Herbert marcuse

7. TRIJUMF POZITIVNOG MIŠLJENJA: 
JEDNODIMENZIONALNA FILOZOFIJA 
Redefiniranje misli, koje pomaže koordinaciji mental­
nih operacija s operacijama u društvenoj stvarnosti, pretendi­
ra na terapiju. Misao je poravnana s realitetom kad je izliječe­
na od nadilaženja postojećeg pojmovnog okvira koji je ili 
čisto aksiomatski (logika, matematika) ili koekstenzivan s 
etabliranim univerzumom rasuđivanja i ponašanja. Tako ling­
vistička analiza tvrdi da ozdravljuje misao i govor od konfuz­
nih metafizičkih pojmova — od »utvara« manje zrele i manje 
znanstvene prošlosti koje još uvijek proganjaju svijest iako 
one ne objašnjavaju niti određuju. Akcenat je na terapeutskoj 
funkciji filozofske analize — korigiranju abnormalnog pona­
šanja misli i govora, odstranjenju opskurnosti, iluzija, za-
stranjenosti ili, u najmanju ruku, njihovo izlaganje. 
U poglavlju IV sam raspravljao ο terapeutičkom empi-
ricizmu sociologije u izlaganju i korigiranju abnormalnog po­
našanja u industrijskim poduzećima, ο postupku koji impli­
cira
 isključivanje kritičkih pojmova podobnih da dovedu u 
vezu takvo ponašanje s društvom kao cjelinom. Na osnovu 
tog ograničenja teorijski proces postaje direktno praktičan. 
On oblikuje metode boljeg rukovođenja, sigurnijeg planira­
nja, veće efikasnosti, potanje kalkulacije. Analiza u smjeru 
korekcije i poboljšanja završava u afirmaciji; empirizam se 
potvrđuje kao pozitivno mišljenje. 
Filozofska analiza nije neposredna aplikacija takve vr­
ste. Terapeutsko tretiranje misli, u poređenju s ostvarenjima 
sociologije i psihologije, ostaje akademsko. Egzaktno mišlje­
nje, oslobođenje od metafizičkih utvara i besmislenih poj­
mova odista se može smatrati svrhom u samoj sebi. Štaviše, 
tretiranje misli u lingvističkoj analizi njegova je vlastita stvar 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 
163 
i njegovo vlastito pravo. Ideologijski karakter takva tretmana 
misli ne treba prejudicirati dovodeći u vezu borbu protiv poj­
movne transendencije preko postojećeg univerzuma rasuđi­
vanja s borbom protiv politike transendencije preko posto­
jećeg društva. 
Poput bilo koje filozofije koja zaslužuje taj naziv, ling­
vistička analiza govori sama za sebe i određuje svoj vlastiti 
stav spram stvarnosti. Svoju glavnu brigu ona vidi u raskrin­
kavanju transcendentnih pojmova; za svoj okvir razmatra­
nja proklamira opću upotrebu riječi, različitost unutar pre-
dominantnog ponašanja. S tim karakteristikama ona naznaču­
je svoju poziciju u filozofskoj tradiciji — ona je na suprot­
nom polu spram one misli koja je izgradila svoja shvaćanja 
u napetosti, čak proturječju spram predominantnog svijeta 
rasuđivanja i ponašanja. 
Takvi modi misli koji proturječe postojećem svijetu, 
negativno su mišljenje. »Moć negativnog« je princip koji vla­
da razvojem pojmova, a proturječje postaje bitno svojstvo 
uma (Hegel). Ovo svojstvo misli nije bilo ograničeno na od­
ređen tip racionalizma; ono je bilo odlučan element u tra­
diciji empirizma. Empirizam nije nužno pozitivan; njegov 
stav prema postojećem ovisi ο svojevrsnoj dimenziji iskustva 
koja funkcionira kao izvor znanja i kao temeljni okvir raz­
matranja. Na primjer,
 čini se da su senzualizam i materijali­
zam per se negativni spram društva u kome su neispunjene 
vitalne nagonske i materijalne potrebe. Za razliku od toga, 
empiricizam lingvističke analize se kreće u okvirima koji ne 
dozvoljavaju takvo proturječje — u preovlađujućem svijetu 
ponašanja samo-nametnuto ograničenje na predominantno 
ponašanje vodi k imanentno pozitivnom stavu. Uprkos nepo­
pustljivo neutralnom pristupu filozofa, prethodno ograniče­
na analiza podliježe moći pozitivnog mišljenja. 
Prije nego što pokušam pokazati taj inherentno ideo­
loški karakter lingvističke analize, treba da opravdam svoje, 
kako može izgledati, arbitrarno i omalovažavaj uče poigrava­
nje terminima »pozitivan« i »pozitivizam«. To ću učiniti tako 
što ću se ukratko osvrnuti na njihovo porijeklo. Sve od nje­
gove prve upotrebe, vjerovatno u školi Saint-Simona, termin 
»pozitivizam« obuhvaća 1) važenje spoznaje na osnovu iskus-

---

164 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
tva činjenica; 2) orijentaciju spoznaje na prirodne znanosti 
kao model izvjesnosti i egzaktnosti; 3) vjerovanje da progres 
u znanju ovisi ο toj orijentaciji. Konsekventno tomu, pozitivi-
zam je borba protiv svake metafizike, transcendentalizma i 
idealizma kao
 opskurantističkih i regresivnih načina mišlje­
nja. U onoj mjeri u kojoj je dani realitet znanstveno obuhva­
ćen i transformiran, u kojoj društvo postaje industrijsko i 
tehnološko, pozitivizam nalazi u društvu medij za realizira­
nje (i važenje) svojih shvaćanja — harmoniju teorije i pra* 
kse, istine i činjenica. Filozofska misao se obrće u afirmativ-
nu misao; filozofska kritika kritizira unutar danog društve­
nog okvira i žigoše nepozitivne pojmove kao puku spekula­
ciju, sanje ili fantazije
1
). 
Svijet rasuđivanja i ponašanja, koji progovara u Sa-
int-Simonovom pozitivizmu, jest svijet tehnološke stvarnosti. 
U njemu se vrši transformiranje svijeta objekta u instrumen­
talni svijet. Mnogo toga što je još uvijek izvan instrumental­
nog svijeta — nepokorena, slijepa priroda — sad se pokazuje 
unutar dohvata znanstvenog i tehničkog progresa. Metafizička 
dimenzija, ranije genuino polje racionalne misli, postoje ira­
cionalna i neznanstvena. Na temelju svoje vlastite realizacije 
um odbija transcendenciju. Na kasnijem stupnju, u suvreme­
nom pozitivizmu, nisu više znanstveni i tehnički progres ono 
što motivira odbijanje; sužavanje misli nije manje oštro zato 
što je nametnuto po samom sebi — kao vlastiti metod filo­
zofije. Ogroman je napor u suvremenom svijetu da se redu­
cira djelokrug i istina filozofije, a filozofi sami proklamiraju 
nemoć i neefikasnost filozofije. Ona ostavlja postojeći rea­
litet nedirnut; ona se grozi prestupa. 
1)
 Konformistički stav pozitivizma, u odnosu na radikalno ne-
konformistačke načine mišljenja, javlja se, možda, prvi put u optuž­
bama Fouriera. Sam Fourier je vidio (u La  F a u s s e  I n d u s t r i e , 
1835. g., vol. I, str. 409.) totalnu komercijalizaciju građanskog društva 
kao plod »našeg progresa u racionalizmu i pozitivizmu«. Citirano u 
André Lalande,  V o c a b u l a i r e  T e c h n i q u e et  C r i t i q u e d e la 
P h i l o s o p h i e , Paris, Presses Universitaires de France, 1956. g., str. 
792. Za razne konotacije izraza »pozitivan« u novoj znanosti ο društvu i 
ο suprotnosti spram »negativan«, pogledaj  D o c t r i n e de  S a i n t — 
S i m o n , ed. Bougie i Halévy, Paris, Rivière, 1924. str. 181. i dalje. 
J E D N O D I M E N Z I O N A L N A MISAO 
165 
Austinovo prezrivo tretiranje alternativa spram
 opće 
upotrebe riječi i njegovo ozloglašenje onog što »razmišljamo 
popodne u svojim naslonjačama«, nadalje Wittgensteinovo 
uvjeravanje da filozofija »ostavlja sve takvo kakvo jest« — 
takve izjave
2
) očituju, po mom mišljenju, akademski sadoma-
zohizam, samoponižavanje i samooptužbu intelektualca čiji 
rad ne rezultira znanstvenim, tehničkim ili sličnim ostvare­
njima. Ovo afirmiranje nemoći i ovisnosti prisvaja Humov 
stav legitimiranog zadovoljstva ograničenjima razuma, koja, 
kad su shvaćena i prihvaćena, štite čovjeka od beskorisnih 
avantura svijesti i potpuno ga osposobljuju da se orijentira 
u onom što ga okružuje. No, kad je Hume detronizirao sup­
stancije, on se borio s moćnom ideologijom, dok njegovi da­
našnji sljedbenici pružaju intelektualno opravdanje za ono 
što je društvo već odavno postiglo — naime oni ozloglašuju 
alternativne mode mišljenja koji proturječe postojećem svi­
jetu rasuđivanja. 
Vrijedan analize je stil u kome se prezentira taj filo­
zofski biheviorizam. čini se da se on kreće između dva pola 
— nepogrešivog, vrhunskog autoriteta i indolentne familijar­
nosti. Oba trenda su potpuno stopljena u Wittgensteinovoj če­
stoj upotrebi imperativa s intimnim, udostojavajućim »ti« 
(»du »thou«)
3
); isto tako, u uvodnom poglavlju The Concept 
of Mind Gilberta Rylea, gdje iza prikaza »Descartesova mita« 
kao »oficijelne doktrine« ο odnosu tijela i svijesti slijedi pre­
liminarno pokazivanje njezine »apsurdnosti«, a ovo evocira 
Johna Doea i Richarda Roea i što oni misle ο
 »prosječnom 
plaćaocu takse«. 
2
) Za slične deklaracije pogledaj Ernest Gellner,  W o r d s  A n d 
T h i n g s , Boston, Beacon Press, 1959, str. 100, 256. i dalje. Teza d-i 
filozofija ostavlja sve kao što jest može biti istinita u kontekstu Marxo-
vih Teza ο Feuerbachu (gdje je u isto vrijeme negirana), ili, kao sa-
mokarakterizacija neopozitivizma, no,
 netačna je kao opći sud ο filo­
zofskoj misli. 
3
)  P h i l o s o p h i c a l  I n v e s t i g a t i o n s , New York, Mac-
millan, 1960. g.: »I tvoji obziri su nesporazumi. Tvoja pitanja se odnose 
na
 riječi . . .« (str. 49.) »Nemoj više nikada misliti na razumijevanje 
kao duševni događaj! — Jer način govora je ono što te zbunjuje. Nego 
se upitaj . . .« (str. 61). »Prevedi sebi slijedeći slučaj . . .« (str. 62) 
i passim. 

---