umjetnosti (nikad nemoćnija i iluzornija no danas kad 
je postala sveprisutni sastavni dio upravljanog društva) 
očituje vrijednost svojih slika, što se upadljivije očituje ira­
cionalnost društva, to je veća racionalnost svijeta umjetnosti. 
Tehnološka civilizacija uspostavlja specifičan odnos 
umjetnosti i tehnike. Naprijed sam spomenuo preokret Su-
stva ο Tri stupnja i »revalorizaciju« metafizike na bazi znan­
stvene i
 tehnološke transformacije svijeta. Isti princip se mo­
že sad proširiti na odnos znanosti i tehnologije spram umjet­
nosti. Smislenost umjetnosti, njezina sposobnost da »projek­
tira« egzistenciju, da odredi još nerealizirane mogućnosti, tad 
bi mogla biti sagledana tako što bi ona bila vrednovana i dje­
lotvorna u znanstveno tehnološkoj transformaciji svijeta. Od 
sluškinje postojećeg aparata, koja uljepšava njegov biznis i 
mizeriju, postala bi umjetnost tehnika destrukcije tog bizni­
sa i te mizerije. 
Estetska »redukcija«, čini se, karakterizira tehnološku 
racionalnost umjetnosti: 
»... umjetnost umije da svede aparat, koji je potreban 
spoljašnjoj pojavi za njeno samoodržavanje, u granice u ko­
jima spoljašne može biti manifestacija duhovne slobode.«
10
) 
Prema Hegelu, umjetnost reducira neposrednu konti-
gentnost u kojoj egzistira neki objekt (ili totalitet objekata) 
tako da objekt poprima formu i kvalitet slobode. Ovakva 
transformacija je redukcija jer je kontigentna situacija izvrg­
nuta izvanjskim zahtjevima koji priječe njezino realiziranje 
u slobodi. Ovi zahtjevi konstituiraju »spravljeno« (»appara­
tus«) utoliko što nisu puko prirodno, već su predmet slobo­
dne racionalne promjene i razvitka. Dakle, umjetnička tran­
sformacija siluje prirodni objekat, no i samo silovano je ug-
njetavalačko; tako je estetska transformacija oslobađanje. 
Estetska redukcija nastaje u tehnološkoj transforma­
ciji prirode kad i ako ona uspije u povezivanju gospodarenja 
9) Pogledaj poglavlje III. 
10) Hegel,  E s t e t i k a , I, Kultura, 1952. g., str. 171. 

---

222 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
s oslobođenjem usmjerujući gospodarenje prema oslobođe­
nju. U tom slučaju pokorenje prirode reducira slijepost, ok­
rutnost, breme prirode — a to uključuje i reduciranje okrut­
nosti čovjeka spram prirode. Kultiviranje tla je kvalitativno 
različito od njegove destrukcije, ekstrakcija prirodnih bogat­
stava od pustošenja, raščišćavanje šuma od likvidiranja šu­
ma. Bijeda, bolest i porast kanceroznih oboljenja jesu kako 
prirodna tako i ljudska zla — njihovo reduciranje i uklanja­
nje je oslobođenje života. Civilizacija je ostvarila ovu »drugu«, 
oslobodilačku transformaciju u svojim vrtovima i parkovima 
— u rezervatima. Izvan tih malih, zaštićenih područja civili­
zacija tretira prirodu onako kako tretira i čovjeka — kao in­
strument destruktivne produktivnosti. 
Estetske kategorije bi ušle u tehnologiju pacifikacije 
srazmjerno konstruiranosti proizvodne mašinerije s obzirom 
na slobodnu igru sposobnosti. Ali, nasuprot »tehnološkom 
Erosu« i sličnim nesporazumima, »rad ne može postati 
igra  . . . «; Marxov stav nepopustljivo isključuje svako roman­
tično interpretiranje »ukidanja rada«. Ideja ο blagodati takve 
vrste je jednako
 ideološka u razvijenoj industrijskoj civiliza­
ciji kao što je to bila u srednjem vijeku, možda i više. Jer, čo­
vjekova borba s prirodom je sve više borba s njegovim dru­
štvom, čije moći nad pojedincem postaju sve »racionalnije« 
i zato nužnije nego ikad ranije. Pa ipak, dok sfera nužnosti 
ostaje, organiziranje ove sfere s obzirom na kvalitativno raz­
ličite ciljeve promijenilo bi ne samo način već i opseg dru­
štveno nužne proizvodnje. Ova promjena bi, pak, utjecala na 
ljudske aktere proizvodnje i njihove potrebe: 
.· »Slobodno vrijeme mijenja onog koji ga posjeduje u 
-drugačiji subjekt; on tad ulazi u neposredan proizvodni pro-
li
 ces kao taj izmijenjeni subjekt.«
11
) 
• ' U više navrata sam istakao povijesni karakter ljudskih 
potreba. U slobodnom i racionalnom društvu će čak i životne 
potrebe iznad animalne razine biti drugačije od onih proizve­
denih u neslobodnom društvu i za to društvo. I ovdje »redu­
kcija« može ilustrirati razliku. 
1 1 ) Marx,  G r u n d r i s s e  d e r  K r i t i k  d e r  p o l i t i s c h e n 
O e k o n o m i e , loc. cit., str. 599. 
SANSE ALTERNATIVA 223 
U suvremenom svijetu je savladavanje bijede još uvijek 
ograničeno na mala područja razvijenog industrijskog dru­
štva. Njihov prosperitet sakriva užas unutar i izvan njihovih 
granica; on također širi represivnu proizvodnju i »krive po­
trebe«. Represivna je to proizvodnja po tome što zadovoljava 
one potrebe koje traže nastavljanje utrke u dostizanju part­
nera i planiranom zastarijevanju, po tome što apstinira od 
naprezanja mozga, što radi sa sredstvima razaranja i za sred­
stva razaranja. Nesumnjiv komfor koji pruža ova vrsta proiz­
vodnje, a još više podupiranje koje ona pruža sistemu benefi-
cijalne dominacije, olakšava njezino importiranje u manje 
razvijena područja, gdje uvođenje takvog sistema još uvijek 
znači ogroman ljudski i tehnički progres. 
Uska povezanost tehničke i političko-manipulativne 
umješnosti, lukrativne proizvodnje i dominacije, pruža svla­
davanju bijede oruđe za apsorbiranje oslobođenja. Ovo ap­
sorbiranju velikim dijelom se provodi pukim kvantitetom do­
bara, servisa, rada i rekreacije u prekomjerno razvijenim zem­
ljama. Prema tome, kvalitativna promjena pretpostavlja kvan­
titativnu promjenu u razvijenom životnom standardu, reduci­
ranje prekomjerne razvijenosti. 
Ako je pacifikacija cilj, tad životni standard postignut 
u najrazvijenijim industrijskim područjima nije prikladan 
model razvoja. S obzirom na to što je standard učinio od čov­
jeka i od prirode, treba ponovo postaviti pitanje zavrijedi li 
on žrtvovanje i žrtve podnošene za njegovu obranu. Ovo pita­
nje nije neodgovorno postavljeno jer je društvo obilja posta­
lo društvo permanentne mobilizacije protiv rizika uništenja, 
jer prodaju njegovih dobara prati zaglupljivanje, perpetuira­
nje rada i stvaranje frustracija. 
U tim okolnostima oslobođenje od društva obilja ne 
znači povratak na zdravo i robustno siromaštvo, na moralnu 
čistotu i jednostavnost. Naprotiv, eliminiranje probitačnog 
traćenja povećalo bi društveno bogatstvo na raspolaganju za 
distribuciju, dok bi eliminiranje permanentnog mobiliziranja 
snaga smanjilo potrebu društva da uskraćuje vlastita zado­
voljenja individuuma — da odriče ono što je sad kompen­
zirano kultom podesnosti, snage i pravilnosti. 

---