Herbert marcuse

138 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
malna jer je determinirana realnim, koje je konkretno. Kon­
kretnost se ne protivi sistemu općih principa i pojmova — 
dapače, ona zahtijeva takav logički sistem jer se kreće po 
općim zakonima, koji potvrđuju umnost realnog. Umnost 
je to kontradikcije, suprotstavljenih snaga, tendencija, eleme­
nata što konstituiraju kretanje realnog i, kad je ono shvaće­
no, pojam realnog. 
Egzistirajući kao živa kontradikcija biti i pojave, objek­
ti misli su objekti »unutarnje negativnosti«
9
), koja je specifi­
čno svojstvo njihova pojma. Dijalektička definicija određu­
je kretanje stvari od onoga što one nisu ka onome što jesu. 
Razvoj kontradiktornih elemenata koji određuje strukturu 
objekta misli određuje, također, strukturu dijalektičke misli. 
Objekat dijalektičke logike nije ni apstraktna, opća forma ob-
jektiviteta, ni apstraktna opća forma misli — a ni data nepo­
srednog iskustva. Dijalektička logika raščinjava apstrakcije 
formalne logike i transcendentalne filozofije, no, također, po­
riče konkretnost neposrednog iskustva. Iskustvo suženo na 
stvari kako se pojavljuju i kako slučajno jesu — ograniče­
no je, i čak krivo iskustvo. Ono dobiva svoju istinitost kad 
se oslobodi varljive objektivnosti koja skriva činioce iza či­
njenica — to jest, kad razumije svoj svijet kao povijesni uni­
verzum u kome su postojeći fakti djelo čovjekove povijesne 
prakse. Ova praksa (intelektualna i materijalna) jest realnost 
u danome iskustvu; to je, također, realnost koju poima dija­
lektička logika. 
Kad povijesni sadržaj uđe u dijalektički pojam i kad 
metodološki određuje njegov razvoj i funkciju, dijalektička 
misao postiže konkretnost koja povezuje strukturu misli sa 
strukturom stvarnosti. Logička istina postaje povijesna isti­
na. Ontološka napetost između biti i pojave, između »jest« i 
»treba da« postaje povijesna napetost, a »unutarnji negativi-
tet« svijeta objekta je shvaćen kao djelo povijesnog subjekta 
— čovjeka u borbi s prirodom i društvom. Um postaje povi­
jesni um. On je u kontradikciji spram etabliranog poretka 
ljudi i stvari u ime postojećih društvenih snaga koje razot-
9
) Ibidem, str. 38. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
139 
krivaju iracionalan karakter tog poretka — jer racionalan oz­
načava onaj mod mišljenja i djelovanja koji pokreće reduci­
ranje ignorancije, destrukcije, brutalnosti i ugnjetavanja. 
Transformacija ontološke u povijesnu dijalektiku zadr­
žava dvodimenzionalnost filozofske misli kao kritičko, nega­
tivno mišljenje. No, sad se bit i pojava, »jest« i »treba da« 
konfrontiranju u sukobu aktualnih snaga i mogućnosti u dru­
štvu. Ove se ne konfrontiraju kao umsko i neumsko, pravo 
i krivo — jer obje su dio istog postojećeg univerzuma, obje 
participiraju na umskom i neumskom, pravom i krivom. Rob 
je u mogućnosti i da dokine gospodare i da surađuje s nji­
ma. Gospodari su u mogućnosti i da poboljšaju život roba 
i da usavrše njegovo eksploatiranje. Ideja uma se odnosi na 
kretanje i misli i akcije. Ona je teorijski i praktični zahtjev. 
Dijalektička logika razumijeva proturječnosti kao »nuž­
nost« pripadnu samoj »prirodi misli« (zur Natur der Denk­
bestimmungen)
10
) zato što je proturječnost u samoj prirodi 
objekta misli, u stvarnosti u kojoj je umsko još uvijek neum­
sko, a iracionalno još uvijek racionalno. Konsekventno tomu, 
postojeća stvarnost se protivi logici proturječnosti — ona 
favorizira one mode misli koji podržavaju postojeće for­
me života i one mode ponašanja koji ih reproduciraju i 
usavršavaju. Dani realitet ima svoju vlastitu logiku i svoju 
vlastitu istinu. Napor da se shvate kao takve i transcendira-
ju pretpostavlja drugačiju logiku, istinu koja proturječi. Ove 
pripadaju takvom mišljenju koje po svojoj strukturi nije ope-
racionalno; one su strane kako znanstvenom operacionalizmu 
tako operacionalizmu zdravog razuma; njihova povijesna kon­
kretnost se opire kvantificiranju i matematiziranju, s jedne 
strane, te pozitivizmu i empiricizmu, s druge. Otud se ovo 
rebelirajuće mišljenje doima kao ostatak prošlosti, poput 
svake neznanstvene i neempirističke filozofije. Ono se povlači 
pred efikasnijom teorijom i praksom uma. 
10)
 Ibidem. 

---

6. OD NEGATIVNOG KA POZITIVNOM MIŠLJENJU: 
TEHNOLOŠKA RACIONALNOST I LOGIKA DOMINACIJE 
Uprkos svoj promjeni, dominacija čovjeka nad čovje­
kom je u društvenoj zbilji povijesni kontinuum koji povezu­
je predtehnološki i tehnološki um. Društvo koje projektira i 
preduzima tehnološku transformaciju prirode mijenja bazu 
dominacije tako što postepeno nadomješta ličnu ovisnost 
(roba ο robovlasniku, kmeta ο feudalcu, feudalca ο podari-
telju feuda, itd.)
 ovisnošću ο »objektivnom poretku stvari« 
(o ekonomskim zakonima,
 tržištu, itd.). Bez sumnje je »ob­
jektivni poredak stvari« rezultat dominacije, no iz nje sad 
proizlazi viša racionalnost — racionalnost društva koje sve 
efikasnije eksploatira prirodne i mentalne izvore i distribuira 
beneficije ove eksploatacije na sve široj osnovi zadržavajući 
pri tom hijerarhijsku strukturu. Ograničenost ove racionalno­
sti i njezina izopačena sila očituju se u sve većem poroblja­
vanju čovjeka od strane proizvodnog aparata koji perpetuira 
borbu za opstanak i proširuje je u totalnu internacionalnu 
borbu što osakaćuje živote onih koji grade i upotrebljavaju 
proizvodni aparat. 
Na ovom stupnju postaje jasno da je sama racional­
nost sistema problematična. Problem leži u načinu društve­
ne organizacije rada. Kako su veliki preduzetnici i sami volj­
ni da žrtvuju dobrobiti privatne inicijative i »slobodne« kon­
kurencije dobrobitima vladinih naređenja i uredaba, a kako 
se, s druge strane, socijalistička izgradnja odvija putem pro­
gresivne dominacije, to ova organizacija rada nije više podvr­
gnuta preispitivanju. No, pitanje ovdje ne može zastati. Kriva 
organizacija društva zahtijeva dalje objašnjenje u pogledu 
situacije razvijenog industrijskog društva, u kome integraci­
ja prethodno negativnih i transcendirajućih društvenih sna­
ga s postojećim sistemom, izgleda, stvara novu društvenu 
strukturu. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 141 
Transformacija negativne opozicije u pozitivnu ukazu­
je na slijedeći problem: postavši totalitarna na unutrašnjim 
osnovama, »kriva« organizacija odbija alternative. To da su 
opipljive beneficije sistema smatrane vrijednima odbrane — 
pogotovo s obzirom na odbojnost suvremenog komunizma, 
koji se javlja kao historijska alternativa, •— jest, zacijelo, sa­
svim prirodno i ne izgleda da traži dublje objašnjenje. No, 
to je prirodno samo onom mišljenju i ponašanju koje nije 
voljno, a možda je čak i nesposobno da razumije što se 
događa i zašto se događa, onom načinu mišljenja i ponaša­
nja koje je imuno spram bilo kog drugog racionaliteta osim 
postojećeg. U onoj mjeri u kojoj mišljenje i ponašanje ko­
respondira danoj stvarnosti, izražavaju oni krivu svijest — 
odgovaraju i doprinose očuvanju krivog poretka činjenica. 
Ova kriva svijest je utjelovljena u predominantnom tehnič­
kom aparatu koji je i sam reproducira. 
Racionalno i produktivno živimo i umiremo. Znamo 
da je destrukcija cijena progresa kao što je smrt cijena ži­
vota, da su odricanje i rad pretpostavke zadovoljenja i ra­
dosti, da biznis mora napredovati i da su alternative utopis­
tičke. Ta ideologija pripada postojećem društvenom apara­
tu; ona je rekvizit njegova kontinuirana funkcioniranja i dio 
njegova racionaliteta. 
Pa ipak, taj aparat poražava svoju vlastitu svrhu ako 
je ona u tome da se sačini humano egzistiranje na osnovu 
humanizirane prirode. Ako, pak, to nije svrha aparata, tad 
je njegov ratio još više sumnjiv. No, on je, također, više logi­
čan jer je od početka negativno u pozitivnom, nehumano u 
humanizaciji, porobljenje u oslobođenju. Ta dinamika pri­
pada stvarnosti, a ne duhu, stvarnosti u kojoj je znanstve­
ni duh imao odlučnu ulogu u povezivanju s teorijskim i 
praktičnim umom. 
Društvo se reproduciralo u tehničkom kompletiranju 
stvari i odnosa koji su uključivali tehničko iskorištavanje 
ljudi. Drugim riječima, borba za opstanak i eksploatacija 
čovjeka i prirode postale su sve znanstvenije i racionalnije. 
U ovom kontekstu je relevantno dvostruko značenje »racio­
nalizacije«. Znanstvena organizacija i podjela rada su uveli­
ko povisile produktivnost ekonomskog, političkog i kultur-

---