Herbert marcuse

1 4 2 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
nog preduzimanja. Rezultat je: viši standard života. Istovre­
meno, i na istim osnovama, ovo racionalno preduzimanje 
proizvelo je takav model duha i ponašanja koji je oprav­
davao i apsolvirao čak i najdestruktivnije i najtlačiteljskije 
strane preduzimanja. Znanstveno-tehnička racionalnost i ma­
nipulacija su slivene u nove forme društvene kontrole. Mo­
že li se čovjek zadovoljiti objašnjenjem da je neznanstven 
ishod rezultat specifične društvene primjene znanosti? Sma­
tram da je generalan smjer aplikacije znanosti bio inheren­
tan u čistoj znanosti, čak tamo gdje se nije smjeralo na pra­
ktičke ciljeve. To se može pokazati okrećući teorijski um 
društvenoj praksi. U pokušaju da to pokažem, podsjetit ću, 
sažeto, na metodološke izvore nove racionalnosti kontrastira-
jući ih s značajkama pretehnološkog modela, ο kome se ra­
spravljalo u prethodnom poglavlju. 
Kvantificiranje prirode, koje je vodilo njezinoj ekspli­
kaciji na osnovu matematskih struktura, odvojilo je reali­
tet od svih inherentnih ciljeva i, sljedstveno tome, odvojilo 
je istinito od dobrog, znanost od etike. Bez obzira na to ka­
ko znanost danas
 određuje objektivnost prirode i relacije nje­
zinih dijelova, ona je ne može znanstveno izraziti posred­
stvom »finalnih uzroka«. Ma kako da je konstitutivna uloga 
subjekta u vezi s opažanjem, mjerenjem i kalkulacijom, on 
ne igra znanstvenu ulogu kao etički, estetski, ili politički agens. 
Napetost između uma, s jedne, i potreba i želja stanovni­
štva (koje je bilo objekt uma, no rijetko subjekt), s druge 
strane, prisutna je od početka filozofske i znanstvene mis­
li. »Priroda stvari«, uključujući i društvo, bila je određena 
tako da je opravdavala potiskivanje, i čak zatomljenje, kao 
sasvim racionalne. Istinito znanje i um zahtijevaju dominaciju 
nad osjetima, ako ne i oslobođenje od njih. Jedinjenje logo-
sa i erosa već je u Platona vodilo supremaciji logosa; u Aristo­
tela je odnos između dobra i svijeta koji ono pokreće »ero· 
tički« samo po analogiji. Tad je pukla nesigurna ontološka po­
vezanost logosa i erosa, pa znanstvena racionalnost postaje 
bitno neutralna. Ono za čim može težiti priroda (uključujući 
čovjeka), znanstveno racionalno jest samo na osnovu gene­
ralnih zakona kretanja — fizikalnih, kemijskih i biologijskih. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
143 
U svijetu vrednota živi se van tog racionaliteta, a vred­
note odvojene od realiteta postaju subjektivne. Jedini na­
čin da se za njih spase neko apstraktno i neškodljivo važe­
nje jest metafizička sankcija (božanski i prirodni zakon). 
Takva sankcija se ne da verificirati i tako nije realno obje­
ktivna. Vrednote mogu imati viši dignitet (moralno i spiri-
tualno), no one nisu realne i tako manje kotiraju u realnoj 
poslovnosti života — i to sve manje što su uzdignutije nad 
realitet. 
Isto takvo lišavanje karaktera realnosti pogađa sve 
ideje koje po samoj svojoj prirodi ne mogu biti verificirane 
znanstvenim metodom. Ma koliko da su sagledane, respekti­
rane i uzvisivane, one, u svom vlastitom pravu, ispaštaju zbog 
toga što nisu objektivne. No, baš po odsutnosti njihove ob­
jektivnosti one su činbenici društvene kohezije. Humanistič­
ke, religiozne i moralne ideje su samo »ideali«; one ne uzne-
miravaju nedolično postojeći način života, a nisu obezvaže-
ne time što im protivurječi ponašanje diktirano svakodnev­
nim potrebama biznisa i politike. 
Ako dobro i lijepo, mir i pravda ne mogu biti izvedeni 
ni iz ontoloških ni iz znanstveno-racionalnih uvjeta, ne mo­
gu logički zahtijevati univerzalno važenje i realizaciju. Po 
postavkama znanstvenog uma, ostaju stvar preferiranja. 
Oživljavanje neke vrste aristotelovske ili tomističke filozofi­
je ne može spasti situaciju jer filozofija je a priori opovrgnu­
ta znanstvenim umom. Neznanstven karakter ideja ο kojima 
je
 riječ fatalno slabi opoziciju postojećem realitetu; one po­
staju puki ideali i njihov konkretni, kritički sadržaj isparava 
u etičku ili metafizičku atmosferu. 
Pa ipak, paradoksno, objektivni svijet, opremljen samo 
jedino preostalim kvalitetima podobnim kvantificiranju, po­
staje, u svojoj objektivnosti, sve ovisniji ο subjektu. Taj du­
gi proces
 počinje s algebrizacijom geometrije što nadomje-
štava »vidljive« geometrijske figure čisto mentalnim opera­
cijama. Njegova ekstremna forma je u nekim koncepcijama 
suvremene filozofije znanosti po kojima sva materija fizike 
tendira rastvaranju u matematske i logičke relacije, čini se 
da je dezintegriran upravo pojam objektivne supstancije sup­
rotstavljene subjektu. Iz veoma različite usmjerenosti nau-

---

1 4 4 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
čenjaci i filozofi znanosti dolaze do sličnih hipoteza ο isklju­
čenju partikularnih vrsta entiteta. 
Na primjer, fizika »ne mjeri objektivne kvalitete vanj­
skog i materijalnog svijeta — oni su samo rezultati dobive­
ni izvođenjem takvih operacija«
1
) Objekti se održavaju sa­
mo kao »pogodni posrednici«, kao zastarjele »postavke kultu­
re«
2
). Nema više gustoće i neprobojnosti stvari: objektivni 
svijet gubi svoj »objekcijski« karakter opozicije subjektu. Uz 
izuzetak interpretacije na osnovu pitagorejsko-platoničke me­
tafizike, matematizirana priroda, znanstveni realitet manifes­
tira se kao realitet ideacije. 
To su ekstremni stavovi; ne prihvaćaju ih konzervativ 
nije interpretacije, koje insistiraju na tome da se postavke 
suvremene fizike još uvijek odnose na »fizičke stvari«
3
). No, 
ispada da su fizičke stvari »fizikalno događanje«, pa se tad 
postavke odnose na (i odnose samo na) atribute i odno­
se koji karakteriziraju raznovrsne fizikalne stvari i proce­
se
4
). Max Born izjavljuje: 
»... teorija relativiteta  . . . nikad nije napustila pokušaje da 
pripiše svojstva materiji ...«. Ali »često mjerljivi kvantitet 
nije svojstvo stvari, već njezina odnosa spram drugih stva­
ri  . . . Većinom, mjerenja u fizici nisu direktno pitanje stvari 
koje nas interesiraju, već neke vrste projekcije u najširem 
mogućem smislu riječi.«
5
) 
A. W. Heisenberg: 
1)
 Herbert Dingler, u  N a t u r e , vol. 168, 1951. g., str. 630. 
2 )
  W .  V .  O . Quine,  F r o m a  L o g i c a l  P o i n t  o f  V i e w , 
Cambridge, Harvard Univ. Press, 1953. g., str. 44. Quine govori ο »mi-
tologiziranju
 fizičkih objekata«, te da se »s epistemološkog stajališta 
fizički objekti i bogovi (Homera) razlikuju samo po stupnju, a ne po 
vrsti«. (Ibid.) No, mit ο fizičkim objektima je epistemološki supe­
riorniji »po tome što se pokazao efikasnijim od drugih mitova kao 
sredstvo za izradu strukture sređivanja struje iskustva«. Vrednovanje 
znanstvenih shvaćanja određenjima »efikasan«, »sredstvo« i »sređivanje 
razotkriva njegove manipulativno-tehnološke elemente. 
3 )
 H. Reichenbach, u Philipp G. Frank (ed.),  T h e  V a l i d a ­
t i o n  o f  S c i e n t i f i c  T h e o r i e s , Boston, Beacon Press, 1954, 
str. 85. i dalje (citirao Adolf Grünbaum). 
4)
 Adolf Grünbaum, ibid., str. 87. i dalje. 
5 )
 Ibidem, str. 88. i dalje (potcrtao H. M.). 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
145 
»Ono što matematički utvrđujemo manjim je dijelom 
Objektivni fakat', a većim pregled mogućnosti.«
6
) 
Sad »događaji«, »odnosi«, »projekcije«, »mogućnosti« 
mogu imati značenje objektivnog samo za subjekt — ne 
samo s obzirom na zamjetljivost i mjerljivost već i s obzi­
rom upravo na strukturu događanja ili odnosa. Drugim ri­
ječima, subjekt, ovdje uključen, jest konstitutivan, to jest 
mogući subjekt za koji neka data moraju biti ili mogu biti 
shvatljiva kao događanje ili odnos. Ako je to tako, još važi 
Reichenbachova formulacija da u fizici propozicije mogu biti 
formulirane bez obzira na aktualnog promatrača, a »smetnje 
s obzirom na opažanje« ne treba pripisati ljudskom faktoru 
već instrumentu kao »fizikalnoj stvari«
7
). 
Doduše, možemo zaključiti da jednadžbe postavljene 
matematskom fizikom izražavaju (formuliraju) stvarnu kon­
stelaciju atoma, tj. objektivnu strukturu materije. Bez obzi­
ra na bilo kakvo promatranje i mjerenje, »izvan« subjekta 
može A »uključivati« B, »prethoditi« B, »rezultirati s« Β; Β 
može biti »između« C, »veće nego« C, itd. — što bi, još uvi­
jek, značilo da ovi odnosi impliciraju lokaciju, distinkciju i 
identičnost u razlici između A, B, C. Oni tako impliciraju 
sposobnost bitka identičnog u razlici, bitka u odnosu s  . . . u 
određenom modu bitka rezistentnog na druge odnose, itd. 
Samo, ta sposobnost bi bila u materiji, a tad bi sama mate­
rija objektivno bila struktura svijesti. — To je interpreta­
cija koja sadrži jak idealistički elemenat: 
»... neživi objekti, bez oklijevanja, bez pogreške, nap­
rosto svojom egzistencijom integriraju jednadžbe ο kojima 
ništa ne znaju. Subjektivno, priroda nije duhovna — ona ne 
misli matematskim premisama. No, objektivno je priroda du­
hovna — ona može biti mišljena u matematskim određenji­
ma«
8
). 
6 )
 Über den Begriff, Abgeschlossene Theorie', u  D i a l e c t i c a, 
vol, II, br. 1, 1948. g., str. 333. 
7 )
 Philipp G. Frank, loc. cit., str. 85. 
8 )
  C .  F . von Weizsäcker  T h e  H i s t o r y  o f  N a t u r e ; Chi 
cago, University of Chicago Press, 1949, str. 20. 

---