Herbert marcuse

102 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
i procesa njihova posredovanja kao povijesnog procesa. Tako 
se »druga« dimenzija misli javila kao povijesna dimenzija — 
potencijalnost kao povijesna mogućnost, a njezina realizaci­
ja kao povijesno događanje. 
Potiskivanje ove dimenzije u društvenom totalitetu ope-
racionalne racionalnosti je potiskivanje povijesti, a to nije 
akademsko, već političko pitanje. To je potiskivanje vlastite 
prošlosti društva — i njegove budućnosti utoliko što se ta 
budućnost obraća kvalitatavnoj promjeni, negaciji postoje­
ćeg. Totalitet u kome su kategorije slobode postale razmjen-
Ijive, i čak identične sa svojim suprotnostima, ne samo da 
prakticira orwellianski i ezopovski jezik već i suzbija i zabo­
ravlja historijsku stvarnost — užas fašizma; ideju socijaliz­
ma; pretpostavke demokracije; sadržaj slobode. Kad birok­
ratska diktatura vlada komunističkim društvom i određuje 
ga, kad fašistički režimi funkcioniraju kao partneri slobod­
nog svijeta, kad je program prosvijećenog kapitalizma uspje­
šno poražen tako što ga se etiketira »socijalizmom«, kad su 
temelji demokracije harmonično dokinuti u demokraciji, tad 
su stari povijesni pojmovi obezvrijeđeni modernim operacio-
nalnim redefinicijama. Te redefinicije su falsifikacije, koje, 
nametnute od strane postojećih sila i moći činjenica, služe 
transformiranju krivosti u istinu. 
Funkcionalni jezik je radikalno antipovijesni jezik; ope-
racionalna racionalnost ima malo mjesta za povijesni um i 
malo koristi od njega
1 8
). Da li je taj antipovijesni trend dio 
borbe protiv one dimenzije duha u kojoj bi se mogle razvi­
ti centrifugalne sposobnosti i snage — sposobnosti i snage 
koje bi trebale zapriječiti totalnu koordinaciju individuuma 
s društvom? Sjećanje na prošlost može rezultirati opasnim 
uvidima, a izgleda da je postojeće društvo shvatilo subver-
1 8
) To ne znači da historija, privatna i opća, iščezava iz danog 
univerzuma događanja. Dosta često se evocira bilo u vezi s očevima 
osnivačima, ili Marxom — Engelsom — Lenjinom, ili pak sa skromnim 
porijeklom predsjedničkog kandidata. No i ovo su ritualizirana zazi-' 
vanja koja ne dozvoljavaju razvoj prisjećenog sadržaja; često puko za­
zivanje služi blokiranju takva razvoja koji bi pokazao njegovu povi­
jesnu neadekvatnost. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
zivnost sadržaja memorije. Sjećanje je mod disocijacije od 
danih fakata, mod »posredovanja« koji na trenutke razbija 
sveprisutnu moć datih činjenica. Pamćenje sabire teror i nadu 
prošlosti. I teror i nada oživljuju, no dok se u stvarnosti te­
ror ponavlja u uvijek novim formama, nada ostaje nada. Bo­
jazni i aspiracije čovječanstva potvrđuju se u individualnoj 
memoriji koja oživljuje lične doživljaje — opće je u pojedi­
načnom. Povijest očuvana pamćenja. Nadvladava ga totalitar­
na moć bihevioralnog univerzuma: 
»Ljudsko strašilo bez memorije  . . . nije proizvod propa­
danja  . . . već je ono povezano s principima napretka građan­
skog društva.« »Ekonomisti i sociolozi, poput Wernera Som-
barta i Maxa Webera, princip tradicionalizma su pridali feu­
dalnim formama društva, a princip racionaliteta građan- -
skim. To znači ništa manje nego da građansko društvo u 
svom razvoju likvidira sjećanje, vrijeme, uspomenu kao ne­
ku vrstu iracionalnih ostataka .. .«.
,9
) 
Sve veći racionalitet razvijenog industrijskog društva 
tendira likvidiranju uznemirujućih elemenata vremena i sje­
ćanja kao »iracionalnog ostatka«, a isto tako i likvidiranju uz­
nemirujuću racionalnost sadržanu u tom iracionalnom ostat­
ku. Prepoznavanje prošlosti i odnošenje na prošlost kao sada­
šnjost suprotstavljeno je funkcionalizaciji misli u postojećem 
realitetu, funkcionalizaciji kao učinku postojećeg realiteta. 
Ono se opire zatvaranju danog univerzuma rasuđivanja i pona­
šanja; ono omogućuje razvoj pojmova koji destabiliziraju i 
transcendiraju zatvorenost u postojeće tako što ga razumije­
vaju kao povijesnu datost. Suočena s danim društvom kao ob­
jektom svoje refleksije, kritička misao postaje povijesna svi­
jest, a kao takva ona je bitno prosuđivanje
2 0
). Ovo prosuđiva­
nje je daleko od toga da bi nužno uključivalo indiferentni re­
lativizam. Ono u zbiljskoj povijesti čovjeka traži kriterije isti-
1 9
) Th. W. Adorno, »Was bedeutet Aufarbeitung der Vergangen­
heit?«, u: Bericht über Erzieherkonferenz am 6 und 7 November in 
Wiesbaden; Frankfurt, 1960, str. 14. Ο borbi protiv povijesti bit će 
dalje raspravljano u poglavlju VII. 
20
) Pogledaj str. 10, 11. i poglavlje V. 

---

104 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
nitosti i krivosti, napredovanja i nazadovanja
21
)- Posredo­
vanje prošlosti sa sadašnjošću razotkriva činioce koji su re­
zultirali činjenicama, determinirali način života, uspostavili 
gospodare i sluge; ono zacrtava granice i alternative. Kad ta 
kritička svijest govori, ona govori »le langage de la con­
naissance« (Roland Barthes), koji rastvara zatvoreni unjyer^_ 
zum rasuđivanja.! njegovu krutu strukturu. Ključni termi­
ni tog jezika nisu hipnotičke imenice koje beskonačno sazi­
vaju iste zamrznute predikate. Naprotiv, oni dozvoljavaju ot­
voreno razvijanje; čak, štaviše, razvijaju svoj sadržaj u kon­
tradiktornim predikatima. 
Komunistički manifest pruža klasičan primjer. Ovdje 
svaki od dva ključna termina — buržoazija i proletarijat, 
»vlada« suprotnim predikatima. Buržoazija je subjekt tehni­
čkog progresa, oslobođenja, pokoravanja prirode, stvaranja 
društvenog bogatstva — izopačenja i destrukcije tih ostva­
renja. Slično tome, proletarijat nosi atribute totalnog ugnje­
tavanja i totalnog poražavanja ugnjetavanja. 
Takav dijalektički odnos suprotnosti, sadržan u gor­
njoj postavci omogućen je poimanjem da je subjekt povijesni 
činilac čiji se identitet konstituira u povijesnoj praksi i sup­
rotstavljanju povijesnoj praksi, u društvenoj stvarnosti i na­
suprot njoj. Raspravljanje razvija i izriče konflikt između 
stvari i njezine funkcije, a taj konflikt nalazi svoj jezični iz­
raz u rečenicama koje povezuju kontradiktorne predikate u 
logičku jedinicu — pojmovni izraz objektivne stvarnosti. Za 
razliku od orwellianskog jezika, suprotnost je demonstrirana, 
učinjena ekspiicitnom, objašnjena i optužena. 
Kontrast između dva jezika ο kojima je riječ ilustrirao 
sam stilom Marxove teorije, no kritički kvaliteti spoznaje 
nisu ekskulzivne karakteristike Marxova stila. Možemo ih ta­
kođer naći (iako u drugačijim modima) u stilu velike kon­
zervativne i liberalne kritike građanskog društva u razgra-
njavanju. Na primjer, s jedne strane jezik Burkea i Tocque-
villea, a s druge strane jezik Johna Stuarta Milla je u velikoj 
21
) Za dalje raspravljanje ο ovim kriterijima pogledaj poglavlje 
VIII. 
JEDNODIMENZIONALNO
 DRUŠTVO 
105 
mjeri demonstrativan, konceptualan, otvoren — još se nije 
podredio hipnotičko-ritualnim formulama današnjeg neokon-
zervativizma i neoliberalizma. 
Autoritarno ritualiziranje rasuđivanja je još upecati ji-
vije tamo gdje upliviše i sam dijalektički jezik. Zahtjevi pre­
stiža u industrijalizaciji i totalnog podređivanja čovjeka pro­
izvodnom aparatu očituje se u autoritarnoj transformaciji 
marksističkog jezika u staljinistički i poststaljinistički. In­
terpretacija ovih zahtjeva od strane vođa koji kontroliraju 
aparat određuje što je ispravno, a što krivo, što je istinito, 
a što lažno. Oni ne ostavljaju ni prostora ni vremena za ras­
pravljanje koje bi pokazalo rascjepničke mogućnosti alterna­
tive. Ovaj jezik nije više uopće podoban za »rasuđivanje«. 
On artikulira činjenice i utvrđuje ih na osnovu moći aparata 
— proklamiranje je koje ratificira samo sebe. Na ovom mje­
stu
2 2
) je dostatno da citiramo i parafraziramo Rolanda Bart­
hesa: »Više nema bilo kakva razmaka između imenovanja i 
prosuđivanja, zatvaranje jezika je kompletno . . .« 
Zatvoren jezik ne demonstrira i ne objašnjava — on 
saopćava odluku, dictum, zapovijed. Kad daje određenja, ona 
postaju »odvajanje dobra od zla«. Jezik utvrđuje nesumnjivo 
ispravno i krivo, a pri tome je jedna vrijednost opravdanje 
neke druge vrijednosti. On se kreće u tautologijama, a ta-
utologije su vraški efektne »rečenice«. One izriču sudove u 
»prejudiciranoj formi«; artikuliraju službenu osudu. Na pri­
mjer, »objektivni sadržaj«, tj. određenje termina kao što su 
»skretanje«; »revizionist« jest kazneni zakon. Valjanost takve 
vrste proizvodi svijest za koju je jezik postojećih moći jezik 
istine
2
"). 
Na žalost, to nije sve. Proizvodni rast postojećeg ko­
munističkog društva osuđuje, takođe, slobodarsku komunis­
tičku opoziciju; ritualizacija nadvladava jezik koji pokušava 
dozvati u svijest izvornu istinu i očuvati je. Orijentacija rasu­
đivanja (i akcije) na termine kao što su »proletarijat«, »rad­
nički savjeti«, »diktatura staljinističkog aparata« postaje ori-
2 2
) Pogledaj moj  S o v i e t  M a r x i s m , loc. cit, -tr. 87. i dalje. 
2 3
) Roland Barthes, loc. cit., str. 37—40. 

---