Herbert marcuse

94 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
ributa koji se beziznimno pridijevaju kad je dotična imenica 
izgovorena ili napisana. Na Zapadu je analitička predikacija s 
terminima slobodno preduzimanje, inicijativa, izbori, indivi­
duum; na Istoku, terminima radnici i seljaci, izgradnja ko­
munizma i socijalizma; ukidanje neprijateljskih klasa. Na 
obje strane je oponiranje događanju koje bi sezalo preko 
zatvorene analitičke strukture neispravno, ili je propaganda, 
iako su sredstva potkrepljivani a istine i stupnjevi kažnjava­
nja veoma različiti. U takvom univerzumu javnog rasuđivanja 
jezik se kreće u sinonimima i tautologijama; u stvari, nikad 
ne ide ka kvalitativnoj razlici. Analitička struktura odvaja 
imenicu, po kojoj se ravnaju druge riječi, od onih njezinih 
sadržaja koji bi obezvažili, ili, u najmanju ruku, omeli prih­
vaćenu upotrebu imenice u iskazima politike i javnog mnje­
nja. Ritualiziran pojam je učinjen imunim spram kontradik­
cije. 
Tako je određenjem tih poj om va, zatvorenim termini­
ma onih moći koje oblikuju odnosni univerzum rasuđivanja, 
zaprečeno izražavanje činjenice da je predominantan mod slo­
bode sužanjstvo i da je predominantan mod jednakosti na­
metnuta nejednakost. Rezultat je poznati orwellianski jezik 
(»mir je rat« i »rat je mir« itd.), koji je, bez sumnje, samo 
jezik terorističkog totalitarizma. Ništa manje nije orwellian­
ski kad kontradikcija nije eksplicitna, već kad je uključena 
u imenicu. Sasvim je udomaćeno to da se partija koja radi 
za odbranu i rast kapitalizma naziva »socijalistička«, a des­
potska vlada »demokratska«, te falsificirani izbori »slobod­
ni«. Ovakva lingvistička i politička obilježja datiraju mnogo 
prije Orwella. 
Relativno novo je opće prihvaćanje ovih laži u javno i 
privatno mnijenje, prikrivanje njihova monstruozna sadržaja. 
Širenje i efikasnost ovog jezika potvrđuje trijumf društva 
nad protivurječnostima sadržanim u njemu; one se reprodu­
ciraju bez pucanja društvenog sistema. Otvorena, bučna kon­
tradikcija je postala shema govora i publiciteta. Sintaksa kra­
tica proklamira pomirenje suprotnosti tako što ih spaja u čvr­
ste i udomaćene strukture. Pokušat ću da pokažem da su »čista 
bomba« i »neopasne radioaktivne padavine« samo ekstremne 
kreacije normalnog stila. Nekad smatrana glavnim logičnim 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
95 
prestupom, kontradikcija sad postaje princip logike manipu­
liranja — realistička karikatura dijalektike. Logika je to dru­
štva koje sebi može dozvoliti da raspolaže logikom i da se 
igra destrukcijom, društva s tehnološkim ovladavanjem du­
hom i materijom. 
Univerzum rasuđivanja u kome su pomirene suprotno­
sti ima čvrstu bazu za takvo sjedinjenje — beneficijelnu ra­
zornost. Totalna komercijalizacija spaja one sfere života 
koje su ranije bile antagonističke, a ovo jedinjenje se izraža­
va u neometanom ligvističkom spajanju onih dijelova govo­
ra koji se sukobljuju. Veliki dio javno govorene i štampane 
riječi čini se nedovoljno prekondicioniranom čovjeku kraj­
nje nadrealistički. Naslovi poput »Radnik traži harmoniju 
projektila«
7
) i oglasi poput »Luksuzno sklonište od radio­
aktivnih padavina«
8
) još uvijek mogu evocirati naivnu reak­
ciju da su »radnik«, »projektil« i »harmonija« nepomirljive 
protivurječnosti i da nema ni logike ni jezika koji bi bili u 
stanju ispravno objediniti luksuz i atomske radijacije. No, i 
logika i jezik postaju savršeno razumljivi kad čujemo da je 
cijena nuklearne podmornice naoružane projektilima 
120,000.000 dolara i da je model skloništa po 1.000 dolara 
opremljen tepisima, scrabbleom* i TV aparatima. Važenje 
nije primarno u činjenici da je to jezik prodaje (izgleda da 
biznis sa skloništima od posljedica atomskog bombardiranja 
nije bio tako dobar), već u tome što on proizvodi neposred­
no identificiranje posebnih i općih interesa, biznisa i nacio­
nalne moći, prosperiteta i potencijalnog uništenja. U kazali­
šnoj najavi »Posebna večernja predstava povodom izbora, 
Strindbergov Ples smrti«
9
) slučajno je promakla istina. Ova 
najava programa razotkriva povezanost u manje ideologij­
skoj formi nego što je ona obično dopuštena. 
Unificiranje suprotnosti što karakterizira komercijalni 
i politički stil, jest jedan od mnogih načina kojima se rasu-
7
)  N e w  Y o r k  T i m e s , Decembar  1 , 1960. 
8
) Ibidem, Novembar 2, 1960. 
9
) Ibidem, Novembar 7, 1960. 
*) Društvena igra — op. prev. 

---

96
 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
đivanje i komunikacija imuniziraju protiv izraza protesta i 
odbijanja. Kako mogu protest i odbijanje naći pravu riječ 
kad organi postojećeg poretka priznaju i oglašavaju da je 
mir zapravo ivica rata, da fundamentalna oružja nose ozna­
ke svojih cijena (u kojima je, dakako, sadržan i profit), da 
sklonište od bombardiranja treba da pruži udobnost. Manife­
stirajući protivuriječnosti koje označavaju njegovu istinu, ovo 
rasuđavanje se zatvara spram svih drugih rasuđivanja koja ni­
su na njegovom vlastitom stanovištu. Svojom sposobnošću 
da asimilira sve druge pozicije u svoje vlastite ono pruža 
mogućnosti kombiniranja najveće tolerancije s najvećom 
uniformnošću. No, ipak njegov jezik svjedoči ο represiv­
nom karakteru tog jedinstva. To je jezik konstrukcija ko­
je
 nameću primaocu iskrivljeno i skraćeno značenje, bloki­
ran razvoj sadržaja, primanje onog što se nudi u formi u 
kojoj je servirano. 
Analitička predikacija je takva represivna konstrukci­
ja. Stalno sparivanje određne imenice s istim »objašnjavaju-
ćim« pridjevima i svojstvima čini rečenicu hipnotičnom for­
mulom koja, beskonačno ponavljana, fiksira značenje u svi­
jesti primaoca. On ne misli ο bitno drugačijim (i moguće 
istinskim) eksplikacijama imenice. Kasnije ćemo ispitati dru­
ge konstrukcije u kojima se razotkriva autoritarni karakter 
jezika. Svima im je zajedničko zatvaranje i skraćenje sin­
takse što odsijeca razvoj značenja, a stvara fiksirana obličja 
koja se nameću premoćnom i krutom konkretnošću. Dobro 
je to poznata tehnika industrijske propagande, gdje se takav 
jezik metodički upotrebljava za »udomaćenje određenih sli­
ka« koje se usijecaju u svijet i u proizvod i pomažu da 
se prodaju ljudi i robe. Govorni i pisani jezik je grupiran 
oko »čvrsto fiksiranih pravaca« i »atraktivnosti« što posre­
duju tipificiranje. Bilo da se govori ο »slobodi«, »miru«, ili 
»simpatičnom čovjeku«, »komunistu«, »gospođici Rheingold«, 
čitalac, odnosno slušalac, treba da asocira (i on zaista aso­
cira) fiksiranu strukturu institucija, stavova, aspiracija, a, 
isto tako, treba i da reagira na specifičan, utvrđen način. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 97 
Kako je to jezik istovremeno »pripitomljavanja i glo­
rifikacije«
  I 0
) , konsekvencije prelaze relativno bezopasnu sfe­
ru trgovanja i prilično su ozbiljne. Određenja poprimaju for­
mu sugestivnih zapovijedi — ona su više evokativna negoli de-
mostrativna. Predikacija postaje recept, sva komunikacija ima 
hipnotički karakter. Ona je istovremeno obojena lažnom fa-
milijarnošću — rezultat konstantnog ponavljanja i vješto sa­
činjenog popularnog usmjerenja komunikacije. Ova je u ne­
posrednom odnosu s primaocem — bez distancije statusa, 
naobrazbe i radnog mjesta — pogađa ga u neslužbenoj atmo­
sferi kuhinje, spavaće sobe ili protsorije za dnevni boravak. 
Jednaka familijarnost je utvrđena posredstvom perso-
naliziranog jezika koji igra značajnu ulogu u razvijenoj ko­
munikaciji
1 1
). To je »vaš« član kongresa, »vaša« autocesta, 
»vaša« najdraža robna kuća, »vaše« novine; to je doneseno 
»vama«, poziva »vas« itd. Na taj način su nametnute, stan­
dardizirane i opće stvari i funkcije predstavljene kao »speci­
jalno za vas«. Mala je razlika u tome da li onaj kome se tako 
obraća to vjeruje ili ne vjeruje. Uspjeh indicira to da ovakav 
jezik proizvodi samoidentificiranje pojedinaca s funkcijama 
koje izvode oni i drugi. 
U najrazvijenijim sektorima funkcionalne i manipuli­
rane komunikacije jezik nameće istinski zapanjujućim kon­
strukcijama identificiranje osobe i funkcije. Tjednik Time 
može poslužiti kao ekstreman primjer tog smjera. Upotreba 
posvojnih oblika prikazuje pojedince kao puk aneks njiho­
va mjesta, službe, poslodavca ili poduzeća. Predstavljeni su 
kao Byurd Virdžinije, Blough SAD čelika, egipatski Naser. 
Složenica atributivne konstrukcije stvara utvrđen sindrom: 
»Georgijanski samovoljni, neintelektualni guverner  . . . 
prošlog tjedna imao je sve pripremljeno za jedan od svojih 
divljih, političkih zborova.« 
1 0
) Roland Barthcs,  L e  D e g r é  z é r o  d e  l ' é c r i t u r e , Paris, 
Editions du Seuil, 1953, str. 33. 
1 1
) Pogledaj Leo Lowenthal,  L i t e r a t u r e ,  P o p u l a r  C u l ­
t u r e  a n d  S o c i e t y , Prentice-Hall, 1981, str. 109. i dalje, i Richard 
Hoggart,  T h e  U s e s  o f  L i t e r a c y , Boston, Beacon Press, 1961, 
str. 161. i dalje. 

---