Herbert marcuse

72 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
jest znači poraz, rezignaciju i smrt. Zlodjela društva, pakao 
koji je čovjek učinio za čovjeka postaju nepokorljive kozmi­
čke snage. 
Napetost između aktualnog i mogućeg je preoblikova­
na u nerješiv konflikt u kome je pomirenje po gracilnosti 
djela kao forme: ljepota kao »promesse de bonheur«. U for­
mi djela su stvarne okolnosti postavljene u jednu drugu di­
menziju u kojoj se realitet pokazuje kao što jest. Tako on 
govori istinu ο sebi; njegov jezik prestaje biti jezik varke, 
ignorancije i
 prepuštanja. Umjetničko kazivanje naziva fakte 
njihovim imenom i njihova vladavina se ruši; ono potko­
pava svakodnevno iskustvo i pokazuje da je ovo osakaćeno i 
lažno. No, umjetnost ima tu magičnu moć samo kao moć 
negiranja. Ona može govoriti svojim vlastitim jezikom samo 
dok su žive slike koje odbijaju i opovrgavaju postojeći po­
redak. 
Flaubertova Madame Bovary se razlikuje od jednako 
tužnih ljubavnih priča suvremene literature činjenicom da 
je skromni Vokabular njenog stvarnog života još uvijek sa­
državao vizije ove heroine, ili, ona je čitala priče koje su 
sadržavale te vizije. Njena težnja je bila fatalna jer tamo nije 
bilo psihoanalitičara. Nije ga bilo jer on u njenom svijetu 
ne bi bio u stanju da je izliječi. Ona bi ga bila odbila kao 
dio poretka Yonvillea, koji ju je uništio. Njena priča je »tra­
gična« jer je zaostalo bilo društvo u kome se odigrala, sek­
sualni moral još neliberaliziran, a psihologija još neinstitu-
cionalizirana. Društvo koje je tad tek dolazilo »riješilo« je 
njen problem tako što ga je obuzdalo. Zacijelo bi bilo bes­
misleno reći da je njena tragedija, ili tragedija Romea i Ju­
lije, riješena modernom demokracijom. No, isto tako bi bes­
misleno bilo poreći historijsku bit te tragedije. Razvoj tehno­
loškog realiteta ne potkopava samo tradicionalne forme već 
i samu bazu umjetničke alijenacije — to jest, on tendira 
obezvaživanju ne samo određenih »stilova«, već, također, sa­
me supstancije umjetnosti. 
Bez sumnje, alijenacija nije jedina karakteristika um­
jetnosti. Analiza, a čak i naznačavanje tog problema jest iz­
van okvira ovog djela, no, možemo pružiti neke sugestije u 
cilju pojašnjenja. Kroz cijele periode civilizacije umjetnost se 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
73 
javlja kao potpuno integrirana u pripadno društvo. Egipat­
ska, grčka i gotička umjetnost poznati su primjeri; obično se 
navodi Bach i Mozart da bi se potvrdile »pozitivne« strane 
umjetnosti. Mjesto umjetničkog djela u predtehnološkoj i 
dvodimenzionalnoj kulturi veoma je različito od njegova mje­
sta u jednodimenzionalnoj civilizaciji, ali alijenacija karak- i 
terizira kako afirmativnu tako i negativnu umjetnost. 
Odlučna razlika nije psihološka — između umjetnosti 
kreirane u radosti i umjetnosti sačinjene u tuzi, između du- . 
ševnog zdravlja i neuroze, već razlika između umjetničke i ; 
društvene zbilje. Bitan kvalitet čak najafirmativnije umjet­
nosti je rascjep od društvenog realiteta, iracionalno ili racio­
nalno suprotstavljanje; ona je otuđena takođe od same pub­
like kojoj se obraća. Bez obzira koliko su hram i katedrala 
bili blizu i poznati ljudima koji su živjeli oko njih, oni su 
ostail u zastrašujućem i uzvišenom kontrastu spram svako­
dnevnog života roba, seljaka i obrtnika — a, možda, čak , 
spram svakodnevnog života njihovih gospodara. « 
Bilo da je to ritualizirano ili ne, umjetnost sadrži ra-
cionalitet negacije. U svojim naprednim pozicijama, ona je 
veliko odbijanje — protest protiv onoga što jest. Sačinjeni 
modi u kojima se čovjek i stvari pojavljuju, pjevaju, ogla­
šavaju i govore jesu modi opovrgavanja, slamanja i krei­
ranja nanovo njihove faktične egzistencije. No, ti modi ne­
gacije plaćaju danak antagonističkom društvu s kojim su 
vezani. Kako je svijet umjetnosti koji oni tvore odvojen od 
sfere rada u kojoj društvo reproducira sebe i svoju mizeriju, 
ostaje on, sa svom svojom istinom, privilegija i iluzija. 
Uprkos svoj demokratizaciji i popularizaciji, umjetnost 
nastavlja u toj formi kroz devetnaesto i u dvadeseto stoljeće. 
»Viša kultura« u kojoj se izvodi ta alijenacija ima svoj vlas­
titi ritual i stil. Salon, koncert, opera, kazalište oblikovani 
su tako da kreiraju i zazivaju jednu drugu dimenziju rea­
liteta. Njihovo posjećivanje zahtijeva pripreme kao za sve­
čanost; oni odsijecaju i transcendiraju svakodnevno iskustvo. 
Sad razvijeno tehnološko društvo sve više zatvara taj 
bitni rascjep između umjetnosti i poretka svakodnevnog ži­
vota što ga je održavala umjetnička alijenacija. Njegovim 

---

74 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
zatvaranjem je sad odbijeno i veliko neprihavaćanje; »druga 
dimenzija« je apsorbirana u predominantnom toku zbivanja. 
I samo djela alijenacije su inkorporirana u ovo društvo, pa 
cirkuliraju kao dio ili pošiljka opreme koja dekorira i psiho-
analizira predominantan tok. Ona tako postaju komerci­
jalna dobra — prodaju se, pružaju udobnost i uzbuđenje. 
Neokonzervativni kritičari Ijevičarskih kritičara maso­
vne kulture izruguju se protestu protiv instaliranja Bachove 
muzike čak i u kuhinje, protiv Platona i Hegela, Schelleya i 
Baudelairea, Marxa i Freuda u prodavaonicama robe široke 
potrošnje. Oni insistiraju na uvažavanju činjenice da su kla­
sici napustili mauzolej i da su oživjeli, da su ljudi baš utoli­
ko obrazovaniji. Istina, no, oživljujući kao klasici, oni žive 
drugačije nego što su sami; lišeni su svoje antagonističke sna­
ge, osuđenja, koje je upravo i bilo dimenzija njihove istine. Ta­
ko se fundamentalno izmijenila intencija i funkcija tih djela. 
Dok su nekad bila u kontradikciji sa statusom qvo, sad ta 
kontradikcija iščezava. 
Takvo asimiliranje je historijski preuranjeno; ono za­
sniva jednakost u kulturi, a očuvava dominaciju. Društvo 
eliminira prerogative i privilegije feudalno aristokratske kul­
ture skupa s njenim sadržajem. To da su transcendirajuće 
istine umjetnosti, estetika života i misao bili pristupačni sa­
mo manjini bogatih i obrazovanih jest greška represivnog 
društva. Ona se ne može korigirati džepnim izdanjima, op­
ćim školovanjem, long-play pločama i ukidanjem svečane od­
jeće za kazalište i koncertnu dvoranu *)· Privilegije u kulturi 
su izražavale nepravdu slobode, suprotnost između ideolo­
gije i stvarnost, odvojenost intelektualne proizvodnje od ma­
terijalne. No, one su, takođe, osigurale zaštićenu domenu u 
kojoj su tabuirane istine mogle preživjeti u apstraktnoj pu­
nini — udaljene od društva koje ih je obuzdavalo. 
Sad je odstranjena ta udaljenost — as njom suprot­
stavljanje i optužba. Još uvijek postoje tekst i ton, ali je po­
korena distancija po kojoj su bili Luft von anderen Plane-
1) Da ne bude nesporazuma: u granici svoga dosega, džepna iz­
danja, opće obrazovanje i long-play ploče istinski su blagoslov. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
75 
ten
  2
) . Umjetnička alijenacija postaje tako funkcionalna kao 
i arhitektura novih kazališta i koncertnih dvorana u kojima 
se prikazuje. Također su i ovdje racionalno i zlo nerazdvojivi. 
Bez sumnje je nova arhitektura bolja, tj. ljepša i praktičnija 
od čudovišta viktorijanske ere. No, ona je i »integriranija« 
— kulturni centar urasta u trgovinski centar, centar mjesne 
vlasti ili u sjedište vlade. Dominacija ima vlastitu estetiku, a 
demokratska dominacija demokratsku estetiku. Dobro je da 
sad gotovo svatko može imati umjetnička djela u svojim 
prstima tako što okreće dugme svoga televizora ili što samo 
stupi u obližnju prodavnicu robe široke potrošnje. Pa ipak, u 
tom emitiranju, ona se pretvaraju u kotačiće u mašini kulture 
koja prepravlja njihov sadržaj. 
Skupa s drugim modima negacije, umjetnička alije­
nacija je prevladana procesom tehnološkog racionaliteta. Kad 
je sagledana kao učinak tehničkog progresa, promjena razot­
kriva svoju dubinu i stepen svoje ireverzibilnosti. Suvremeni 
stupanj razvoja daje novo određenje mogućnostima čovjeka 
i prirode u skladu s novim raspoloživim sredstvima za nji­
hovu realizaciju. U svjetlosti tih mogućnosti predtehnološke 
koncepcije gube svoju moć. 
Valjanost njihove istine je vilikim dijelom ovisila ο ne­
uključenoj i nepokorenoj dimenziji čovjeka i prirode, ο uskim 
granicama organizacije i manipulacije, ο »nerastvorljivoj sr­
ži« koja se opirala integraciji. U potpuno razvijenom indu­
strijskom društvu tu nerastvorljivu srž sve više istanjuje teh­
nološki racionalitet. Bez sumnje, fizička transformacija svi­
jeta zahtijeva mentalnu transformaciju njegovih simbola, sli­
ka, ideja. Očito, kad gradovi, i magistrale, i nacionalni par­
kovi niču na negdašnjim selima, dolinama i šumama, kad 
motorni čamci jure po jezerima, a avioni paraju nebo — tad 
ova područja, kao područja suprotstavijenog, gube karakter 
kvalitativno drugačije stvarnosti. 
Kako je kontradikcija djelo logosa — racionalna kon­
frontacija »toga što nije« s onima »što jest« — ona mora 
2
) Stefan George, u Arnold Schönbergovu kvartetu u Fis-molu. 
Pogledaj : Th. W. Adorno,  P h i l o s o p h i e  d e r  n e u e n  M u s i k , 
J. C. B. Mohr, Tübingen, 1949, str. 19. i dalje. 

---