Herbert marcuse

232 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
kontroli nad proizvodnjom i distribucijom potrepština (na 
osnovu zadobivene razine materijalne i intelektualne kul­
ture). 
Tehnološki racionalitet, oslobođen svojih eksploata-
torskih obilježja, jest tu, u planiranju i razvoju raspoloživih 
sredstava za sve, jedino mjerilo i usmjeritelj. Samoodređenje 
u proizvodnji i distribuciji vitalnih potrošnih dobara bilo bi 
suvišno. To je tehnički posao, i kao istinski tehnički doprinosi 
redukciji fizičkog i mentalnog iscrpljivanja. U toj sferi je cen­
tralizirana kontrola racionalna ako uspostavlja preduslove 
za smisleno samoodređenje. Ono tad može postati efikasno 
u navlastito svojoj domeni — u odlukama koje involviraju 
proizvodnju i distribuciju ekonomskog viška te u individual­
nom egzistiranju. 
U svakom slučaju, kombiniranje centraliziranog autori­
teta i direktne demokracije može beskrajno varirati u odnosu 
na stupanj razvoja. Samoodređenje će biti zbiljsko srazmjer-
no tome koliko su se mase raščinile u individuume oslobođe­
ne od sve propagande, indoktriniran ja i manipuliranja, spo­
sobne da znaju i shvate činjenice i procjene alternative. Dru­
gim riječima, društvo bi bilo racionalno i slobodno ukoliko 
je organizirano, održavano i reproducirano bitno drugačijim 
povijesnim subjektom. 
Na današnjem stupnju razvoja razvijenog industrijskog 
društva i materijalni sistem i sistem kulture niječu taj zaht­
jev. Moć i efikasnost ovog sistema, potpuno asimilira­
nje duha s činjenicom, misli s zahtijevanim ponašanjem, 
aspiracije s realitetom isprečuju se nastajanju novog povijes­
nog subjekta. Ovi nabrojeni aspekti u postojećem se također 
suprotstavljaju ideji da bi uspostavljanje »kontrole odozdo« 
nad proizvodnim procesom značilo zbivanje kvalitativne 
promjene. Ova ideja je vrijedila i još uvijek vrijedi tamo gdje 
su radnici bili, odnonso gdje su još uvijek živa negacija 
i optužba postojećeg društva. No, tamo gdje radnička klasa 
postaje potporanj postojećeg načina života njihovo promica­
nje u kontroliranje procesa prolongiralo bi isti taj način u 
različitoj postavi. 
Pa ipak, prisutne su sve činjenice koje potvrđuju kri­
tičku teoriju ovog društva i njegova fatalnog razvitka: sve 
ŠANSE ALTERNATIVA 233 
veća iracionalnost cjeline; suvišnost i restrikcije produktiv­
nosti; potreba za agresivnom ekspanzijom; konstantna prijet­
nja rata; intenzivirana eksploatacija; dehumanizacija. Sve 
one ukazuju na povijesnu alternativu: planirano iskorištava­
nje sredstava za zadovoljenje vitalnih potreba uz minimum 
rada, transformiranje dokolice u slobodno vrijeme, pacifika­
ciju borbe za opstanak. 
No, činjenice i alternative su prisutne poput fragmena­
ta koji nisu povezani, poput svijeta nijemih objekata bez 
subjekta, bez prakse koja bi te objekte pokrenula u novom 
smjeru. Dijalektička teorija nije opovrgnuta, no ona ne može 
pružiti izbavljenje. Ne može biti pozitivna. Zacijelo, poimaju­
ći činjenice, dijalektički pojam ih transcendira. Baš to je znak 
njegove istinitosti. On određuje povijesne mogućnosti, čak nu­
žnost. No, njihova realizacija može biti samo u praksi koja 
odgovara teoriji, a današnja praksa ne daje takav odaziv. 
Dijalektički pojam izražava svoju vlastitu bespomoć­
nost kako u teoriji tako u empiriji, čovjekova stvarnost je u 
njegovoj povijesti, a u njoj proturječnosti ne eksplodiraju sa­
me od sebe. Ma kako da postane očita suprotnost između bene-
ficijalne dominacije, smjera danog toka, s jedne strane, i nje­
zinih dostignuća koja omogućavaju samoodređenje i pacifi­
kaciju, s druge strane — lako se može desiti da to i nadaije 
ostane podešljiva, čak produktivna suprotnost jer s rastom 
pokorenja prirode raste i pokoravanje čovjeka od strane čov­
jeka. Pokoravanje smanjuje slobodu koja je nužno a priori 
oslobađanja. Radi se ο slobodi misli u jednom jedinom smi­
slu slobode misli u upravljanom svijetu — kao svijesti ο 
represivnoj produktivnosti i kao apsolutnoj potrebi da se
 uči­
ni proboj iz danog totaliteta. No, baš ta apsolutna potreba 
nije predominantna tamo gdje bi mogla postati pokretačka 
snaga povijesne prakse, efektivan činilac kvalitativne promje­
ne. Bez te materijalne snage čak i najizoštrenija svijest osta­
je nemoćna. 
Ma koliko da se jasno očituje iracionalni karakter cje­
line, a s njima nužnost promjene, uvid u nužnost nije nikad 
dostatan za zahvat mogućih alternativa. Konfrontirane sa sve­
prisutnom efikasnošću danog sistema, alternative se uvijek 
javljaju kao utopijske. Uvid u nužnost, svijest ο zlu neće biti 

---

234 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
dostatni čak ni u stadiju kad kompletiranje znanosti i nivo 
produktivnosti eliminiraju utopijske konture alternative — 
kad je postojeći realitet utopijski više nego njegova suprot­
nost. 
Znači li to da kritička teorija društva abdicira i pre­
pušta polje djelovanja empirijskoj sociologiji, koja, oslobo­
đena teorijskog usmjeravanja (osim u metodologiji), podlije­
že obmanama krivo postavljene konkretnosti i tako odigrava 
ideologijsku ulogu dok proklamira eliminiranje vrijednosnih 
sudova? Ili, pak, dijalektički pojmovi još jedanput potvrđuju 
svoju istinitost time što shvaćaju svoju vlastitu situaciju kao 
situaciju društva koje analiziraju? Odgovor se i sam nadaje 
ako se ima u vidu kritička teorija s obzirom na njezinu naj­
veću slabost — da nije kadra demonstrirati oslobodilačke ten­
dencije unutar postojećeg društva. 
U vrijeme svog nastanka kritička teorija društva bila 
je suočena s prisutnošću stvarnih snaga (objektivnih i sub­
jektivnih) u postojećem društvu koje su se kretale (ili su 
mogle biti tako usmjerene) prema racionalnijim i slobodni­
jim institucijama, dokidajući postojeće — smetnje napretku. 
To je bila empirijska osnova nastanka teorije, a iz nje je pro-
izašla ideja oslobođenja inherentnih mogućnosti — razvoja 
intelektualne i materijalne produktivnosti, sposobnosti i po­
treba, razvoja koji je inače iskrivljen i blokiran. I bez demon­
striranja takvih snaga, kritika društva bi još uvijek bila smi- i 
slena i valjana, ali bi bila nesposobna da prevede svoj smisao 
u određenja povijesne prakse. Zaključak? »Oslobođenje inhe-
rentnih mogućnosti« ne izražava više adekvatno povijesnu al-
ternativu. 
Sputane mogućnosti razvijenog industrijskog društva 
su: razvoj proizvodnih snaga na sve široj osnovi, proširenje 
pokorenja prirode, rast zadovoljenja potreba za sve veći broj ., 
ljudi, kreiranje novih potreba i sposobnosti. No, ove moguć-
nosti se postepeno realiziraju putem sredstava i institucija
 ; 
koje dokidaju njihov oslobodilački potencijal, pa proces reali­
zacije upliviše ne samo na sredstva već i na sam cilj. Instru- , 
menti produktivnosti i progresa organizirani u totalitaran si­
stem determiniraju ne samo aktualno već i moguće iskoriš­
tavanje. 
ŠANSE ALTERNATIVA  2 3 5 
Na svom najrazvijenijem stupnju dominacija funkcio­
nira kao administracija; u najrazvijenijim područjima masov­
ne kozumcije život kojim se tako upravlja postaje dobar život 
cjeline pa se suprotnosti ujedinjuju u njegovu obranu. To je 
čista forma dominacije. I obratno, njezina negacija postaje 
čista forma negacije. Sve je tad reducirano na apstraktan za­
htjev za ukidanje dominacije — jedini istinski revolucionaran 
imperativ, događaj koji bi uvažio postignuća industrijske 
civilizacije. Kako je efikasno odbijana od strane postojećeg 
sistema, ova negacija se javlja u politički impotentnoj formi 
»apsolutnog odbijanja« koje se čini to nerazumnije što po­
stojeći sistem više razvija svoju produktivnost i što više ubla­
žuje životne tegobe. Riječima Maurica Blanchota: 
»Ono što odbijamo nije bez vrijednosti i značaja. Upra­
vo je zbog toga nužno odbijanje. Ne prihvaćamo više razlog, 
pojava mudrosti nas užasava, a opravdanja za suglašavanje 
i pomirenje neće više biti uzeta u obzir. Zbio se prelom. Re­
ducirani smo na takvu otvorenost koja više ne tolerira kom-
pliciranost.«
3
) 
No, ako je apstraktni karakter odbijanja rezultat total­
ne reifikacije, tad još uvijek mora postojati konkretna osno­
va odbijanja, inače je reifikacija iluzija. Iz istog razloga, sje­
dinjenje suprotnosti u medijumu tehnološkog racionaliteta 
mora biti pri svoj svojoj stvarnosti iluzorno sjedinjenje koje 
ne eliminira ni suprotnost između rasta produktivnosti i nje­
zine represivne upotrebe, niti vitalnu potrebu da se razriješi 
ova suprotnost. 
No, borba za rješenje suprotnosti je prerasla tradici­
onalne forme. Totalitarne tendencije jednodimenzionalnog 
društva čine neefikasnim tradicionalne puteve i sredstva — 
možda, čak i opasnim jer oni gaje iluziju ο narodnom suve­
renitetu. U toj iluziji je i
 nešto istine: »narod«, ranije ferment 
društvene promjene, promijenio je svoju poziciju, postao je 
ferment društvene kohezije. Tu je, prije nego u redistribuciji 
bogatstva i izjednačenju klasa, nova stratifikaciona karakteri­
stika razvijenog industrijskog društva. 
3
) »Le Refus« u Le 14 J  u i l l e t, no. 2. Paris, Octobre, 1958. 

---