Herbert marcuse

I 
154 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
ženje znanstvenog projekta. I uz supoziciju da formiranje naj-
apstraktnijih znanstvenih pojmova održava međuodnos sub­
jekta i objekta u danom svijetu rasuđivanja i djelovanja, po­
vezanost teorijskog i praktičnog uma može se razumjeti na 
sasvim različite načine. 
Tako Jean Piaget u svojoj »genetičkoj epistemologiji« 
pruža drugačiju interpretaciju. On interpretira formiranje 
znanstvenih pojmova na temelju različitih apstrakcija iz op­
ćeg međuodnosa subjekta i objekta. Apstrahiranje ne teče ni 
od strane samo objekta, a da bi subjekt funkcionirao kao pu­
ka neutralna pozicija opažanja i mjerenja, niti od subjekta 
kao sredstvo čistog spoznajnog uma. Piaget razlikuje spoznaj­
ne procese u matematici i fizici. Ovaj prvi je »à l'intérieur de 
l'action comme telle«. 
»Nasuprot onom što se
 često kaže, matematski entiteti 
nisu rezultat apstrahiranja baziranog na objektima, već 
apstrahiranja provedenog usred akcija kao takvih. Sastaviti, 
zapovjediti, kretati se itd. opcija su djelovanja negoli misliti, 
gurnuti itd. zato jer insistiraju baš na koordiniranju poseb­
nih akcija i jer ulaze u ove kao faktor koordinacije . . .«
21
) 
Matematičke propozicije tako izražavaju »une accomo­
dation générale à l'objet« — za razliku od pojedinačnih adap­
tacija koje karakteriziraju prave fizikalne propozicije. Logika 
i matematička logika su »une action sur l'objet quelconque, 
c'est-à-dire une action accomodée de façon générale«
22
), a to 
»djelovanje« je
 općevažeće utoliko što — 
— »se ovo apstrahiranje ili diferenciranje proširuje na 
sam centar naslijeđenih koordinacija jer su koordinirajući 
mehanizmi akcije uvijek vezani, u svom izvoru, za koordina­
cije refleksa i instinkta.«
23
) 
U fizici apstrahiranje teče od objekta, ali na osnovu 
određenog djelovanja sa strane subjekta, tako da apstrahira­
nje nužno poprima logičko-matematičku formu, jer — 
— »pojedinačne akcije rezultiraju znanjem samo onda 
2 1
]  I n t r o d u c t i o n à  l ' é p i s t é m o l o g i e  g é n é t i q u e 
tome III, Presses Universitaires,  P a r i s , 1950. g., str. 287. 
22) Ibidem, str. 288. 
23) Ibidem, str. 289. 
J E D N O D I M E N Z I O N A L N A MISAO 
155 
kad su
 međusobno koordinirane i ako je ta koordinacija po 
svojoj prirodi logičko-matematička«
24
). 
Apstrahiranje u fizici vodi nužno natrag na logičko-ma-
tematičke apstrakcije, a matematika je kao čista koordina­
cija opća forma djelovanja — »djelovanja kao takvog« (»l'ac­
tion comme telle«). Ova koordinacija konstituira objektivnost 
jer zadržava naslijeđene »refleksne i instinktne« strukture. 
Piagetova interpretacija uočava imanentan praktični 
karakter teorijskog uma, no izvodi ga iz opće strukture akcije 
koja je u osnovi naslijeđena biološka struktura. Znanstveni 
metod bi, po njemu, primarno počivao na biološkoj fundaciji 
koja je supra — (ili, bolje infra — ) povijesna. Čak ako pri-
hvatamo da sve naučno znanje pretpostavlja koordinaciju 
pojedinačnih akcija, ne vidim zašto bi ona »po svojoj prirodi« 
bila logičko-matematička — osim ako su »pojedinačne akci­
je« znanstvene operacije novovjekovne fizike, a u tom slu­
čaju se interpretacija vrti ukrug. 
Za razliku od Piagetove, ponajviše psihološke i biološ­
ke analize, Husserl je dao genetičku epistemologiju, koja je 
centrirana oko društveno-povijesne strukture znanstvenog 
uma. Ovdje se osvrćem na Husserlovo djelo
25
) samo utoliko 
što ono ističe u kojoj mjeri je novovjekovna znanost »meto­
dologija« prethodno datog povijesnog realiteta unutar koga 
se znanost kreće. 
Husserl polazi od činjenice da je matematiziranje pri­
rode rezultiralo valjanim praktičnim znanjem: konstruk­
cijom »ideirane« stvarnosti koja je mogla biti efikasno dove­
dena u korelaciju s empirijskim realitetom (str. 19, 42). No, 
znanstveni rezultati su upućivali na pred-znanstvenu praksu, 
koja je konstituirala izvornu bazu (Sinnesfundament) galilej­
ske znanosti. Galileo nije podvrgao pitanju predznanstvenu 
bazu znanosti u svijetu prakse (Lebenswelt) koji je determi­
nirao teorijsku strukturu. Ona je bila skrivena (verdeckt) 
daljim razvojem znanosti. To je rezultiralo izluzijom da je 
matematiziranje prirode urodilo »autonomnom (eigenstän-
2 4 )
 Ibidem, str. 291. 
2 5
)  D i e  K r i s i s  d e r  E u r o p ä i s c h e n  W i s s e n s c h a f t -
t e n  u n d  d i e  t r a n s c e n d e t a l e  P h ä n o m e n o l o g i e , loc. cit. 

---

156 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
dige) apsolutnom istinom« (str. 49. i dalje), dok je, zapravo, 
ostalo specifična metoda i tehnika za Lebenswelt. Ruho ide-
acije (Ideenkleid) matematske znanosti je takvo ruho sim­
bola koji istovremeno predstavljaju i maskiraju (vertritt i 
verkleidet) svijet prakse (str. 52). 
što je ta izvorna, predznanstvena intencija i sadržaj sa­
čuvan u pojmovnoj strukturi znanosti? Mjerenje u praksi 
otkriva mogućnost upotrebe nekih bazičnih formi, obličja i 
odnosa koji su opće »upotrebljivi, kao potpuno isti za egzakt­
no određenje i kalkuliranje empirijskih objekata i odnosa« 
(str. 25). U svim apstrakcijama i generalizacijama znanstveni 
metod zadržava (i maskira) svoju predznanstveno-tehničku 
strukturu; razvoj znanosti reprezentira (i maskira) razvoj 
predznanstvene strukture. Tako klasična geometrija »ideali­
zira« praksu razmjeravanja i mjerenja zemlje (Feldmes­
skunst). Geometrija je teorija praktične objektivizacije. 
Bez sumnje, algebra i matematička logika konstruiraju 
apsolutni ideacioni realitet oslobođen neproračunljivih neiz­
vjesnosti i pojedinačnosti Lebenswelta i subjekta koji u nje­
mu živi. No, ta konstrukcija ideacije jest teorija i tehnika 
»idealiziranja« novog Lebenswelta: 
»U matematskoj praksi postižemo ono što nam je us­
kraćeno u empirijskoj, tj. egzaktnost. Naime, idealne forme 
je moguće odrediti u odnosu na apsolutnu identičnost... kao 
takve one postaju univerzalno podešljive i uporabljive  . . . « 
(str. 24.) 
Koordinacija (Zuordnung) ideiranog i empirijskog svi­
jeta nas osposobljava da »projektiramo anticipirane pravilno­
sti praktičnog Lebenswelta«: 
»Kad jedanput čovjek posjeduje formule, on posjeduje 
predviđanje željeno u praksi« — 
— predviđanje onoga što treba očekivati u iskustvu konkret­
nog života (str. 43). 
Husserl je istakao predznanstvenu, tehničku konotaciju 
matematske egzaktnosti i sposobnosti fungiranja. Ovi cen­
tralni pojmovi novovjekovne znanosti ne nastaju kao puki 
nusprodukti čiste znanosti, već su pripadni njezinoj unutar­
njoj idejnoj strukturi. Znanstveno apstrahiranje od konkret­
nosti, kvantificiranje kvaliteta, što rezultira kako egzakt-
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
157 
nošću tako i univerzalnim važenjem, uključuje određeno 
konkretno iskustvo Lebenwelt-a — određen mod »gledanja« 
svijeta. Ovo »gledanje« je, uprkos svom »čistom«, dezintere-
siranom karakteru, gledanje unutar svrhovitog, praktičnog 
konteksta. Ono je anticipiranje (Voraussehen) i projektiranje 
(Vorhaben). Galilejska znanost je znanost metodičkog, siste­
matskog anticipiranja i projektiranja. Ali — a ovo je odlučno 
— specifičnog anticipiranja i projektiranja — naime, onog 
koje ima iskustvo ο svijetu, razumijeva ga i oblikuje na osno­
vu
 proračunljivih, predvidljivih odnosa među jedinicama ko­
je se dadu egzaktno identificirati. U ovom projektu je univer­
zalno kvantificiranje preduslov za gospodarenje prirodom. 
Individualni kvaliteti koji se ne daju kvantificirati isprečuju 
se organiziranju ljudi i stvari prema mjerljivoj sili koju tre­
ba iz njih ekstrahirati. No, radi se ο specifičnom društveno-
historijskom projektu, a svijest koja ga preduzima skriveni 
je subjekat galilejske znanosti; ova znanost je tehnika, umije­
će anticipacije prošireno u beskonačnost (ins Unendliche 
erweiterte Voraussicht, str. 51). 
Upravo zato što je galilejska znanost u formaciji svo­
jih ideja tehnika određenog Lebenswelta, ona ga ne može 
transeendirati i ne transcendira ga. Ona ostaje suštinski 
unutar okvira iskustva i ciljeva koje je postavila ta realnost. 
Po Husserlovoj formulaciji, u galilejskoj znanosti »konkretni 
svijet kauzaliteta postaje primijenjena matematika« (str. 
112), — ali svijet percepcije i iskustva, — 
— »u kome provodimo naš cijeli praktični život, ostaje to što 
jest, u svojoj bitnoj strukturi, u svom vlastitom konkretnom 
kauzelitetu, nepromijenjen ...« (str. 51; podcrtano Η. Μ.). 
Ovo je provokativan stav. Kako bismo ga mogli olako 
potcijeniti, uzimam slobodu da ga ponovo interpretiram. For­
mulacija se ne poziva, jednostavno, na
 činjenicu da uprkos 
neeuklidovskoj geometriji još uvijek opažamo i djelujemo u 
trodimenzionalnom prostoru; ili da uprkos »statističkom« 
shvaćanju kauzaliteta još uvijek djelujemo, po zdravom razu­
mu, prema »starim« zakonima kauzaliteta. Isto tako, gornji 
stav ne protivurječi stalnim promjenama u svijetu svako­
dnevne prakse koje su rezultat »primijenjene matematike«. 
Mnogo više je, možda, u pitanju: naime, inherentna granica 

---